Postmoderno silovanje

Autor 16.9.2011. u 13:10

Postmoderno silovanje

“Kako inače objasniti da Baš Svako ima nekakav nalog ili
status ili šta-god-već, na „fejsu“ ili nekom drugom
fakin’ interfejsu? Čemu uopšte služi to sveopšte
emitovanje sebe u ravnodušni etar? Obznaniti i svetom
 raširiti svoju beznačajnost, glasno emitovati sve ono
 što nemaš da kažeš, globalno distribuirati sve ono što
 baš nikoga ne zanima o tebi, ali koji će to ipak
´lajkovati´ jer mu to daje priliku da ti saopšti sve ono o
 sebi što tebe uopšte ne zanima, ni tebe ni bilo koga drugog?”
Kada je buknulo ono u Fukushimi, danima sam čitao sve tekstove o zapanjujuće prisebnom i mirnom postkataklizmičkom ponašanju Japanaca, tako drugačijem od onoga kako zamišljamo da bismo se u takvoj situaciji ponašali ovde u Evropi, a pogotovo mi sa njenog juga i istoka, Mediteranci i Balkanci, Latini i Sloveni. Od svega me je, međutim, najviše fascinirala jedna uzgredna opaska u tekstu reportera koji je lunjao japanskim vozovima i tokijskim metroom. Čovek tvrdi da se u Japanu smatra izrazito nepristojnim razgovaranje mobilnim telefonom na javnom mestu, naročito u javnom prevozu. Ako je razgovor baš sasvim neodložan i neizbežan, to se čini vrlo kratko i tiho, uz izvinjavanje prisutnima. Ne znam je li to baš sasvim tako, nisam nikada bio u Japanu. A ako jeste, mislim da bih trebao ozbiljno da razmotrim preseljenje na to Rajsko Ostrvo, uprkos radijaciji.

Nekoliko hiljada milja zapadnije, kako uključim radio tako se na mene stušti reklama jedne od kompanija mobilne telefonije delujućih u Srbiji, a koja potencijalnim klijentima, uz niz drugih neverovatnih pogodnosti koje, doduše, (za sada) još ne uključuju putovanje u orbitu Zemlje, oralni seks sa holivudskom zvezdom po izboru kupca i garantovani životni vek od 200 godina, nudi fantastičnih „hiljadu besplatnih minuta sa svim mrežama“, ili tako nešto. Valjda mesečno, ne znam tačno, nikad ne saslušam pažljivo do kraja pošto me ona spomenuta hiljada naprosto zaledi od straha. Hiljadu minuta, jebote… čekaj, to je šesnaest sati i četrdeset minuta! Mesečno! Pa onda ispočetka! A sve će se to, jer nema kuda drugde, sručiti pravo na moju glavu, uliti se u moje uši!

Pamtim eru pre mobitela. Tada se znalo da ko hoda ulicom i priča bez vidljivog sagovornika nema sve daske u glavi. Onda se to čudo pojavilo, i počeli ste viđati mahom nekakve biznismene s velikom crnom ciglom prinesenom uhu. Onda su se telefoni sve više smanjivali, a njihova dostupnost se širila. U jednom trenutku, i meni je jedan dospeo u ruke. Međutim, sve je u to idilično vreme još bilo koliko-toliko pod kontrolom, jer su razgovori bili skupi: minut je koštao kao svetog Petra kajgana, merio si svaku reč, nije bilo brbljanja: nađemo se tu-i-tu-tad-i-tad, i vozdra. Pričaćemo kad se vidimo.

Srećna vremena, kažem vam! A onda je nastupio liberalnokapitalistički wet dream: kombinacija tehnološkog napretka i delovanja konkurencije, tj. Zakona slobodnog tržišta. Razgovori su postajali sve jeftiniji, onda je krenulo i „poklanjanje minuta“ i… eto nas sad. Hiljadu besplatnih minuta koje će neko utrošiti tako što će ubiti u pojam mene ili vas, kolateralnu žrtvu telefonskog biznisa. A da neće ni primetiti da smo ostali da mrtvi ležimo iza njegovog pohoda.

Radi se, naime, o tome da ti ljudi, ti posednici jeftinih tarifnih paketa i Hiljada Besplatnih Minuta osećaju svetu dužnost da im ni jedan poklonjeni minut („Evo ti Ništa i drži ga dobro!“) ne propadne uludo, da svaku prokletu sekundu utroše pričajući Ništa Niočemu beskrajno dugo i glasno, na ulici i u bašti kafića, u autobusu, vozu i tramvaju, u redu pred šalterom banke, ma čak i u bolničkom hodniku ili mrtvačnici, svugde gde ima signala – a jebenog signala ima svugde.

Evo slučajnog primera, ni po čemu različitog od bezbroj drugih. Nedavno sam putovao autobusom od Beograda do Zrenjanina; to traje oko sat i po. Devojka iza mene odmah je izvadila mobitel i do kraja ga nije ispuštala: zvala je majku, pa dedu, pa prijateljicu, pa dečka, pa drugu prijateljicu… I svima ljupko objašnjavala kako ima još toliko-i-toliko besplatnih minuta za taj mesec, pa je rešila da ih srećno potroši u čavrljanju. Šteta da se baci. Uzgred, svi ti ljudi koje je zvala su iz Zrenjanina, što će reći da je laprdala sa ljudima koje će uživo videti za koji minut ili sat. Kada će, siguran sam, biti mnogo manje rečita: šta još ima da se priča, ionako im je sve rekla telefonom.

Vrpoljio sam se i preznojavao pokušavajući da nekako pobegnem od tog Pljuska Reči, ali čak ni glasna muzika sa mp3 nije pomagala, taj nezaustavljivi Izliv je pronalazio svoj put do moje ušne školjke, podrivao svaku odbranu, penetrirao nasilno, divlje pulsirao u meni rešen da me ne pusti dok me ne iscedi do kraja. Kada sam u Zrenjaninu napustio autobus, svaki deo mog bića osećao se silovanim. A opet, nije da je ta devojka učinila bilo šta što bi danas i ovde bilo neobično, i sigurno bi se zapanjila kad bi joj rekli da je silovateljka. Uostalom, pogledajte je dobro: nije ona nikakva prostakuša, naprotiv: reklo bi se, pristojno i bezazleno čeljade, sigurno pozdravlja komšije i ustaje starijima i trudnicama u tramvaju. Ona je samo dete svoje epohe, lutajući narcistički postmoderni subjekt koji je svugde kod kuće pa se u skladu s tim i ponaša, jer zapravo više ni ne poznaje granicu između „unutra“ i „napolju“ u bilo kojem mogućem smislu. Isto kao što je granica između „privatnog“ i „javnog“ prostora postala difuzna, i to tako što je javni prostor privatizovan, što će reći penetriran pa zauzet, osvojen na prepad. Kao što tajkuni i korporacije osvajaju i prisvajaju javni prostor građevinskim mašinama i grade na njemu svoje lumpentrgovačke centre ili šta već, tako i Mali Čovek na sebi dostupan način kolonizuje javni prostor, recimo tako što neograničeno emituje samog sebe u njega, bez bilo kakvih obzira i inhibicija, baš kao da je permanentno Kod Kuće, u onoj nekadašnjoj krletki razgaćene građanske privatnosti.

Dakako, ne smišlja taj lutajući narcistički postmoderni subjekt nikakva pravila igre, nego samo sledi ona koja su mu zadata (i još mu se čini da su ona tu zato da bi njemu bilo bolje). Nije li fakat da danas moraš biti stalno dostupan i stalno online, u protivnom si nešto kao postmoderni ekvivalent pustinjaka iz pećine (ili pećinca iz pustinje), a niko ne želi biti pustinjak iz pećine jer to naprosto nije cool, naročito zato što se Signal kroz pećinu teško probija? Kako inače objasniti da Baš Svako ima nekakav nalog ili status ili šta-god-već, na „fejsu“ ili nekom drugom fakin’ interfejsu? Čemu uopšte služi to sveopšte emitovanje sebe u ravnodušni etar? Obznaniti i svetom raširiti svoju beznačajnost, glasno emitovati sve ono što nemaš da kažeš, globalno distribuirati sve ono što baš nikoga ne zanima o tebi, ali koji će to ipak „lajkovati“ jer mu to daje priliku da ti saopšti sve ono o sebi što tebe uopšte ne zanima, ni tebe ni bilo koga drugog?

Kako god, sve se to još i da izbeći. Niko te ne tera da visiš na fejsbuku i sličnim mestima, od toga ima zaštite. Možeš ostati izvan sajber sveta, ili posećivati samo one njegove delove koji imaju nekakav sadržaj. Ali, mobitelsko silovanje je nemoguće izbeći, osim ako se stvarno ne odseliš u pećinu. Radi se, naime, o tome da je onaj lutajući narcistički postmoderni subjekt izbrisao iz sopstvene svesti svaku granicu realnog i virtuelnog prostora, to jest, da je čak i realan, fizički prostor već uznapredovalo virtuelizovan, i on je već samo jedna nuspojava ekstaze komunikacije. Pravila koja su mu primerena prestaju da važe, a nastupaju pravila koja su izvorno pisana za sasvim drugačiji, sajber prostor. Otuda sva ova kakofonija: proizvode je fizički postojeća bića koja prestaju da poimaju taj aspekt svog postojanja i njegove konsekvence, otuda i samu mogućnost da njime ugrožavaju nekoga drugog: i kada su na ulici, i u kafiću, i u autobusu, oni su zapravo negde drugde, ili tačnije – nigde drugde, raspršeni u etru oko nas. Ako nekom takvom priđeš da ga ljubazno upozoriš da njegovo telo proizvodi nesnosnu i kontinuiranu buku u realnom prostoru, on će se začuditi: ali ja uopšte nisam tu!


Tagovi:
Autor 16.9.2011. u 13:10

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija