Prodajmo oružje drugima da ne bismo ratovali mi

Predrag Lucić
Autor 1.5.2013. u 12:12

Zagrebački poslovni razgovor Ive Josipovića i Aleksandra Vučića.

 

Prisluškivao: Predrag Lucić

– Pa kako ste, gospodine Vučiću? Kako se osjećate u Zagrebu?

– Hvala na pitanju, gospodine predsedniče, bolje nego kod kuće. Evo ceo dan sam ovde, a niko da me opsuje ili da vikne „Uaaaa, izdajico!“

– Zašto bi vam to netko dovikivao?

– Znate kakav je taj naš neuki i nesrećni svet… Napunili mu glavu da sam ja prodo Kosovo, a narod ko narod, poverovo.

– A vi još niste prodali Kosovo?

– Naravski da nisam.

– A gdje je zapelo?

– Kako to mislite?

– Niste se mogli dogovoriti oko cijene ili nemate čiste papire?

– Kakve papire?

– Pa oko autorskih prava. Ako vam po tom pitanju nešto zapne, slobodno se javite. Mi ovdje imamo uhodan posao. Evo izvolite vizit-kartu!

– Hvala, ali neće biti potrebe. Ja, naime, ne prodajem ništa pa tako ni Kosovo. Ja samo priznajem realnost, a to neki ljudi neće ili ne mogu da razumeju.

– Sjajno ste se dosjetili, baš sjajno.

– Čega sam se dosetio?

– Pa toga da priznate Kosovo, ali pod drugim imenom.

– Kakvim drugim imenom?

– Zar niste sami rekli: Realnost. Baš dobro zvuči: Republika Realnost.

– Ništa ja neću da priznam, pa ni tu vašu republiku.

– Kako mislite: moju?

– Pa vi ste je maločas izmislili.

– Nismo se razumjeli. Ja sam shvatio da ste vi, iz razumljivih razloga, smislili ime pod kojim ćete priznati Kosovo…

– Rekao sam vam: neću da priznam Kosovo, jer to od mene niko i ne traži, a pogotovo neću da ga priznam pod tim vašim nadrealnim imenom!

– Nema razloga za ljutnju, dragi prijatelju! Ja sam samo htio biti kooperativan. Evo, ovako ćemo: ja ću zaštiti naziv Republika Realnost kao svoje intelektualno vlasništvo, a vama ću ga – kad god poželite! – rado ustupiti po najpovoljnijim uvjetima. Evo izvolite vizit-kartu!

– Ali dali ste mi već jednu…

– Neka vam se nađe. Bit će mi osobito zadovoljstvo poslovati s vama.

– Izvinite, ali ja nisam došao po tom poslu. Batalimo Kosovo, razgovarajmo o našoj zajedničkoj budućnosti i saradnji, o Srbiji i Hrvatskoj koje su kičma regiona. Nadam se da se slažemo oko toga, bez obzira na neka bolna pitanja iz prošlosti oko kojih ne moramo da se složimo.

– A zašto se ne bismo složili?! Važno je samo da se utvrdi o kakvim se bolnim pitanjima radi, je li riječ o skoliozi ili o spondilozi, pa ćemo onda vidjeti što i kako dalje s tom našom regionalnom kralježnicom…

– Nemojte da gubimo vreme na istoriju bolesti. Dogovorimo se da je ta kičma od dana današnjeg zdrava i hajde da krenemo u nove zajedničke poslove.

– Slažem se. Imate neki prijedlog?

– Pa ako smo se dogovorili da smo mi kičma regiona, šta ide uz kičmu?

– Mislite na trgovinu ortopedskim pomagalima?

– Opet vi vraćate na bolest! Ja vam, čoveče, govorim o zdravoj kičmi. A uz zdravu kičmu ide šta? Zdrava puška! A da bi puška bila zdrava, ona ne sme da trune u magacinu, već treba šta? Da puca!

– Pa ne mislite valjda da pucamo jedni na druge…

– Ma jok! Mi ćemo da prodajemo oružje, a drugi neka pucaju! Predlažem vam, dakle, da startujemo sa vojnom saradnjom, da se dogovorimo o zajedničkom nastupu na trećim tržištima.

– Ali mi već sami dosta uspješno nastupamo…

– Nemojte meni da pričate. Ako mislite da je uspeh to što su vas uhvatili da prodajete oružje sirijskim pobunjenicima…

– Ali mi nismo prodali nikome u Siriji nego Jordanu…

– Kog će vam đavola Jordanija? Šta će vam uopšte posrednici? Ako nastupimo zajedno, eliminišemo posrednike i postižemo bolju cenu! Prodajemo direktno u Siriji!

– Ali kako kad postoji embargo?

– Postoji embargo, ali postoji i rat. A da bi se vodio rat, potrebno je oružje. Vi imate oružje, mi imamo oružje. Imaju ga i Rusi i Amerikanci, ali ne smeju direktno da ga prodaju, jer jedni druge drže za znate već šta.

– Ali ne smijemo ni mi…

– Pa ne prodajemo mi oružje zato da bi Sirijci ratovali već zato da mi ne bismo. Objasnimo lepo i NATO-u i Rusima i Kinezima i Arapima i Izraelcima i Irancima i Severnoj Koreji i Južnoj Africi i svim zainteresovanim stranama da nije nama do para od trgovine već da mi hoćemo da se rešimo našeg oružja zato što želimo da doprinesemo demilitarizaciji, trajnom miru i stabilnosti u regionu. A usput omogućujemo da rat za koji su svi skupa zainteresovani ima čime da se vodi. I niko ne može da nas optuži za pristrasnost jer pošteno prodajemo i Asadu i ovima što su protiv njega. A to možemo samo ako zajednički nastupimo.

– Ali ako naoružavamo obje strane, radimo na tome da u ratu ne bude pobjednika. To onda ne može završiti nikako osim podjelom Sirije.

– Ako dođe vreme deobe, Sirija će, prijatelju, da se podeli i bez nas. Nećemo mi da delimo Siriju već Nobelovu nagradu za mir.

– Za kakav mir?

– Za mir na Balkanu.

– Čujte, razmislit ću… A vama, za svaki slučaj, evo moja vizit-karta.

Radio Slobodna Evropa

Predrag Lucić
Autor 1.5.2013. u 12:12

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija