PRE I POSLE

Autor 8.4.2012. u 14:28

PRE I POSLE

Smrti se plašimo svi. Ne zato što bi nas odvela na lošije mesto od ovog (iako često mislim da ne može biti lošije), nego zato što bi smrt otkrila mnoge stvari koje smo krili i od sebe, a koje su ostale iza nas, jer nismo očekivali da se tog dana možda nećemo vratiti kući.


Sasvim običan dan. Doručkuješ, uživajući u kajgani, đusu, tuširanju, srećan što ćeš među ljude ući čist i sveže opeglan, deleći osmeh bez razloga, gledati u oblake, ne tražeći neki viši smisao ni u čemu. I raduješ se tom danu kao da ti je poslednji.

Smrti se plašimo svi. Ne zato što bi nas odvela na lošije mesto od ovog (iako često mislim da ne može biti lošije), nego zato što bi smrt otkrila mnoge stvari koje smo krili i od sebe, a koje su ostale iza nas, jer nismo očekivali da se tog dana možda nećemo vratiti kući. Sve smo ostavili u neredu, radujući se što će nas zateći tu kad se vratimo; poštu smo ostavili otvorenu, da prodiše i dočeka nas možda u nekom boljem raspoloženju; sudove smo ostavili neoprane, smejući se ručku koji je bio samo još jedan propao pokušaj, a bio je to pravi mali raj za čula. Mislili smo, postaćemo bolji. Kuvari. Ljubavnici. Ljudi. Pisci. Možda ćemo još samo danas uraditi nešto loše što će biti dokaz da smo živa stvorenja i da je neljudski biti čist na kraju dana; okusićemo rado još nešto što se ,,ne sme”, a od sutra, već od sutra, iako neće biti ponedeljak, probudićemo se sa željom da budemo bolji.

Ali, tog jednog dana, kada si odlučio duže da spavaš, nisi se probudio. I čini mi se, tada, – bez obzira na smrt koja guši dok belina iz očiju ne postane belance u nečijem tanjiru, tranformišući se u nešto toliko nebitno, a samo tebi toliko bitno – ona postaje nešto najtužnije što je moglo da ti se desi, i da jedino tada, tek kada si mrtav, postaješ svestan njene jačine i tuge, dok propadaš kroz zemlju od sopstvene težine. I ne možeš čak ni da se praviš da si dobro, kako bi utešio one koje voliš. Krivo ti je što nisi sve ostavio u savršenom redu, ili makar napisao pisma u kojima si sebe razdelio, kao bezvrednu imovinu; ali, s viškom vremena, dok si zatrpan i osluškuješ korake živih ljudi, razmišljaš o onome što si bio drugima, i onome što si zaista bio sebi. U nekom momentu ti je verovatno i drago što će se, konačno, saznati suština tvog postojanja, šta si radio, o čemu si razmišljao, šta si pretakao u pesme, a šta u priče, koga si voleo, zašto nisi dovoljno voleo. I tek tada, kada tebi zapravo postane nebitno ko si u stvari (bio), ostaci koje si slučajno ostavio postaju jedini dokumenti o tvojoj ličnosti, a sve si to davao i kada si bio živ, kada je vredelo disati da ne bi moralo ništa da se dokazuje.

Normalno bi bilo da nam nije bitno šta će misliti o nama nakon smrti, ali nije tako. Ako je sećanje sve što ostaje, onda nam je jako bitno da ono bude čisto, ali da ne bude smrt ta koja će iznedriti sažaljenje i onaj oprost koji nismo zaslužili samo zbog toga što smo mrtvi. Uvek za nama ostaju pogrešne odluke i loši postupci, ali, čini mi se, smrt dođe, ne samo zato što je izabrala pogrešan trenutak, već da bi raščistila nered u glavama onih koji ostaju iza nas, da bi svela bilans u vidu ili kratkog epitafa na grobu ili datuma u kojem jedini smisao ima crtica koja razdvaja brojeve, ostavljajući jasan trag o onome što smo bili i onome što nikada više nećemo biti.

Došavši po nas, smrt kao da je postala lek za sve probleme koji smo stvarali i sebi i drugima. Uvek me je mučio trenutak, značaj i posledice, jer sam verovala u njegovu prolaznost mnogo više nego u sopstvenu neprolaznost. Nisam volela da prođe tek tako. Sve se moralo uraditi, sve ono što vremenski može da se postigne, iskoristi, što duša može da iznedri i što će nam iscrpeti svu energiju koja se ne obnavlja da bismo stalno imali snage i volje, već da bismo je konstantno trošili, osećajući život jedino na taj način, najčešće bolan, najčešće prelep, uvek u vezi sa dodirima, maštanjima, sprovođenju mašte u akciju.

Svi ti momenti u kojima si uživao, misleći da se čistiš i bogatiš dušu, uzimani su, pre tvoje smrti, kao slabost, a nakon tvoje smrti kao prolazni simpatični gest na koji će se gledati blagonaklono, sa tužnim osmejkom. Ispada, stoga, da smrt donosi istinu, uzimajući ti telo, dušu, sve što je jedino bilo tvoje, a što pripada svakome tek kada te više nema.

Sasvim običan dan. Doručkuješ, uživajući u kajgani, đusu, tuširanju, srećan što ćeš među ljude ući čist i sveže opeglan, deleći osmeh bez razloga, gledati u oblake, ne tražeći neki viši smisao ni u čemu. I raduješ se tom danu kao da ti je poslednji.

Maribor 2012/zivljenjenadotik

Autor 8.4.2012. u 14:28

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija