Presuda Damiru Avdiću za izdaju revolucije

Povezani članci

• Viktor Ivančić: Etnos i tanatos
• Vlada ukida harač na mobitele, operateri najavljuju ulaganja
• Viktor Ivančić: Most Festum
• BiH lani prvi put registrovala 10.000 umrlih više nego rođenih
• Šta siromašnima znači država?
• FTV I BHT1: SVE ŠTO NISTE HTJELI ZNATI O SDA

Sveti Artiljerijski Sinod Pseudokomunističke Crkve Novog Buđenja utvrdio je da je Damir Avdić na albumu “Mein Kapital” počinio zločine za koje se tereti i proglašava se krivim.

Damir Avdić je kriv jer je izvrgavao ruglu revoluciju koja teče iz točionice za pivo, koja se diže iz zapaljenog džointa, revoluciju koju propovedaju filozofske rock-zvezde na svetskoj turneji, revoluciju za koju upravo pišemo projekat i ubrzo ćemo aplicirati kod nekoliko velikih fondacija, pa ako nam se posreći, eto nama besklasnog društva dok udariš mečingom o mobiliti.

Jer ne veruje u bogove i svetitelje u koje verujemo mi, njihovi ovlašćeni proroci na zemlji – svetog Staljina, svetog Maoa, svetog Pola Pota (čak ni do pola).

Jer se koristi protivzakonitom ironijom u tretiranju tabu tema i osporava osnovnu istinu našeg pokreta – da su oni koji se bore protiv nepravde po difoltu bezgrešni (baš kao što se u odbrambenom ratu ne mogu počiniti zločini), te ne podležu kritici. Pokazalo se da ironija ima korozivno dejstvo čak i na ljude od čelika, tako da širenje ovog bojnog otrova treba zaustaviti svim sredstvima.

Jer je upotrebljavao neprijateljske stilske figure koje već vekovima poturaju klipove u točkove našeg napretka. Nakon procesa Avdiću sudićemo i zlim tropima, staćemo u kraj tim opskurnim hiperbolama, buržoaskim metaforama, metonimijama sumnjivog komunističkog morala, litotama koje vibriraju na granici ideološke nepodobnosti, gradacijama nedostojnim novog čoveka, krajnje uvredljivim antiklimaksima i hordama do zuba naoružanih poređenja koja ne prezaju ni od čega u nameri da naruše kako moralni, tako i ideološki integritet našeg nepogrešnog pokreta. Pravi revolucionar u tropima može samo da letuje, a ne da se njima koristi da bi zbunio radničke mase željne promena.

Jer se besramno služi lirskim junacima, travestijama i pesničkim personama, umesto da lepo kao čovek kaže šta misli. To dodatno zbunjuje naše ovlašćene tumače lirike, žrece soc-bukvalizma, koji zbunjeni lutaju po šumi Avdićevih stihova i upadaju u postavljene zamke, što njihov autoritet ozbiljno dovodi u pitanje. Kako naši sledbenici da veruju kritičaru svega postojećeg kome je moždana vijuga uhvaćena u pesničku klopku?

Jer su se mnogi naši vernici i aktivisti prepoznali u Avdićevim tekstovima i pali u tešku depresiju, što je dovelo do ozbiljnog defetizma u našim redovima, pa su velike šanse da ćemo izgubiti presudnu bitku na forumima. Hajde što više ne udaraju kurcem po tastaturi, nego su i prste prestali da koriste! Neki su se pod dejstvom šoka bukvalno pretvorili u tekućinu i razlili kao revolucinarna lava, pa smo morali da ih sakupljamo sunđerima i truleks krpama i vraćamo u prvobitno čvrsto agregatno stanje, umesto da organizujemo štrajkove, oružane pobune i revolucionarnu borbu. 

Jer slabi borbenu gotovost naših vojnika partije, koji su se rasentimentalisali od njegovih otužnih ljubavnih stihova, pa provode vreme u sanjarenju, snatrenju, hodaju besciljno po parkovima, miluju pse i decu po glavi, satima nemo posmatraju oblake, dok mi neumorno propovedamo konačno uništenje kapitalističkog poretka i patimo što nas pristojno plaćaju za taj plemeniti posao.

Jer je revolucionarima osporio osnovno ljudsko pravo na godišnji odmor, u stihovima:

“ja ukazujem na kriminal i korupciju
od septembra do juna
a onda Tunis Egipat Tučepi
non-stop akcija izmori čovjeka”

Jer nema problem s Marksom, ali ima s marksistima. Kao da se Marks može razumeti izvan svetog predanja Svete Matere Pseudokomunističke Crkve Novog Buđenja.

Jer je ogolio položaj revolucionara u kapitalističkom poretku. Kako vernici da nas shvate ozbiljno ako saznaju da smo kapitalističke sponzoruše i keš-pičke kapitalističkih svinja? A tu je i opasnost od prevelike konkurencije, revolucionarne niše u kapitalističkom poretku su tesne, nema tu mnogo prostora. Mi smo svoja mesta obezbedili na vreme, ali šta ćemo ako nagrnu narodne mase željne pobune?

Jer je raskrinkao naš tajni plan, koji smo sakrili i od sebe samih, daleko u zakucima i lavirintima nesvesnog:

“dvijehiljadedvanaeste ustaće sirotinja
poslije hljeba i igara
čekaće ih giljotina
oni što ih povedoše
položiće mermer
poklonit se najboljim sinovima
i otići na dernek”

Jer je izrazio sumnju u pobunu naše katalonske i grčke braće. Uprkos tome što smo naučno utvrdili, detaljnim istraživanjem na uzorku od jedne osobe nepogrešivim metodom introspekcije, da niko od njih nije ksenofob, lenština ili ljubitelj Orkestra za svadbe i sahrane, niti da su se pobunili tek kad im je kapitalizam pokazao svoje recesijsko lice ili kad su izgubili 14. platu, pogotovo ne pomenuti Rodrigo Penera i Konstantin Kakis. Skepsa je unutrašnji neprijatelj koji nikad ne spava, s njim se svako mora surovo obračunati, bez milosti, sedativom po ličnom izboru. A drugovima koji nisu spremni na ovaj mentalni samoubilački akt, naša organizacija je uvek voljna da pomogne.  

Jer je napao lik i delo svetog Žižeka, dovodeći ga u vezu sa Lady Gagom. Tačno je da su cene ulaznica za njihove nastupe skoro iste, ali je činjenica da se Lady Gaga samo bogati na nesreći svojih fanova, otupljujući svojim ispraznim pesmičuljcima njihovu revolucionarnu oštricu, dok Žižek skuplja pare za revoluciju koja će jednom neminovno doći.

Jer je očigledno da sumnja u mogućnost revolucije. Revolucija možda jeste nemoguća, ali to nije razlog da ukinemo časno zanimanje revolucionara i ugrozimo sopstveno pravo na moralnu superiornost, koja nas jedino održava živim u ovom kapitalističkom paklu. Mnogo je lakše raditi za korporacije kad ti u duši blista revolucionarni plamen.

Jer je izdao revoluciju koja ne postoji, ali i tako utvarna otvara logore u glavama.

Jer je surovo demonstrirao tačnost izreke: “Najteže je kad te jebe neko tvoj”.

Zbog svih navedenih zločina Sveti Artiljerijski Sinod Pseudokomunističke Crkve Novog Buđenja osuđuje Damira Avdića na smrt streljanjem, bez prava na žalbu, jer je ionako nećemo prihvatiti, pa čemu trošenje papira i dragocenog vremena. Presuda će biti izvršena prvom prilikom, odmah posle revolucije (ako nam prođe projekat).

Sudili po kratkom postupku:

Termidor Il Sung

Giljoten de Komitetsky

Bloodimir Iljič Gulag