PREDIZBORNI – DO JAJA!

Autor 7.5.2012. u 10:09

PREDIZBORNI – DO JAJA!

Nagradno pitanje: Za koju partiju sam pisala ovaj predizborni tekst? Jer svi smo mi nečiji plaćenici. Pisci, budale…


Početak ludih devedesetih, Milošević divlja u okruženju, kod kuće divljaju zima, nestašice, hiperinflacija… Za sve mi je on bio kriv, uključujući i klimatske uslove, sećam se, iako više ne mogu da se setim koja je to tačno zima bila, ‘jedna od onih’.

Grejanje najčešće nije radilo. Zgrada je bila ganc nova, ergo nije imala dimnjak, ergo grejalica – kad ima struje. Lažem, gotovo uvek je bilo struje, nju su nam puštali da bismo mogli da gledamo televiziju, u to vreme osnovno rashladno-grejno telo, u zavisnosti od političkog uverenja gledaoca. Meni je televizija ledila krv u žilama, komšiju je toliko ložila da je bio u stanju da po debelom januarskom minusu otvori prozor i urla u noć od sreće… jer je pao Prozor, recimo. Ili bilo koji bosanski grad koji smo upravo ‘oslobodili’. Kakogod, moj odgovor je uvek bio tiho gunđanje ‘Dabogda ispao kroz taj prozor, manijače.’ Tiho jer je manijak bio naoružan, umeo je i da zapuca kad padne nešto baš veliko. Od pištolja se nije odvajao, znam, viđala sam ga zadenutog za bubrege dok pretače benzin ispred kuće. Benzin. Mrzela sam ga i plašila ga se. Ali sam mu na benzinu zavidela.

Do posla mi je kolima bilo potrebno dvanaest minuta. Most, autoput, ulice, sve je bilo prazno. Tramvajem preko dva sata, kad naiđe, ako naiđe i ako je uopšte moguće ući u njega. Ali je svaki taj supersonični prelet na posao iziskivao plastičnu flašu benzina, tri marke, moju tadašnju mesečnu platu. Priznajem, grešna mi guzica, često sam posezala u slamaricu i kupovala tu flašu, sve ima svoje granice. Benzin, cigare i diskete od 5 ½ inča, na to sam trošila ušteđevinu. Gde li su sada te diskete i šta je na njima nemam pojma, pouzdano nešto gadno što nikako ne bih volela da pročitam.

Hrana me nije posebno zanimala, uostalom imala sam svoj džak od 10 kila brašna, 10 maraka na pijaci, konačno sam u srednjim tridesetim izučila dizano testo – kiflice, pogačice, lepinjice – idealno za tovljenje ispred televizora iz koga bije… ono što je već tuklo.

Najsnalažljiviji su se hranili u Mađarskoj. Odande su stizale kobasice, kuleni, mamutska pakovanja viršli, senf, puter, trista čuda. Oni sa rođacima na selu dovlačili su piliće, krompir, kupus, sir, jednostavna ali zdrava ishrana. Lumpenproleteri su bili na svinjskim polutkama preko sindikata, malo-malo pa vidiš kamion iz koga izbacuju odrane, obezglavljene polu-svinje – francuska obrada – na ulici tuča. A ja u Sindikatu univerzitetskih radnika. Do jaja!

Upravo o tome se i radi, o jajima. Zakazali su sednicu Naučno-nastavnog veća usred zimskog raspusta, na – 15C! Prisustvo obavezno, dnevni red nebitan, pod tačkom razno ‘Iznenađenje!’ cvrkuće razdragano u telefon sekretarica koja me obaveštava da moram napolje. Iznenađenje su bila, pokazaće se, jaja. Prva i poslednja akcija Sindikata univerzitetskih radnika ever. Tačno sedamnaest jaja po glavi člana kolektiva, izračunali su precizno naši vredni sindikalni aktivisti uz pomoć svoja četiri doktorata tehničkih nauka. I šta ću sad, dođavola, sa sedamnaest jaja, od kuće me deli isto toliko kilometara i jedan most? Došla sam sa rukama u džepovima, bez novčanika, ionako niko ne pregleda karte u prevozu. Prvo sam pokušala da uvalim jaja mlađoj koleginici:

– Ti imaš sitnu decu, zatrebaće ti… – dostojanstveno je odbila.

A da pokušam sa tetkicom? Ona, sirota, ima još manju platu, oko dve marke… Starija koleginica sa kojom delim kabinet presrela mi je misli u letu, ili sam napravila neki sumnjiv pokret, i zašištala mi tiho na uvo:

– Da se nisi usudila. Ona leži na jajima! Od nje svi kupujemo kokoške, kokoško jedna neobaveštena, gaji u dvorištu i kolje.

– Ama kako ću da nosim, da spakujem, nemam ni torbu ni… ništa! – unapred sam bila očajna.

– Ja ću da ti spakujem, polazi u kabinet! – naredila je ozbiljnija domaćica i naučna radnica od mene, pokupila naša jaja i zapalila uz stepenice.

Rešenje je bilo trivijalno, ako se karton za trideset jaja preseče napola, pažljivo, skalperom, dobiju se dva kartona za petnaest jaja, dakle i poklopac. Uredno ulepljeno selotejpom to se nekako drži. Jedina kesa koju je u kabinetu našla mogla je da primi celu Perutninu Ptuj a ne maleni karton i ona dva jaja pride (17-15=2) koja sam pokušala da ‘zaboravim’ na stolu, bezuspešno, stariji moraju da se poštuju. – Stavljaj ta jaja u kesu i polazi! – dreknula je na mene.

Ispostavilo se, ura!, da mi je organizovala i prevoz, do mosta, jedan kolega je čudom došao kolima, kod mosta je skretao na Brdo. I eto nas, na početku Gazele, kesa i ja čekamo prevoz da nas prebaci preko reke, do tramvaja. Sa još nekoliko stotina Beograđana koji su zakrčili pola autoputa, autobusa, naime, očigledno nije bilo satima. Nisam se mnogo dvoumila, to je samo kilometar-dva, idem pešice, zagrejaću se usput…

Hoću đavola. Na mostu šiba vetar. Projektanti su osmislili pešačku traku, ali ne i prilaz do nje, verovatno da otežaju posao samoubicama. U humana godišnja doba mogla bi se, doduše, preskočiti ograda, ali me trenutno, dok zanosim po kolovozu, od nje deli brdo prljavog leda, ko bi čistio autoput kojim i tako ne prolaze kola. Ipak prolaze, retka, i svaka od njih me zaspu olujom štrokavog snega izmešanog sa sitnim šljunkom – tih godina nije bilo soli za bacanje po kolovozu. A u onoj kesetini, pored kartona, landaraju ona dva jaja, šesnaesto i sedamnaesto, višak, pri svakom koraku se otkotrljaju u drugi čošak kese, i nerviraju me, mnogo me nerviraju, kao što me i sve drugo nervira, autobus koga nema, ovi što se voze i zasipaju me prljavštinom, kao da već nisam dovoljno prljava, ponižena i ledena iznutra, mesecima, godinama…

Sedamnaesto jaje bacila sam za jednim prastarim žutim mercedesom reponjom, verovatno se nataksirao po Nemačkoj toliko da je zaslužio penziju u Srbiji. Bio je bezbedno odmakao dok sam izvadila jaje sa dna kesetine. Zato sam šesnaesto imala već spremno, dokačilo je auspuh crne limuzine koja je jurila preko stotke.

To me je obodrilo. Izvadila sam karton, zafrljačila kesu na kolovoz, možda se neki i oklizne, pokidala selotejp i ćapila sledeće jaje. Do tramvajske stanice 13:4 za mene!

***

Sve ovo dešavalo se pre dvadesetak godina. Odmah nam je krenulo čim su se intelektualci osvestili i stupili u akciju. Već 1996/97 opozicija je imala dovoljno jaja da za gađanje državnih institucija, Politike i televizije. Tako smo i vlast uzeli, 2000.

A vidite nas tek danas: čitav svet se već nedeljama zgražava nad vestima da je uzbekistanska vlada poslednju platu profesorima i lekarima isplatila u živim pilićima, ej, deset pilića u dnevnoj sobi, pravo bogatstvo – 743.000 rezultata na Bogu zvanom Google. I mnogo manje pilića, doduše, tek 20.000, ili taj Uzbekistan kuburi s intelektualcima ili je piliće dobilo tek 2000 odabranih. Jer nisu to bilo kakvi pilići. To su srpski super pilići! Koji već posle dva meseca počinju da nose jaja, dodaje Google, bar dvaput dnevno. Imaju pouzdano i četiri bataka i belo meso kao prosečna američka Thanksgiving ćurka. To niko nije preneo, iz puke zavisti, ali znam ja. Oseća moje patriotsko srce, koje ubrzano zakuca kad god se seti onih sedamnaest super jaja na mostu od kojih je sve počelo. Pa će i narodu prijateljskog Uzbekistana da svane, ne sumnjam. Za dvadesetak godina…

Nagradno pitanje: Za koju partiju sam pisala ovaj predizborni tekst? Jer svi smo mi nečiji plaćenici. Pisci, budale…

 

Maribor 2012/zivljenejnadotik


Tagovi:
Autor 7.5.2012. u 10:09

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija