Predsednik Zombilenda

tačno.net
Autor 30.12.2013. u 15:13

Predsednik Zombilenda

foto: Milos Djuric

Brate, gotivno je kako se god završi. Kul su i opanak i spejs šatl. A i Ceca nam za Novaka na trgu peva za dž.

Piše: Ivan Potić

U neku ruku, svi proevropski orijentisani intelektualci doživeli su šok onomad, kad je narodu obznanjeno da je kandidat naprednjaka, večiti drugi, Tomislav Nikolić, pobedio na Izborima u Srbiji. Analitičari su počeli da objašnjavaju zašto je to tako, mnogi su se radovali, a bilo je i onih koji su istog trenutka pomislili na ratove i „slavne devedesete“. Upeglani narodnjak Nikolić je u pratnji živopisne skupine, u kojoj su se izdvajali Aleksandar Vučić, Miroljub Aranđelović Kemiš, inače suprug nesuđene ministarke kulture iz JULovskih dana, Zorice Brunclik, te vođa Kursadžija (za neupućene humoristički šou program koji se emituje na Pinku, neka verzija pojednostavljene Šovinističke farse, sa manjkom humora i viškom šovinizma, nacionalizma i porno-estetike) Saša Pantić, pred televizijskim auditorijumom ponavljao ono što je naučio od mnogobrojnih pi-arova, ambasadora, marketinških stručnjaka i Đulijanijeve svite, svih onih koji su Nikolića i Vučića otrgli od radikalske retorike i vratili na kurs umerene desno orijentisane političke partije.

Nikolić je, da podsetimo, već dva puta gubio od Tadića, 2004. i 2008. godine. Iako ga je bio glas večitog gubitnika, nije odustajao. Preko akcije sedenja na stiroporu i štrajkovanja glađu, zahvaljujući Tadićevoj odluci da skrati predsednički mandat, dobio je priliku da se i treći put oproba u predsedničkoj trci. I pobedio je, ali razlozi zbog kojih je večiti drugi konačno postao prvi, nemaju mnogo veze sa samim Nikolićem. Promenile su se, naime, okolnosti u Srbiji. Standard građana ubedljivo je najniži u regionu. Nijedna od zemalja u okruženju nema prosečni lični dohodak od 320 evra, niti ovakvu recesiju. Nezaposlenost ogromna, kultura na marginama, mladi prepušteni ulici, stadionu, nazainteresovani, šuplji, lenji i uzaludni.

Upravo to, je, čini mi se razlog poraza demokrata. Nedovoljna osvešćenost biračkog tela. Sa jedne strane, ni protekle 4 godine nije se radilo puno na uzdizanju te svesti. Tadić je, doduše, postupao državnički odgovorno, Mladić i Karadžić jesu u Hagu, odnosi sa susednim zemljama popravljeni, nije išao kontra sveta, niti se služio ratnom retorikom. Ali, u samoj zemlji, njeni su kulturološki reperi ostali veoma nisko, nacionalne ustanove od najvećeg značaja, Narodni muzej, Narodna biblioteka, zatvoreni zbog renoviranja koje traje unedogled, medijski prostor zaposeli autori koji su na državne medije vratili seosku estetiku i populističke sadržaje, a samim tim, posredno kumovali pobedi naprednjaka. Ne kažem da bi emitovanjem Debisija i Čajkovskog Srbija postala civilizovana zemlja, ali sa “Žikinom Šarenicom”, kao kontakt programom emitovanim svakog vikenda i serijama tipa “Selo gori, a baba se češlja” i “Moj rođak sa sela”, ne postiže se osvešćenost narodnih masa i njihovo indoktriniranje u pravcu evrointegracija. Demokrate su, činjenica je, bile više zaokupljene formom nego suštinom. Lepo je Nikolić iskoristio narodno nezadovoljstvo, loš život i odsustvo veze sa realnošću prethodne vlade. Dok je optimizma bilo, dok se nije potrošio negde po policama hipermarketa u kojima prosečni Srbin troši svoju mizernu platu, moglo je i da se poveruje u to da treba stiskati kaiš još godinu ili dve. Ali, kada je postalo jasno da nismo deo Evropske unije i da ćemo čekati ko zna do kad i ko zna zbog čega, onaj uspavani deo srpskog inata iz naroda, na koji se obično pozivamo kad su u pitanju sudijske nepravde i sportski uspesi, okrenuo se, suprotno analizama, nečemu što bi se moglo nazvati narodnjačkim, patriotsko-seljačkim modelom predsedničkog kandidata.

 Opet, paradoksalno, Tadić je, po svoj prilici, svoj najbolji govor održao posle izgubljenih izbora, obraćajući se novinarima i građanima putem medija potpuno opušteno, bez one doze isforsiranog šmekerizma, koji je prethodne 4 godine bila potpuni pandan Nikolićevoj mrzovoljnosti i strogosti. Bez Jeremića, ministra spoljnih poslova, koji je oduvek delovao kao mali štreber koji se upinje da bude veliki političar, bez Šapera i Krstića (bivši članovi kultne grupe “Idoli”) koji su dosada oblikovali medijske nastupe predsednika, bez autoritativnih pomoćnika koji u narodu prete da ga zasene, Đilasa i Šutanovca, Tadić je na svom oproštaju od funkcije Predsednika Srbije delovao kao čovek iz naroda, realan, iskren, prirodan.

Iskušavanje demokratije u Srba, završilo se zasad pobedom čoveka koji će potpisniku ovih redova uvek ostati u sećanju po rečenici:

“Ako neko vidi Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom.”

Dvadesetog maja 2012. godine točak istorije vratio je gubitnike na mesto pobednika. 20. decembra 2013. Srbija je dobila zeleno svetlo za pristupne pregovore na putu ka EU, a to su joj, paradoksalno, doneli nekadašnji Miloševićevi saborci Dačić i koalicioni partneri, Nikolić i Vučić (tada pod Šešeljevim kaputom). I dok se danas masa zabavlja najnovijim hapšenjima i rešenjima korupcionaških afera, naslađuje pravdom koja je kod Demokrata izostala, apatija i rezignacija preovladavaju nad mlakim ili nikakvim optimizmom koji bi trebalo da osećamo, mi koji smo svojevremeno naivno lupali u šerpe i lonce, prizivajući medijsku slobodu i normalan život. Danas u Srbiji živi armija potuljenih ljudi, bez elana i optimizma koji su potrebni da bi se pregurala još jedna postranziciona teška godina.

Ne isključujući mogućnost da je novoizabrani srpski predsednik zaista “postao neko drugi”, ne sumnjajući u dobre namere najmoćnijeg čoveka u zemlji, Aleksandra Vučića, apostrofiram ključni problem srpske političke elite, a to je stvarni nedostatak volje i želje da se društvo potpuno reformiše (hapšenja privrednih kriminalaca ne znače reformu društva), da se vrati urušeni sistem vrednosti, da se kultura afirmiše, da se ustanove estetska i moralna merila, koja su u ratnom ludilu i tranzicionoj agoniji izgubljena i, nažalost, nikada nađena.

 Bauljajući između tradicionalnog i modernog, Srbiji se izgleda opet zalomilo da uđe u vremeplov i pregrupiše se suprotno zakonima logike. Seljački postmoderno.

To znači MOŽE ALI NE MORA DA ZNAČI. Nešto slično kao I Srbija i svet, I Kosovo i Srbija, I Levo i desno i u centar. Prosečnom zombiju, koji je na poslednjim Izborima apstinirao, crtao Čiča Gliše na glasačkim listićima ili hrkao posle terevenke u nekoj folkoteci i nije toliko bitno šta će se sa njegovom zemljom dešavati naredne 4 godine.

Brate, gotivno je kako se god završi. Kul su i opanak i spejs šatl. A i Ceca nam za Novaka na trgu peva za dž.

tačno.net
Autor 30.12.2013. u 15:13

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija