Privatnost is dead (i još ponešto, usput)

Autor 18.12.2011. u 11:07

Privatnost is dead (i još ponešto, usput)

“I to je završni čin: u istinski demokratskim društvima
 čovek pretenduje na izvesna prava zato što je čovek
 a čovek je vrednost po sebi; u totalitarnom sistemu,
 čovek jedino može da pretenduje na goli život,
jer je nebitan i nevažan, a da bi mu sistem ostavio
 život, čovek obećava sistemu da će i ubuduće
biti nebitan i nevažan.”

 

 

Nedavno sam se skinuo sa jedne poznate društvene mreže. Nekoliko prijatelja me je pitalo za razlog, a onda su, pre nego što sam uopšte odgovorio, oni odgovorili umesto mene (dobro je imati takve prijatelje, olakšavaju komunikaciju): “Znamo, oduzimalo ti je puno vremena”. Klimnuo sam glavom, šta drugo da uradim. Draga mi je istina, ali su mi draži prijatelji. Međutim, evo sada, uz gutljaje domaće rakije – očev proizvod – drugačije verzije događaja. Naime, jednog dana sam na svom profilu, u inboxu, zatekao gomilu poruka koje sam prethodno izbrisao. Najstarija je bila stara više od dve godine. Sada su vaskrsnule, kao mrtvi tokom Strašnog suda. Dobro, poruke nisu bile baš toliko strašne. Strašno je bilo osećanje prevare. Ako izdate naredbu DELETE, onda bi u slobodnom prevodu to moglo da glasi ovako: skloni ovo sa lica zemlje, zauvek. Ali, to lice zemlje je danas postao monitor, dok je društvena mreža za sebe preuzela prerogative Boga: ona sve pamti, ona određuje pravila/zakone …

Kada je jedan moj prijatelj, svojevremeno, prešao na ADSL, pitao sam ga šta misli da uradi sa privatnošću svog hard diska koji tako, bez obzira na firewallove, ostaje dostupan svakom iole pametnijem hakeru. Odgovorio mi je da je on suviše mali i nebitan da bi neko čačkao po njegovoj privatnosti. Dugo vremena se taj odgovor kretao mojim moždanim vijugama kao vozilo koje uzaludno traži mesto za parking. I onda, kada su izbrisane poruke vaskrsle, konačno se i ta misao parkirala. Radi se, naime, o razlici između demokratske i totalitarne svesti.

Demokratska svest otprilike ovako postavlja pitanje privatnosti: postoji nešto što ja znam o samome sebi, a što drugi ne treba da znaju. Ja to nešto čuvam i tražim od sistema da ne tura nos u moje stvari, jer to nešto jeste ono što mene čini posebnim, individualnim, jedinstvenim na ovom svetu. To je moja privatnost, možda i moj greh (hajde da nastavimo sa biblijskom metaforikom) ali je moj, i on me čini drugačijim od drugih, on me čini individuom. Međutim, ako sistem ignoriše našu privatnost, pa pamti ono što smo mu naredili da izbriše, pred čovekom se postavljaju dve alternative: prva je da se zaštiti od takvog sistema. Konkretno, to naravno ne znači da se isključi se interneta, već recimo, da ne bude online po defaultu. Postoji i druga mogućnost: da prizna nemoć u sudaru sa sistemom i da racionalizuje svoj poraz. To je učinio moj prijatelj kada je kazao da on uopšte nije bitan da bi ga neko špijunirao.

I zaista je tako: nebitan je i nevažan. U retorici totalitarnih društva, nebitni i nevažni se pojavljuju u smirujućim objavama u formi “poštenih građana” koji nemaju čega da se boje, dok totalitarna vlast čisti “nepoštene”. A biti “pošten” u totalitarnom društvu znači biti naviknut na to da se ništa ne pitaš, da si nevažan, nebitan, da tvoj glas ničemu ne služi, kao ni tvoj razum, da nemaš nikakva prava, da si jedan atom čije kretanje ne zavisi od vlastitog izbora, već od snage privlačnih sila. U jednom takvom sistemu sastavljenom od ljudi koji sebe percipiraju kao nebitne i nevažne i koji su potpuno pomireni sa činjenicom da se svaka njihova reč pamti, prilično je lepo biti vlast.

Eto, to mi je sve prolazilo kroz glavu, dok sam gledao svoje vaskrsle poruke: društvena mreža mi je na taj način slala poruku, kao i milionima drugih korisnika, uostalom, da treba da znam da ona zna o meni i ono što joj nisam dozvolio da zna, odnosno da ona pamti i ono što sam ja zaboravio. Ta obznana je prelomni trenutak u kome je sistem procenio da je demokratska svest dovoljno omekšana i da je stoga nije teško preobraziti u totalitarnu: kada se čovek pomiri sa tim da neko beleži sve što kaže ili napiše na jednom sajtu – kroz koji se odvija veliki deo njegove komunikacije sa drugim ljudima – onda će se pomiriti i sa tim da nema pravo da zahteva privatnost za sebe (to će biti dokaz da je “pošten”, da ništa ne skriva), pa prema tome neće videti problem ukoliko sistem počne da sankcioniše one koji žele tu privatnost (to je dokaz da su “nepošteni”), niti ukoliko sistem sutra počne da ulazi u stanove kao u hard-diskove: zašto bi se neko toga i plašio, ukoliko je “pošten” (nebitan, nevažan)? To će se ionako dešavati samo “nepoštenima”.

I to je završni čin: u istinski demokratskim društvima čovek pretenduje na izvesna prava zato što je čovek a čovek je vrednost po sebi; u totalitarnom sistemu, čovek jedino može da pretenduje na goli život, jer je nebitan i nevažan, a da bi mu sistem ostavio život, čovek obećava sistemu da će i ubuduće biti nebitan i nevažan. Ne znam kako vi, ali ja u tome da nebitni i nevažni traže da žive zato što su nebitni i nevažni, ipak vidim mali paradoks.

Autor 18.12.2011. u 11:07

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija