Poziv na nonšalantnost

Autor 2.6.2012. u 10:29

Poziv na nonšalantnost

Da bi populistička blokada „mi protiv njih“ koja dominira balkanskim društvima bila razbijena potrebno je inficirati društvo virusom kreativnosti.

Piše: Harald Schenker

Kompleks skulptura samo što nije završen u jednom od parkova u Skoplju. Među njima je i figura mladog golog čoveka koji drži baklju, i zvecka pokidanim lancima. Ona ne predstavlja nikog drugog do titana Prometeja, koji u krajnje slobodnoj interpretaciji antičke mitologije autora Tome Adžijevskog označava „boga koji je stvorio ljude“.

Problem koji je neimenovana „ženska organizacija“ navodno imala sa time nije autorov nedostatak osnovnog znanja ili žalosna estetika skulpture, već činjenica da je Prometej prikazan go, što je njima onemogućilo da sede u istom parku u kome je skulptura. Lokalne vlasti nisu gubile vreme i brzo su izašle u susret zahtevu građana naručujući od autora jedne poveće, široke gaće. Autor se, naravno, složio.

Ovo nije izmišljena bajka nego deo svakodnevne stvarnosti populističkog donošenja odluka. To je parabola o tome kako se odluke donose „u ime naroda“ od strane samozvane elite koja na umu ima samo jednu – profit, bio on politički, ili još bolje, novčani. Uostalom, za veš se mora platiti, tako da tu ima prostora za svakoga. Političari izgledaju dobro, a građani ne moraju da se suočavaju sa titanovim privatnim mestima. Socijalni mir je održan.

Uspon populizma je saterao aktere balkanskih društava u ćorsokak. Čini se da je osobama i grupama koje žele da povećaju svoju važnost teško da reaguju na pokret koji je određen revolucionarnom histerijom i gotovo patološkom potrebom da pokaže da je u pravu. Svojom isključivom arogancijom ovaj pokret teži da svakog ko nije deo njega kazni. Cilj je zatvoreno, kontrolisano i vođeno društvo u kome „volju građana“ definišu oni koji povlače konce.

Logikom akcije i reakcije, do sada je odgovor na histeriju bio bes. Artikulacija ovog besa, međutim, deo je problema. U post-jugoslovenskom univerzumu, ovo se artikuliše unutar jednostavnog logičkog sistema: ako je populistički diskurs nacionalistički-religiozan, onda je kontra-diskurs levičarsko-post-komunistički, i hrani se rečnikom i simboličkim nasleđem i što je najvažnije, gestovima Jugoslavije koja je nestala. Stoga, sistem ostaje hermetički zatvoren, krčka se u istom starom sosu, reciklirajući delove diskursa i konflikta, ali ne stvarajući ništa novo. Posledica toga jeste da je takav zatvoren sistem prelazi u dekadenciju, propada, gubi koordinate i referentni sistem – drugim rečima: večna tranzicija, produženje agonije 1990-ih i 2000-ih u nedogled.

Budući da kasni u toliko puno aspekata izgradnje društva, Makedonija nikada nije imala organizovanu nezavisnu umetničku scenu do sada. U pokušaju da skrenu pažnju na sebe, dobrih desetak organizacija nedavno je oformilo platformu za saradnju. Za sada je to dovoljno. Ali slušajući govore i čitajući manifest, nisam mogao da se otrgnem od osećaja dežavua. To je isti onaj drveni jezik koji je preživeo od vremena partizanskih filmova i koji se može čuti širom Balkana od samozvanih naprednjaka. To je ništa drugo nego verbalna agonija.

Razlog iz koga ova platforma i druge poput nje treba da uspeju nije u tome što imaju pravu da ih primete oni na vlasti. Oni će se svojski potvrditi da ih ignorišu.

Potreba za uspehom dolazi od činjenice da ove organizacije postoje, da rade, da se angažuju. Sve drugo je igranje unutar zatvorenog sistema.

Akcija u kontekstu zatvorenog društva treba da bude usmerena na stvaranje novog diskursa, otvorene debate o samom tom društvu. Kako to postići? U velikoj meri to se može učiniti kreativnom hedonističkom subverzijom. Pod time ne podrazumevam post-gramsijanski (Antonio Gramsci, italijanski filozof, 1891-1937) tip dosadne političke subverzije bez inspiracije koju tako nekreativno koriste grupe koje tvrde da su predvodnici urbanih pobunjenika. Ja sam više mišljenja koga je i Vaclav Havel. Akcije koje teže da stvore značenje van parametara koje diktira dualistički diskurs „mi protiv njih“; akcije koje ignorišu taj diskurs i tretiraju ga sa indiferencijom uspeće na duže staze, zato što ne nude utvrđenim dualnim strukturama moći platformu za delovanje.

Besmisleno preplaćeni plan za obnovu mosta u Skoplju izazvao je nedavno protest. Akcija koja je usledila trebalo je da zalepi odgovarajuću vrednost u lažnim novčanicama od 100 evra na postojeći most.

Da je bilo samo to – savršeno. Ali ne, aktivisti su morali da se pojave pred kamerama i da objasne, da dopuste da ih snimaju tokom akcije. Zašto je ovo bilo pogrešno neko može da se zapita. Odgovor je veoma jednostavan: to je učinilo da izgledaju kao mala sektaška grupa; dalo je argumente za njihovu skajnutost u politički ćošak. Šta bi bilo da su prolaznici ujutru otkrili most izlepljen nalepnicama od 100 evra koje čekaju na njih? Bilo bi to intrigantno, subverzivno, hedonistički i kreativno. Ovako, to je bio još jedan medijski događaj. Efekat? Diskutabilan. To što pokreće promene je akcija i debate koje joj slede, a ne medijsko istupanje učesnika. Naročito ne u kontekstu u kome su vlasništvo nad medijima i uređivačka politika deo „mi protiv njih” sistema i učiniće sve da iskoriste bilo koji događaj za svoje potrebe.

Ono na šta ja pozivam ovde je jedna značajna doza nonšalancije. Društvo nije dualno. Ono je složen organizam koji mora da se hrani iz različitih uglova. Što više, to bolje. Ubrizgavanjem doza liberalizma, libertarijanizma, individualizma i hedonizma u zatvorenu mašineriju učiniće da ona prvo počne da štuca, dok se, na kraju, ne prilagodi. Ali ono što ovaj pristup nameće jeste dugoročna vizija samosvesnih pojedinaca, koji su sposobni i voljni da raskinu grupne veze i zavete koji drže balkanska društva kao taoce pokroviteljstva i klijentelizma.

Potrebni su ljudi sa umerenim pogledima, sa mirnoćom onih koji znaju da je večno rivalstvo između dva politička protivnika na vrhu države ili vlade tako očigledno nevažno, da nije važno koji je novinar ili medij odlučio da izgubi dostojanstvo, kao da skida pantalone, da je identitet nešto lično što ne može da definiše ili porekne niko drugi do njegovog vlasnika, da je pobeda na Evroviziji pre komercijalni čin nego nacionalna dužnost, da čitavi narodi ne mogu biti uvređeni, šta god umišljeni vladari mislili.

Potrebni su kreativni umetnički i intelektualni umovi, koji deluju zbog sebe samih, koje traže potvrdu svojih namera i ideja za dobro samih tih namera, bez obzira na to šta relevantni faktori u današnjem rasporedu moći mislili.

Takođe, potrebna je hrabrost. Hrabrost da se povrati onaj društveni prostor od mejnstrima ili jednoumlja koje guši balkanska društva već duže vreme, mejnstrim koji je prožet periferijom, grubijanima sa pola mozga i na rubu zakona koji se tresu uz himnu kojoj se klanja tranzicioni šljam – turbo folk.

Ali hrabrost je dosadna bez nonšalantnosti.

Kreativnost dolazi od sposobnosti da se odstupi korak unazad, da se svakoga dana preispita sve i svako, uključujuči samoga sebe. Dosadni su oni koji imaju spremne odgvore na sve, jer budućnost neće biti njihova. To je mantra mog imaginarnog Jode.

Ukratko: ushićuje me i uzbuđuje Pussy Riot (ruska pank-rok grupa koja je izvodila provokativne nastupe protiv izborne kampanje Vladimira Putina za predsednika, čiji su članovi osuđeni kao huligani), dok me Če Gevara uspavljuje. Stanje tupoće, dosade i nemaštovitosti.

I da, govoreći o primerima, dragi prijatelji, posebno u Makedoniji: molim vas odustanite od refleksa periferije. Jugoslavija je mrtva. Beograd više nije centar univerzuma, već jedan potpuno običan grad sa svojim sopstvenim kulturnim dilemama i ekonomskim problemima, sa sopstvenim elitama koje imaju totalitarne reflekse, i svojom sostvenom mafijom, sa civilnim društvom koje zahteva sopstvene odgovore i medijskim pejzažom koji nije ni malo ružičast. Ostavite ga na miru. Vreme je da stvorite svoje sopstvene diskurse. Strukture moći su sa pravom objavile da se tranzicija završila sa stavljanjem svog nepogrešivog traga na kartu Skoplja. Vreme je da se taj pejzaž obogati.

Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)”, koji realizuje BIRNSEEcult.org je jedan od partnera projekta, koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu – SCP.

*Foto: Prometej (Siniša Jakov Marušić)

Autor 2.6.2012. u 10:29

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija