Princip i zgaženi principi

Autor/ica 👤tačno.net 27.12.2014. u 14:53

Povezani članci

Ljušić je bio koncentrisan na Srbiju i stvaranje Jugoslavije mu je bio megalomanski projekat Karađorđevića. Sad je Ljušić za evropske integracije. Tu nema ništa loše, ali je nedopustivo da se nauka menja prema promeni političkog recepta. Otkud Ljušić u takvoj avanturi, to samo on zna. Zanimljivo je napomenuti da Ljušićevi stavovi korespondiraju sa nedavnim izjavama jednog visokog političara iz okruženja, koji je Principa okarakterisao kao teroristu. Da li to znači da se u Evropu ulazi bez Principa? Ili pak sa zgaženim principima, pita na kraju svog reagovanja povodom Ljušićevih stavova, Milošević.

Nesporna je činjenica da je srbijanska obaveštajna služba učestvovala u organizovanju atentata, a još bitnije je da, posle saznanja vlade i njene odluke da se atentatori zaustave, nije preduzela odgovarajuće mere da spreči atentatore, kaže Radoš Ljušić, srpski istoričar u razgovoru za beogradske Večernje novosti, povodom nedavnog objavljivanja njegove knjige Princip, u izdanju ove novinske kuće.

U njoj autor baca novo svetlo na atentat u Sarajevu 1914. godine i potonje događaje koji su bili uvod u Prvi svetski rat. Govoreći o atentatu kao povodu za rat, Ljušić kaže: Vlada Kraljevine Srbije nije učestvovala u organizovanju atentata, ako se iz ovog čina može izuzeti obaveštajna služba, te stoga i nije odgovorna. Ali, jeste odgovorna što nije preduzela sve mere da se taj čin spreči. Ta vrsta odgovornosti ne može se više skrivati, a nije ni potrebno. Prema ovom srpskom istoričaru, glavni organizator vidovdanskog atentata, koji je baš kao i bitka na Kosovu dostigao epsku snagu, bio je Dragutin Dimitrijević Apis, načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba. U ovom poslu su ga pomagali: Vojislav Tankosić i Ljubomir Vulović, zvanična vojna lica i crnorukci, kao i Milan Ciganović, Djuro Šarac i Rade Milanović, članovi Narodne odbrane. Ideja o atentatu je, nesumnjivo, poticala od mladobosanaca i posredstvom njihovih prijatelja u Beogradu doprla do Tankosića i Apisa. Oni su potajno i bez obaveštenja bilo kod zvaničnog vojnog ili civilnog organa pripremili atentat. Sve ovo je, ističe Ljušić, davno poznato, ali se o tome ćutalo usled pritiska domaće i svetske javnosti.

Objašnjavajući kako srpska vlada nije preduzela odgovarajuće mere da atentat spreči, Radoš Ljušić kaže: Pre atentatora preko Drine je u Bosnu prešao sa izvesnom količinom oružja Rade Malobabić, jedan od najboljih obaveštajaca Kraljevine Srbije na prostoru Austrougarske. Na Vidovdan 1914. boravio je u Sarajevu. Zna se da je bio u kući Danila Ilića, osobe koja je pružila logističku podršku atentatorima i da je 28. juna bio u društvu Trifka Grabeža ispred Beledija. Ostaće tajna da li je u Sarajevu boravio da zaustavi atentatore ili da ih podrži, pošto se među njima osetilo kolebanje, posle odluke vlade Srbije da se ne izvrši ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Druga tajna, navodi srpski istoričar i pisac knjige Princip, jeste držanje Danila Ilića, u čijoj kući je skrivano oružje atentatora. Ilić je mogao da je hteo, da skloni oružje i ne podeli ga atentatorima, čime bi sarajevsko ubistvo bilo onemogućeno

Pored uloge Malobabića, odustajanja Grabeža, enigmatično je još i držanje Muhameda Mehmedbašića kome je bila namenjena uloga da prvi puca ili baci bombu na Ferdinanda. Čitavo ovo zamešateljstvo govori o tome da vidovdanski atentat i nije bio tako naivno delo mladobosanaca, tumači Ljušić i ističe da se sam Princip vremenom sve više izdvajao kao vođa, spreman da preuzme svu odgovornost na sebe. Kad je stiglo naređenje iz Beograda da se atentat ne izvede, on je već bio predvodnik atentatora. I dok su se svi kolebali i odustajali, on je ostao uporan i dosledan. Mali sarajevski harambaša, Princip Gavrilo, odmetnuo se od srbijanskog velikog harambaše Apisa, takođe, odmetnutog od srpske vlade, i ubedio atentatore da prime oružje i izađu pored Miljacke. Pored Čabrinovića, Princip je bio neustrašiv i neumoljiv u nameri da se svesno žrtvuje zarada sticanja slobode Srba u BiH i njihovog ujedinjenja sa Kraljevinom Srbijom, što mu je donelo oreol drugog vidovdanskog nacionalnog heroja posle Miloša Obilića. Ali taj herojski čin Principa Gavrila bio je katastrofalan po srpski narod, te stoga odgovornost za atentat i za njegove posledice ne snosi samo Vlada Srbije, već u istoj, ako ne i u većoj meri mladobosanski atentatori, zaključuje, između ostalog Radoš Ljušić i ističe da su posledica, između ostalog, i konačan poraz srpske ideje i brzopleto prihvatanje i sprovođenje jugoslovenske ideje – najveće utopije srpskog naroda.

Povodom ovakvih ocena o sarajevskom atentatu oglasio se Borivoje Milošević, docent na Filozofskom fakultetu u Banjaluci. U tekstu pod naslovom Mladobosanci nisu bili puki beogradski pioni, objavljenom u Politici, on, između ostalog, piše: Princip kao da je pretpostavljao kako će se sto godina kasnije pojaviti pisci poput Radoša Ljušića, da bi na kraju jubilarne godine u kojoj je domaća, ali i veliki deo inostrane istoriografije, potvrdili teoriju po kojoj su Austrougarska i Nemačka odgovorne za Prvi svetski rat, opovrgli istinu i bacili tamu na događaje koji su obeležili početak prošlog veka. U intevjuu Ljušić navodi kako je srpska vlada odgovorna što nije preduzela sve mere da spreči taj čin. Dužni smo, istine radi, naglasiti da su pravovremene opomene u vezi sa Ferdinandovim rizičnim putovanjem u Sarajevo dolazile iz Beograda. Sa mnogih strana službenih ili privatnih, ali u Beču nisu ozbiljno shvaćene.

Oponirajući beogradskom istoričaru, Milošević ističe da je izvesno da je zavera protiv austrougarskog prestolonaslednika skovana u omladinskim krugovima u Bosni i Hercegovini, pa tako Apis nije bio organizator ili podstrekač, već saučesnik u pripremama atentata. Apisove tvrdnje da su Princip i drugovi bili njegovi agenti koji su radili za honoar ne odgovaraju činjenicama iz stvarnog života, s obzirom na to da su Princip, Čabrinović i Grabež živeli u teškoj bedi i nemaštini. Kao što je to primetio i Vladimir Dedijer, agenti koji rade za novac ne bi mogli da se tako herojski drže kao što su to Princip i drugovi činili tokom istrage, suđenja i tamnovanja. Uprkos tendencijama da se mladobosanci prikažu kao beogradski pioni, činjenica je da se radi o autohtonom pokretu u čijem se krilu začela ideja o atentatima na vodeće ličnosti Austrogarske. Upozoravamo da su se atentati na visoke zvaničnike Monarhije poput onog Žerajićevog iz 1910., dešavali i pre nego što je formalno nastala “Crna ruka”.

Borivoje Milošević, docent na Filozofskom fakultetu u Banja Luci ne dovodi u sumnju utisak da su stavovi Ljušića promenljivi i da na njih uitiču političke struje koje se, kako kaže, prirodno menjaju, ali nikako ne bi smeo da se menja naučni pristup istorijskoj istini. Svojevremeno, dok je na vlasti bio evroskeptik Vojislav Koštunica, Ljušić je bio koncentrisan na Srbiju i stvaranje Jugoslavije mu je bio megalomanski projekat Karađorđevića. Sad je Ljušić za evropske integracije. Tu nema ništa loše, ali je nedopustivo da se nauka menja prema promeni političkog recepta. Otkud Ljušić u takvoj avanturi, to samo on zna. Zanimljivo je napomenuti da Ljušićevi stavovi korespondiraju sa nedavnim izjavama jednog visokog političara iz okruženja, koji je Principa okarakterisao kao teroristu. Da li to znači da se u Evropu ulazi bez Principa? Ili pak sa zgaženim principima, pita na kraju svog reagovanja povodom Ljušićevih stavova, Milošević.

S.D.