Predrag Lucić: Minut šetanja za Zorana

Predrag Lucić
Autor 12.3.2013. u 08:08

Komemorativni razgovor Ivice Dačića i Borisa Tadića:


– Zdravo, Borise! Pa gde si, šta radiš?
– Evo šetam.
– Ako, ako… Zdravo je da se šeta.
– Zašto je zdravo?
– Pa radi zdravlja.
– Ne šetam ja radi zdravlja, već za Zorana.
– Kog Zorana? Živkovića?
– Nemoj da mi ga pominješ!
– Pa šta bi falilo da šetaš za njega?
– Ne ispunjava uslove. Šeta se za časne pokojnike.- Zar Živković nije mrtav za DS?
– Valjda bi ti trebao da znaš da u Srbiji nisi mrtav sve dok nisi mrtav za DB. A kad si mrtav za DB, onda možeš da živiš ko oni metuzalemi s Kavkaza, ali džaba ti. Samo misliš da si živ…
– Nemoj ti, Borise, da se mešaš u unutrašnje poslove!
– Ne mešam se, samo konstatujem ko je u Srbiji živ, a ko nije…
– A ti misliš da ta Živkovićeva Nova stranka ima šanse da preživi?
– Ma boli me đon i za Živkovića i za njegovu stranku!
– Onda lepo šetaj… Kažem ti, šetnja je zdrava i za bol. Kad završiš sa šetnjom, i bol đona će da mine. Nećeš ni da se setiš šta te je bolelo, sve do iduće šetnje.
– Nemoj i ti da mi stavljaš so na ranu! Ko da mi je i bez tebe malo ludaka koji govore da se pokojnog Zorana setim samo na godišnjicu, kad dođe vreme da se šeta!
– Nisam ja na to mislio, Borise… Mislio sam na lekovitost šetnje onako uopšte, fenomenološki…
– Molim te, nemoj da me smaraš svojim teorijama šetnje! Pusti me da šetam, a ti vozi kud si krenuo!
– Ne vozim ja. I ja šetam za Zorana.
– Za kog Zorana?
– Za pokojnog, ko i ti.
– Pa kako šetaš? U kolima?
– Jeste. Šofer vozi, a ja tabanam. Evo, pogledaj pa ćeš da vidiš kako celo vreme radim nogama…
– A što ne izađeš pa ne hodaš ko čovek?
– Zato što sam premijer.
– Pa šta onda?
– Ako sam premijer, onda sam, radi ovog naroda, dužan da brinem za sopstvenu bezbednost. Znaš i sam šta premijeru Srbije može da se desi ako izađe iz kola. Ne bih hteo da danas-sutra šetaš i za mene.
– A što bih ja šetao za tebe?
– Pa zato što bi te valjda i za mene boleo đon.
– A da malo oladiš sa tim svojim kulovskim niskim aluzijama? Ako ćemo tako, mogu i ja da uzvratim istom merom.
– Hoćeš da kažeš da i mene boli đon?
– Hoću da kažem da se zna ko je i zašto ubio Zorana.- Onda i ja mogu da kažem ko ga nije oživeo i zašto.
– Misliš ti da se ne zna i ko je naručio ubistvo?
– A ti misliš da se ne zna kome je to ubistvo došlo ko naručeno?
– Izvini, ali stvarno je ispod svakog nivoa da o Zoranovom ubistvu pričamo ko na pijaci.
– U pravu si. Bolje da ćutimo i šetamo.
– Ja u koloni, a ti u kolima?
– Lako je tebi. Ti ne reskiraš ni bezbednost ni položaj premijera.
– A ti kao reskiraš?
– Pa jesi video šta sam napiso u NIN-u?
– Šta si napiso?
– Ono što se ti nikad nisi usudio da kažeš: da je gotovo deset godina Kosovo bilo tabu tema i da o njemu, zvanično, niko nije smeo da kaže istinu, da su pričane bajke…
– Hoćeš da kažeš da sam i ja pričao bajke?
– Sve ti lepo piše u NIN-u. Piše da nam se lagalo da je Kosovo naše i da je to čak ozvaničeno u Ustavu, premda taj isti Ustav ni najmanje ne pomaže, pošto na Kosovo danas ne može ni predsednik Srbije, ni predsednik Vlade, ni ministri, ni policija, ni vojska. I da je Srbima jedino dozvoljeno da, u svakom trenutku, napuste Kosovo. Eto, toliko je ono naše i toliko na njemu važi naš Ustav i naši zakoni. Ali je zato strašno važno što smo mi danas, kao Đinđić nekada, shvatili da ovo, ove činjenice o Kosovu, prosto moramo da kažemo.
– Jesi ti normalan? Šta da kažemo: da Kosovo nije naše?
– Ne, bre. Moramo da kažemo da je Zoran, a ne mi, shvatio da mora da se kaže da Kosovo nije naše.
– A šta smo to onda mi shvatili da moramo da kažemo?
– Pa to da smo shvatili da je Zoran shvatio.
– A zašto to moramo da kažemo?
– Zato što ga držimo za reč.

RSE

Foto: Beta

Predrag Lucić
Autor 12.3.2013. u 08:08

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija