Primirje u Omarskoj

tačno.net
Autor 20.8.2014. u 12:21

Primirje u Omarskoj

Dobrodošli u novu atrakciju, „ArcelorMittal Orbit“, najvišu skulpturu u Britaniji koja doseže čitavih 114,5 metara. Proslavljeni umetnik ser Aniš Kapur autor je ove složene konstrukcije, najskupljeg legata najbogatijeg Britanca, „čeličnog tajkuna“ Lakšmi Mitala.

Piše:

Izgrađen u Olimpijskom parku, poklon u čast Igara 2012. koštao je oko 20 miliona funti i predstavlja „radikalan iskorak u polju arhitekture … što kombinuje stabilnost i nestabilnost dela koje posetioci mogu doživeti penjanjem uz unutrašnje spiralno šetalište“. Proletos je svečano otvoren za posetioce. Cena pojedinačne ulaznice za odrasle je 15 funti, za decu upola cene.

Mital je vlasnik čeličana širom sveta i mnoge od njih su svoju rudu ugradile u londonski Orbit. Među njima je i rudnik Omarska kod Prijedora, u Republici Srpskoj. Ruda se tu kopa i obrađuje mašinama korišćenim za kopanje i prekopavanje masovnih grobnica civila ubijenih 1992. Forenzički uzorak iz čelične konstrukcije u Londonu lako bi mogao sadržati ostatke tela nekih od hiljada Prijedorčana koji se još uvek vode kao nestali.

Običan svet ne može da poseti Omarsku, osim jednom godišnje – 6. avgusta, kada uprava otvara pojedine delove rudničkog kompleksa za publiku. Karte se ne naplaćuju.

Šetalište za posetioce Omarske improvizovano je trakama kojima se obeležava prostor zabranjen za nezaposlene. Kancelarije inženjera i menadžera u upravnoj zgradi nisu dostupne, ali će posetioci pred zaključanim vratima u ovo doba obično zateći nekog od preživelih logoraša u ulozi kustosa, kako ispočetka svedoči o zlostavljanju koje je pre 22 godine preživeo baš u toj prostoriji.

U prizemlju upravne zgrade je hodnik koji vodi ka fabričkoj kantini. Tu su leta 1992. britanski novinari snimili izbezumljene poglede logoraša dok glume uobičajeni popodnevni obrok u „sabirnom centru“ daleko od ratnih zona u Bosni. Stolice za odabrane među onima na kojima tragovi torture nisu bili vidljivi, do pre par godina još su bile u upotrebi. Prostor između stolova isti je svakog 6. avgusta: jedna od preživelih logorašica – u Omarskoj ih je bilo zlostavljano 37, pet nije preživelo – ponavlja svoje svedočenje novoj grupi posetilaca; logoraši koji su zajedno preživeli Omarsku pokazuju jedan drugom nešto u dnu sale, kod prolaza za kuhinju, gde visi obaveštenje da je prolaz dozvoljen samo radnicima Restorana „Omarska“. Nekada je dnevno sledovanje splačina uveče dovozio kombi koji bi se sledećeg jutra vraćao u grad natovaren leševima.

Retke su prilike za svedočenja. Kada su se udruženja preživelih usudila da niz zločina i postupaka koji su omogućili zločine u prvoj polovini 1992. u Prijedoru i okolini javno nazovu genocidom, lokalne vlasti su ih optužile za slanje ružne slike o Prijedoru. Dakle, odgovor vlasti Srpske na ponovljene zahteve za memorijalizaciju zločina u Omarskoj glasio je da preživeli logoraši i porodice svojim ponašanjem sprečavaju priliv stranih investicija u Prijedor i tako ometaju opšti napredak društva.

Prazno mesto spomenika oko podne 6. avgusta svake godine ispune ljudi što tumaraju zloglasnim hangarom; pistom odjekuju imena ubijenih, pod budnim okom fabričkog obezbeđenja puštaju se beli baloni; ljudi zatim pokupe svoje stvari i odu, a društvo nastavi da hrli u napredak.

U prizemlju upravne zgrade, naspram zajedničkog toaleta koji je 1992. služio za povremeno iživljavanje nad ljudima nesrpskih imena, danas vise posteri iz nedelje zdravlja i zaštite na radu: „Umor može ubiti – naspavajte se!“.

Od svih postjugoslovenskih zemalja, decenijske tlapnje o ubrzanim reformama, borbi protiv korupcije, razvojnim kapacitetima, nenaviknutom uhu u Bosni danas zvuče kao nepojamni bezobrazluk ili naprosto ludilo. Prijedor je posebno mesto izgradnje tobožnjeg zaborava. Logori kroz koje je prošlo na desetine hiljada nesrpskih civila, iz kojih na hiljade njih nikada neće izaći živi, masovne grobnice na kojima i danas traju ekshumacije – to je sasvim nevidljiv svet, prekriven svakodnevicom u kojoj na hiljade slobodnih saučesnika u zločinu živi svoj autonomni smisao. Upravljaju javnim preduzećima, drže nastavu po školama i fakultetima, diskutuju o cenama na pijaci i javnom moralu u zajednici koja uistinu ni ne postoji.

Omarska je jedno takvo nemoguće mesto Bosne i Hercegovine, na kojem reči nemaju svoja konvencionalna značenja, gde se paralelni svetovi sreću samo u dogovoreno vreme, pod dogovorenim uslovima. Naizgled, kada se sretnu na komemorciji zločina, dve strane se čuju ali se ne razumeju, mada govore istim jezikom. Značenja im nisu ista.

Ovim nemuštim jezikom se govori svuda gde se pruža saučesništvo u prijedorskim zločinima, sve do Beograda. Priznanje koje pojedincima za borbu protiv poricanja genocida dodeljuje prijedorsko udruženje „Izvor“, ove godine je pripalo reditelju Oliveru Frljiću. U Srbiju će ova vest stići u tonu lišenom svakog značenja, tako da ne uznemiri prividni zaborav i ćutanje o zločinima počinjenim u ime nacije.

Prijedorska opština decenijama gradi spomenike navodnog zaborava. Mesta zločina su teško prepoznatljiva. Na prvi pogled, jedno selo ima dobar sportski teren između mesne zajednice, opštinske sale koja se upravo obnavlja i škole ružičastih zidova. Drugi pogled otkriva trokrilnu kamenu ploču, stilizovanog orla, na čijim su masivnim krilima uklesani gorljivi stihovi Petra Kočića i Tarasa Ševčenka u spomen „borcima koji svoje živote ugradiše u temelje Republike Srpske“. Nema imena niti datuma borbe. Selo se zove Trnopolje, asfalt za igralište izliven je na centralnom prostoru najmasovnijeg logora u Bosni 1992. Na stepenicama škole su tada spavala izgladnela deca nesrpskih imena, na spratu su im zlostavljane majke, u opštinskoj sali prebijani su im očevi.

Preživeli tvrde da je zloglasna „bela kuća“, nekadašnja ambulanta rudnika u Omarskoj, još jednom korišćena posle rata, kada je 2009. sniman srpsko-srpski istorijski blokbaster. Prostorije za torturu služile su filmskoj ekipi kao šminkernica.

Svedočenja preživelih, iskazi nekih od više desetina osuđenih zločinaca, dokazni materijali, sudski i medijski arhivi o obeležavanju nesrpskog stanovništva, linčovanju lokalnih uglednika, progonima, ubistvima, deportacijama, pritvaranju, osnivanju logora, bestijalnom mučenju ljudi… sve znanje o prijedorskim zločinima je dostupno. Učesnici i saučesnici iz lokalnog „kriznog štaba“, logorskih uprava, komunalnih službi, živi su, slobodni i nisu zaboravili. Samo kad bi ih neko pitao.

* Prikupljanjem istorijske građe o zaboravu, dokumentovanjem i tumačenjem posledica neodgovorenih pitanja bavi se Radna grupa Četiri lica Omarske

tačno.net
Autor 20.8.2014. u 12:21

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija