FILIP DAVID, KNJIŽEVNIK

Proevropska, miroljubiva i tolerantna Srbija je nedostižan san

Nedim Sejdinović
Autor 16.5.2022. u 10:38

Izdvajamo

  • Moje najranije detinjstvo pamtim po bežanijama, skrivanjima, detinjstvo bez detinjstva. Zbog jevrejskog porekla bili smo izopšteni iz ljudske zajednice. Zahvalan sam svojim roditeljima da me nikada, i u takvom okruženju nisu učili mržnji. Mržnja je jedno od najstrašnijih i najopasnijih osećanja. Počionici zločina svakako treba da budu kažnjeni. Ali na mržnju odgovarati mržnjom znači upasti u vrzino kolo novih zločina i osvete, postati i sam zločinac.

Povezani članci

Proevropska, miroljubiva i tolerantna Srbija je nedostižan san

Knjizevnik Filip David – foto: Zarko Basic/PIXSELL

Beogradski književnik i dramaturg Filip David reći će početkom devedesetih za sebe da je “izdajnik”, i da jedina časna stvar koju građanin Srbije u tom periodu agresije, ratova i zločina može učiniti – jeste da se priključi velikom spisku srpskih “izdajnika” koji su se protivili Miloševićevoj politici, koja je u paramparčad rasturila jednu ozbiljnu državu. “Izdajnik” je bio i njegov veliki prijatelj Mirko Kovač, koji je u tom periodu pobegao iz Srbije da bi sačuvao glavu, a da se u Beograd praktično nikada više ni ne vrati. Prethodno, “izdajnik” je bio i drugi Filipov prijatelj, Danilo Kiš, koji je dvadesetak godina ranije prošao “toplog zeca” beogradske čaršije, jer je bio drugačiji, jer je bio protiv totalitarizama, nacionalizama i provincijalizama. Čuvena Knjiga pisama koja su razmenjivali David iz Beograda i Kovač iz Rovinja, tokom naših ratova, trebalo bi da se nađe u školskim lektirama ukoliko ikada ova naša društva budu želela da izađu iz nacionalističke histerije.

David se nosi krilaticom da u “mračnim vremenima” intelektualci nemaju pravo da ćute, da se zavuku u svoje mišje rupe. Kao što se devedesetih suprotstavljao miloševićevskoj ratno-zločinačkoj politici, kao što je dvehiljaditih uporno, i nepopularno, ponavljao da Srbija mora da se suoči sa zločinima činjenim u njeno ime, tako je danas protivnik Vučićevog režima i “političke šizofrenije” koja je, kako kaže, odlika te politike.

Naš sagovornik je deo čuvenog kvarteta veliki beogradskih književnika (Kiš – Pekić – Kovač – David) koji su bili, i do kraja života ostali, kritičari primitivizma i nacionalizma, koliko god neke od njih vladajuća kulturna i politička elita u Srbiji danas pokušava prisvojiti. David je bio urednik Dramskog programa Televizije Beograd, da bi 1991. godine bio otpušten zbog osnivanja Nezavisnog sindikata RTB-a. Bio je profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Napisao je više TV drama i filmskih scenarija i objavio tri knjige pripovedaka: “Bunar u tamnoj šumi”, “Zapisi o stvarnom i nestvarnom” i “Princ vatre”. Autor je romana “Hodočasnici neba i zemlje”, „San o ljubavi i smrti“ i „ Kuća sećanja i zaborava“, kao i zbirki angažovanih tekstova pod nazivom “Fragmenti iz mračnih vremena”, „Jesmo li čudovišta” i „Svetovi u haosu”. Nagrađivan je Ninovom, Andrićevom, Selimovićevom (ragionalna nagrada), Prosvetinom nagradom…

Razgovarao: Nedim Sejdinović

Razgovor počinjemo ratom koji je – kako neki tvrde – već sada, već u ovoj fazi, potpuno izmenio svet. Naravno, reč je o ruskoj agresiji na Ukrajinu. Kako gledate na invaziju, da li ste očekivali da će se svet naći pred ovako velikim izazovom, koji se čak smatra i začetkom apokalipse?

Naši životi protiču između velikih kriza koje se sudbinski nadvijaju nad opstanak ljudske vrste. Ratovi, globalni i lokalni, epidemije koje preteći nastupaju, velike ekonomske i finansijske krize, prirodne katastrofe, lične i porodične tragedije u okvirima jedne zajednice, reklo bi se da je čitava naša egzistencija prožeta opštim i pojedinačnim katastrofama, malim i velikim apokalipsama. I ova sadašnja kriza, ruska „invazija“ što je zvanični naziv za agresiju Rusije na Ukrajinu u senci atomskog naoružanja, donosi opasnosti uništenja ljudske civilizacije. Već na prvi pogled može se zapaziti velika sličnost sa početkom Drugog svetskog rata, izgovorom za napad nacističke Nemačke na Poljsku i, nešto kasnije, dogovorom Molotov-Ribentrop o geopolitičkoj podeli uticaja i teritorija. Možda se zaista bliži trenutak „kraja istorije“, ali ne zbog kraja ideologija, kako su doskora tumačili neki analitičari, nego zbog ljudske gluposti i ludila diktatora i vojskovođa. Svejedno da li će taj poslednji udar biti posledica ljudskog idiotluka i bezobzirnosti, ili udara meteroita i kosmičkih razloga. Kraj je kraj.

Agresija je podelila planetu, na onaj deo koji oštro kritikuje napad velike, nuklearne sile na malu, nezavisnu zemlju, i strašne zločine koji ga prate – i na one koji na različite načine podržavaju, opravdavaju i relativizuju rat. Građani Srbije, na žalost, sa velikom radošću su dočekali rusku agresiju. Neki od njih, čini se, nisu protiv ni Trećeg svetskog rata, samo ako će “mrski zapad” propasti. Kako smo došli do te situacije, gde su koreni ove iracionalnosti?

Narodi su onakvi kakve su im elite, kakve su im vođe. Poruke koje se šalju preko medija, u parlamentu, preko ustanova poput Akademije i Crkve formiraju i uobličuju mišljenje običnih ljudi, većine. Državni istoričari, podobni novinari, slede instrukcije koje dobijaju direktno ili posredno sa državnog vrha. Tako se formira kontrolisano javno mnjenje, vladajuće mišljenje, ono što Daniel Goldhagen naziva „kulturni model“. Naš prisutni i dominantni „kulturni model“ je nekakav arhaičan nacionalizam uvijen u populističke oblande, zasnovan na reviziji istorije. Nema tu iracionalnosti, samo novooktroisane „istine“ i mnoštva svakodnevne demagogije.

Čini li Vam se da Srbija i dalje, sada sistemski, neguje, pothranjuje autoviktimizaciju, svoju poziciju “velike i večite” žrtve? Kao da je to ponovo politička, društvena i kulturna strategija.

Bez sumnje, vladajuća politika se zasniva na jednoj vrsti kolektivne hipnoze, kolektivne patologije, iz koje, ako ikada dođe do buđenja sledi – težak mamurluk, bolno buđenje. Žalosno je koliko malo i koliko nepotpuno poznajemo sopstvenu istoriju. Istina je, nama su nanosili nepravdu, ali smo i mi nepravde činili drugima. Pročitajte samo šta su Dimitrije Tucović i mladi novinar Lav Trocki kao očevici pisali o zločinima počinjenim u Balkanskim ratovima. Da li se tome uopšte bavila srpska istoriografija? Postoje događaji i ljudi kojima se možemo ponositi, ali jednako postoje i oni zbog kojih se moramo stideti. Pošten prilaz prema sopstvenoj prošlosti treba da nas opominje da je tanka, crvena linija između herojstva i zločina.

Znam da Vam je to postalo već malo dosadno, jer ne prođe skoro niti jedan intervju a da neko na podseti na “veliku četvorku” srpske i jugoslovenske književnosti, na prijateljstvo Mirka Kovača, Danila Kiša, Borislava Pekića i Vas. Da li ste vas četvorica (i kada) mogli predvideti sve ovo što se dešavalo i dešava proteklih više od tri decenije na prostoru bivše Jugoslavije?

Danilo Kiš je još davne 1974. Izrekao jednu od najboljih definicija nacionalizma, da je nacionalizam kolektivna i pojedinačna paranoja, ideologija kiča i banalnosti, totalitarna ideologija. Mirko Kovač je napustio Beograd i Srbiju pod pretnjom likvidacije jer se devedesetih godina žestoko suprotstavio „vladavini najgorih“ i budućim „poljima smrti“. Možda će se jednoga dana pojaviti istoričar književnosti koji će postaviti pitanje kako su i zašto neki od naših najboljih pisaca napustili domovinu i živote okončali van domovine. Mogu samo da svedočim da je današnja Srbija daleko od onakve kakvu smo zamišljali i želeli.

Može li se reći da su napadi na Danila Kiša zbog “Grobnice za Borisa Davidoviča” bili neka vrsta najave modela obračuna sa velikim brojem liberalnih intelektualaca koji su u Srbiji bili nasuprot provincijalizmu, nacionalizmu i društvenom autizmu? I da li su u pravu oni koji tvrde da je rat u SFRJ prvo započeo u kulturi, pa se tek onda preselio u politiku?

Afera oko „Grobnice“ započela je kao čaršijska intriga, ali se ubrzo pokazalo da je bila mnogo više od toga. Prvobitna optužba kako je Danilo plagijator ubrzo se pretvorila u optužbu da je zbirka priča „Grobnica za Borisa Davidoviča“ antikomunistička, neprijateljska, antisovjetska… U odbranu Danila Kiša i njegove književnosti stali su neki od najznačajnijih pisaca ondašnje Jugoslavije. Ta mučna afera teško je povredila Danila. Posmatrano iz današnje perpektive, atmosfera u kojoj su se polemičari opredeljivali za i protiv Kiša bila je uvod po mnogim svojim elementima u ono što danas nazivamo „krvavi raspad Jugoslavije“.

Jednom ste rekli da nikada niste, čak i ako su teške teme bile u pitanju, govorili ili pisali iz mržnje i sa mržnjom. U ovim našim vremenima, međutim, često se na mržnju odgovara mržnjom, prave se provalije i tamo gde su se – bar se tako čini – nalazile praznine koje bi se mogle lako preskočiti. Kakav ja vaš savet za mlade ljude, kako da odgovore na mržnju i na zlo koje ih okružuje?

Moje najranije detinjstvo pamtim po bežanijama, skrivanjima, detinjstvo bez detinjstva. Zbog jevrejskog porekla bili smo izopšteni iz ljudske zajednice. Zahvalan sam svojim roditeljima da me nikada, i u takvom okruženju nisu učili mržnji. Mržnja je jedno od najstrašnijih i najopasnijih osećanja. Počinioci zločina svakako treba da budu kažnjeni. Ali na mržnju odgovarati mržnjom znači upasti u vrzino kolo novih zločina i osvete, postati i sam zločinac.

Više je od deset godina kako Srbijom beskompromisno vlada Aleksandar Vučić. Neki kažu da je on – slično kako je svojevremeno Vidosav Stevanović reflektovao Miloševića – praznina u koju svako ubacuje svoje značenje. Šta za vas predstavlja Vučić i ova protekla decenija u Srbiji?

Srbija je izgubila svaki moralni kredibilitet. Jedina podrška koju dobija je podrška od evropske ekstremne desnice. Ne treba biti veliki poznavalac prirode Vučićevog režima, pa shvatiti koliko je lažna zvanična proevropska retorika. Njegovi mediji i njegovi ministri izražavaju ono što je suština vučićevske politike, a to je antievropeizam. Međutim, bez evropske pomoći Srbija teško može ekonomski da preživi. To je opštepoznato, i sam Vučić priznaje. To ne bih nazvao politikom neutralnosti, kako se ovde ističe, nego šizofrenom politikom čije su glavne odlike demagogija, populizam i licemerje.

Neki tvrde da će, u svetlu novih okolnosti – misli se dakako na rusku agresiju na Ukrajinu – Vučić Srbiju okrenuti ka zapadu. Pa i on sam najavljuje da će Srbija ići brže u EU. Istovremeno, njegovi stranački drugovi i koalicioni partneri šetaju se po našim gradovima, sve slaveći Dan pobede, sa slovom Z na grudima. Šta očekujete da će se desiti u narednom periodu?

Kako se zaoštrava rusko-evropski sukob i rat u Ukrajini, tako će i pozicija Srbije postajati sve neodrživija. Ona je posledica potpune zavisnosti od Rusije u pogledu snabdevanja naftom i gasom. Pokazuje se da je neprihvaljivo istovremeno se kandidovati za Evropsku uniju, i flertovati sa Evroazijskim savezom, koji je suprotstavljen Uniji. Evroazija je zasnovana na tezama Aleksandra Dugina o obnovi ruske imperije, što je u suprotnosti sa idejom slobodne, otvorene i demokratske Evrope. Ideja Evroazije kao geostrateška strategija čini rusku invaziju posebno opasnom i uznemirujućom, a napad na Ukrajinu je samo uvod u ostvarivanje ruskih imperijalističkih, duginovskih i putinovskih mnogo dalekosežnijihh i ambicioznijih ciljeva.

Srbija ponovo uvodi obavezan vojni rok, i naveliko “zvecka” oružjem, hvali se nabavkom naoružanja. Postoji li po Vama opasnost da se na ovim našim prostorima ponovo zarati?

Srbija se nikada ne može toliko naoružati da oružjem sačuva svoju proklamovanu neutralnu poziciju. Sve te nabavke oružja, desetine aviona i helikoptera najnovije proizodnje i tehnologije samo su suvišno trošenje budžetskih para. Najbolja odbrana od mogućnosti nekog novog rata je održavanje dobrih odnosa sa susedima. Više od svih aviona, tenkova i topova, vrede dobrosusedski odnosi, potpuna pacifikacija Zapadnog Balkana. Svakako mnogo više od naoružavanja i uvođenja obaveznog vojnog roka. Naši odnosi sa većinom suseda su nažalost veoma loši.

Za kraj, pitanje o opoziciji u Srbiji. Nekoliko puta ste je kritikovali, tvrdeći da ona ne nudi drugačiji ideološki obrazac od vlasti, da se kreće u krugovima koje je vlast iscrtala. Ima li Srbija uopšte kapaciteta da se promeni?

Opozicija je potpuno razočarala, razjedinjena, nedosledna bez političkog programa koji bi demistifikovao vladajuću partiju, njene satelite i njenu demagogiju. Izbori su izgubljeni i pre izbora, sa jednom jedinom idejom srušiti Vučića, a posle – šta nam Bog da. Raspadom Demokratske stranke, građanska opcija izgubila je svoju verodostojnost. Građanska, sekularna Srbija ostala je zaturena, izgubljena u raznim nesporazumima i trulim kompromisima. Počinjene su mnoge pogrešne procene, zajednički nastup sa desničarskim partijama, iz čega nikada nije proizašlo ništa dobro. Sve u svemu, čini se da je došlo vreme da se krene sa novim početkom, od nule. Da se pišu novi politički programi, bez lažnih kalkulacija, da se strpljivo izgradi nova osnova na kojoj se može, postepeno ali uporno, stvarati jedna drugačija, stvarno demokratska, proevropska, miroljubiva i tolerantna Srbija. Sa vlašću kakvu imamo, sa opozicijom kakva je, to se u ovome času čini kao još uvek nedostižan san.

Nedim Sejdinović
Autor 16.5.2022. u 10:38