Poslednji raport partizana Zdenka Duplančića

Slobodan Dukić
Autor 18.3.2021. u 17:44

Izdvajamo

  • Ako ste na onoj pravoj strani, ako ste istinoljubivi čitači partizanske istorije, stanite mirno na pomen Koče Popovića, genijalnog komandanta Prve proleterske brigade i partizanskog maratonca Zdenka Duplančića. Neumornog trkača, nosioca štafete na kojoj je pisala istina o narodnooslobodilačkoj borbi. Eno ih na visu iznad Beograda. Komšijaju neumrli za pravoverne.

Povezani članci

Poslednji raport partizana Zdenka Duplančića

Fotografije: Olga Stoiljković

Umesto In memoriama: Pišem i plačem, pukovniče moj! Hvala za značke Prve proleterske. Sijaće na grudima najboljih drugarica i drugova. Ove godine nećeš biti na obeležavanju 80-godišnjice Prve proleterske brigade. Dozvoli da, umesto tebe, stanem u stroj preživelih boraca herojske jedinice, 22. decembra u Rudom.    

Piše: Slobodan Dukić

Šta to huče Sutjeska i Neretva? Moćni talasi, suze partizanske, oplakuju Zdenka Duplančića. Javljaju usnulim borcima, sa vama je drugovi crvenog Splita sin. Stanite mirno. U stroj. Naš Zdenko poslednji put je obukao partizansku uniformu. Eno ga na brodici sa jugoslovenskom zastavom. Na obali besmrtnika čeka ga Koča Popović, prvi komandant Prve proleterske brigade. Nije Zdenko s one strane života. On je među nama. Na beogradskom Novom groblju, u Aleji velikana položena je urna sa pepelom Zdenka Duplančića, pukovnika jugoslovenske avijacije. Olga, njegova najbliža saradnica, rekla mi je: “Sad moj predsednik gleda pravo u svog komandanta Koču”. Sučelice crveni general i pukovnik. Dva visoka bora sa Tjentišta. El komandante i negdašnji prkosni klinac sa splitske rive nisu prah i pepeo. To su dva svetionika. Osvetljavaju nebo slobode.

U tišini zelene aleje, dok ispod tutnji vreva dvomilionskog Beograda, koji je uz tutnjavu nemačke artiljerije oslobađao Zdenko Duplančić, izvlačeći za šije fašističke pacove sakrivene ispod poklopaca kanalizacije, položena je urna Konstantina Koče Popovića. Smrt je zaustavila srce narodnog heroja 20. oktobra 1992. godine. Na dan kad su partizani zajedno sa Crvenom armijom oslobodili prestoni Beograd. Nekadašnja jugo metropola, bastion bratstva i jedinstva, danas je pod vlašću neočetničke Srpske napredne stranke. Kao i čitava Srbija. Tih godina kad su fašisti kidali meso Jugoslaviji, zamakao u devetu deceniju, ovako je govorio Koča Popović, nekadašnji oficir Španske republikanske armije i ratnik koji je napravio brešu u obruču nemačkih snaga na Sutjesci: “Glavni centri moći sve više zavise od rastućih i uveliko naoružanih proustaških i pročetničkih, na sve spremnih agresivaca, čije je usmerenje u biti fašističko”. I još: “Ja nisam srbenda. Po rođenju sam Srbin, inače sam Jugosloven. Nacionalne stranke nisu moj izbor, ne mislim, na nesreću, da se neće održati na vlasti, ali za sebe pouzdano znam da svoju ideologiju neću graditi na opanku i šajkači.”

Dvadeset devet godina kasnije, Zdenko Duplančić, potomak imućne splitske porodice, koji je baš kao i Koča Popović batalio uživanja što ih donosi novac i bogatstvo, na tom istom visu, u istoj aleji velikana, staće naspram svog “kumira”, partizanskog diva, da mu preda poslednji raport. Da mu kaže da je za njega kasapljenje jugoslovenske federacije bio bolan udarac, tragedija zbog koje su živi borci zavideli mrtvim drugovima što su ostavili kosti pored Sutjeske, Neretve, na Milinkladama, Tjentištu, Zelengori… Istorija svedoči da su ti Titovi partizani, vazda gladni, posle pojedene kutlače zobene kaše, jurišali na ugojene Hitlerove soldate, golim rukama. Noktima im cepali grla. Tužan je Zdenko pred Kočom, jer je morao, u Rudom, idući na hodočašće mrtvim proleterima, da prođe Ulicom đenerala Draže Mihajlovića. Nekadašnjom Ulicom Bratstva i jedinstva. Preimenovali su je potomci četnika, onih što su klali nejač i ranjenike na Sutjesci, rugajući se oslobodiocima.

Ako ste na onoj pravoj strani, ako ste istinoljubivi čitači partizanske istorije, stanite mirno na pomen Koče Popovića, genijalnog komandanta Prve proleterske brigade i partizanskog maratonca Zdenka Duplančića. Neumornog trkača, nosioca štafete na kojoj je pisala istina o narodnooslobodilačkoj borbi. Eno ih na visu iznad Beograda. Komšijaju neumrli za pravoverne.

P.S. U znak sećanja i na meni drage heroine i heroje: Danu Milosavljević, Desu Koštan Olbinu, Daneta Olbinu i Stevana Mirkovića.

Slobodan Dukić
Autor 18.3.2021. u 17:44

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija