Prohujalo bez vihora

Autor 1.2.2011. u 06:00

Prohujalo bez vihora


Photo: www.inet.hr

U šerpe više niko nije hteo da lupa. Fantastični beogradski ulični orkestar ne bi se ponovo dao skupiti: neko je zauzet poslom, neko je odrastao i shvatio da od lupanja nema ‘leba, neko je na paradi, neko je razbija, neko je već pod zemljom, neko odavno van nje, a neko je hram Terazija zamenio njegovom svetošću – UO. Šačiču entuzijasta koji bi i danas prkosno „polivali“ kuhinjski lim šakama nije imao ko da povede – pastiri su napustili svoje stado. Neki svojom voljom, neki voljom svojih gazda, a neki voljom snajpera. Sada, sa 50, bez unučića, grnčarije i šerpe u rukama, setila se nekih budalastih reči pokojne majke o Kurti i Murti. A onda se i setila ko je gospodin direktor Srbijagasa. I kako posluje privatna bolnica Milovana Bojića. Deset godina posle. Šta reći. Ah, da – jebiga

Jedni zameraju Slobi što je izgubio ratove. Drugi što ih je vodio.
Jednima nije jasno kakva to veća prava manjine traže. Drugima smeta što se još uvek delimo na manjine i većine.
Jedni se trude da završe škole. Drugi se trude da ih izuče.
Jedni dobijaju bedne plate. Drugi zarađuju bedne plate.
I jedni i drugi su pismeni. Prvi se potpisuju, drugi ponekad i pišu.
Jedni bi da putuju. Drugi ne smatraju da je beli Šengen tu zbog poziranja sa tri prsta pred svetskim znamenitostima.
Jedni imaju žene, drugi su oženjeni.
Jedni razmišljaju kako će i šta će sutra, premda znaju da bolje biti biti neće. Drugi razmišljaju gde će biti sutra, premda znaju da neće biti ovde.
Jedni izlaze na izbore. Drugi biraju.
Jedni imaju računar, drugi ga koriste.

U zemlji koju dele, a da to nisu tražili, nije sve crno i belo. Naprotiv.

Između toga, nalazi se plavo-žuto. Malo od jednog, malo od drugog. Istina, malo više od jednog, značajno manje od drugog. No, „smiješano, lakše se pije“ – a nama niz grlo klize i Mladić i Evropa, Ravna Gora i Kumrovec, Parada i homofobija, sekularizam i njegovo prvosveštenstvo, Marks i Stjuart Mil, jak centar i „švajcarski koncept“, Moskva i Brisel, Treći svet i Vašington, lustracija i Nino Brajović, demokratija i Dragutin Brčin, stabilan region i Dodikove gusle,  Novi Pazar i srpska Raška, ekologija i „košenje“ platana, Romi i bageri za Cigane.

Sa jedne strane plavo-žutog, oni koji bi da menjaju, jer znaju gde ovo vodi (nikuda). Sa druge, oni koji to neće dozvoliti, jer znaju ko plaća ove nasuprot njima (da ne nabrajam). Na TV-u, godišnjica 5. oktobra. Retrospektiva. U emisijama gostuju oni koji bi, da se sve odigralo onako kako treba, čekali na uslovnu, ili u najbolju ruku (po njih), imali zabranu približavanja svim javnim ustanovama i institucijama od društvenog značaja. Heroji, revolucionari, pokajnici, katarzični junaci. Istorijske ličnosti. Dočekuju ih voditelji, koji da je bilo pravde i reda dan posle slike skupštine u dimu, studio više ne bi videli ni na razglednici. Naravno, sve to na televizijskim stanicama, koje, da je bilo sreće čim se jutro posle „istorije“ pojavilo na horizontu, niti bi postojale u etru, niti bi kapital od kojih su nikle bio i dalje u rukama onih koji ih dan danas drže. Promene, ha?

Photomontage: Instruktor

Ona nije maštala o tome, a tokom života maštala je dosta. Sa 18 ceo svet je bio na njenom dlanu. Sa 25 globus na njenom dlanu se značajno smanjio. Sa 30 nadala se da će opet jednom doći ono vreme kada je imala 18. Sa 35 je znala da neće. Sa 36 je definitivno digla ruke. U 37-oj, frenetično je lupala o šerpu. U 47-oj grebala je po njoj. Koja bora viška, koji dodatni kilogram na kontu i koja svećića plus na torti, sve ostalo bilo je potpuno isto. Život ume da bude čudan: ‘ajde što ume da bude čudan, već ume da bude i kurva – zbog pojedinih faca je nekada digla ruke, a sada je prinuđena da ih diže za njih. Da ne bi bilo gore, da bi još uvek imalo po čemu da se grebe. Grebanje je luksuz, a luksuz je tekovina 5. oktobra. Naše pobede, naše promene. Njene pobede.

Sa 18 „preko“ je povezivala sa farmerkama iz Trsta, bedževima iz Austrije i ludim noćima u Amsterdamu. Sa 25 „preko“ je značilo par dana totalne ludnice na Oktoberfestu. Sa 30 „sa one strane grane“ značlilo je kobasice i kozmetiku iz Mađarske, lukavo provučenu kroz carinske punktove. I čitavih 30 maraka zarade, bruto. Sa 35 „preko“ je bila alternativa, koju je valjalo ipak odbaciti, jer će biti bolje. Sa 47 nije bilo bolje, a za alternativu je bilo kasno. Teško bi prošla i sama, a kamoli sa dve predadolescentske pojave koje pride vuče za rukavčiće.

Partijsku knjižicu nije imala. Čak ni onu crvenu, što su joj drsko zamerali. Posle su ti, što su upirali prstom u nju, isto tako savesno, dane Narodne armije zamenili Malim Gospojinama, a brastvo i jedinstvo – Svetim Trojstvom. Od crvene knjižice, ostala samo crvena slova. Za razliku od knjižice, poslove je imala. Razne, dobre sa 18, solidne sa 25, bilo kakve od 30. pa na dalje. Ove potonje, ujedno i najdragocenije, mogla je izgubiti zbog lupanja u šerpe. Od šerpi nije odustajala, ali ovi drugi, kad je „sazrelo“, jesu od pretnji. Torturu je zamenilo tapšanje po ramenu, tapšanje po ramenu – veličanje, a veličanje – katanac na fabrici u kojoj je provela pola radnoga veka.

Sanjala je da će sa 50 imati unučiće, vikendicu gde provodi penzionerske dane i da će pohađati fin kurs grnčarije. U to doba je, međutim, imala još dve rate kredita za šporet, debelo načetu otpremninu i još deblje načete zalihe bensedina. Onih koje su promene trebale da odnesu. A nisu. Jebiga.

Neverovatno koliko sudbina, propalih snova, srušenih bastiona nada, probijenih barikada prkosa i uništenih svetionika vere može da stane u samo jednu reč. Jebiga.

Elem, u šerpe više niko nije hteo da lupa. Fantastični beogradski ulični orkestar ne bi se ponovo dao skupiti: neko je zauzet poslom, neko je odrastao i shvatio da od lupanja nema ‘leba, neko je na paradi, neko je razbija, neko je već pod zemljom, neko odavno van nje, a neko je hram Terazija zamenio njegovom svetošću – UO. Šačiču entuzijasta koji bi i danas prkosno „polivali“ kuhinjski lim šakama nije imao ko da povede – pastiri su napustili svoje stado. Neki svojom voljom, neki voljom svojih gazda, a neki voljom snajpera. Sada, sa 50, bez unučića, grnčarije i šerpe u rukama, setila se nekih budalastih reči pokojne majke o Kurti i Murti. A onda se i setila ko je gospodin direktor Srbijagasa. I kako posluje privatna bolnica Milovana Bojića. Deset godina posle. Šta reći. Ah, da – jebiga.

Da, tako je sa lupanjem. Sa grebanjem je drugačije – svaki dom, druga solaža. Neka bolja, neka drugačija, ali svako vežba na svoj način. Osim onih zbog kojih smo lupali. I dobrog dela onih koji su nas ubeđivali da lupamo. Oni ne grebu.

Photo: everythingchangesbook.com

Između establišmenta i biroa, „grebatora“ i „lupatora“, vazda je postojalo ono što se u normalnim društvima da okarakterisati kao srednja klasa. Koliko smo mi daleko od normalnog, toliko je i taj stalež daleko od datog opisa – nekada su to bili momci, koji su u „dobra, stara vremena“ prodavali studentske sobe u domovima ispod žita, u paketu sa karticama za menze. Ništa posebno ukrali, nikog posebno oštetili, oni dobri, dosta, država loša – neprimetno. Svi srećni, svi zadovoljni. Posle njih, kantice benzina, paklice cigareta, vreće šunki i polovna tehnička roba. Via Segedin. I po koji komad bele tehnika iz „hrvatskog Staljingrada“. Onog što smo ga prvo oslobodili mi od njih, pa onda oni od nas. A od silnog oslobađanja, nije ostao kamen na kamenu. Niko zaklan, niko ubijen, to je ostavljeno većim ribama, niko opljačkan, nijedna cisterna prevezena bez dokumentacije, oni dobri, dosta, država loša – ali je ionako u kurcu. Svi srećni, svi zadovoljni. Dok je ružičastog Željka M. i lilula u istoj boji. A onda, talas revolucionara – valjalo je, jednom, na bilo koji način, ispostaviti račune za svo ono silno gutanje suzavaca. Iz trećeg ili pedesetog reda, svejedno, bitno da se naplati. Konačno. Procenti, tenderi, konkursi. Oni dobri, dosta, država loša – ali u tranziciji, pa po defaultu ni ne može biti drugačije. A čim ne škodi, znači da koristi.

Danas, eto nama nevladinog sektora. Iliti NGO, po američkom – domaći izrazi sve su manje popularni. Sa stranima zvučiš pametnije. Što si pametniji, to je magla skuplja. Zakon tržišta, ovog našeg iskrivljenog i unakaženog. Menadžeri, PR-ovi, aktivisti. Prava žena, prava gejeva, prava Roma, biznis za srednjoškolce, platani, psi lutalice – sa jedne strane, odbrana nacionalnih interesa, zaštita primata bele rase, očuvanje svete zemlje, briga o tradicionalnim vrednostima – sa drugee strane. A onda se jedna strana i druga strana sastanu u redu za isplatu. Pa se ispričaju, pa se zagrle, pa završe u kafani. Zajedno. Oni dobri, dosta, država loša – ali sa razvijenim civilnim sektorom. A od pravog civilnog sektora, jedna radijska emisija koja je svima trn u oku i par minornih organizacija na rubu egzistencije.

Kada je imala 30 takvi pokreti nisu postojali ni u nacrtima. Ni na marginama. Kada je imala 35 verovala da je to nešto novo, dobro i drugačije. Sa 40 su joj se gadili, prokleti licemeri i sitni profiteri. Sa 50 je znala – možeš držati do sebe ili možeš držati za sebe. I ne samo držati, nego vući, čupati, otimati. Jednostavno: ili grebati, ili naterati druge da grebu za tebe. Zbog viših ciljeva. Platana, Roma, gejeva, patrijahalnih vrednosti, srednjoškolaca sa kravatom i postulata Mein Kampfa. Bilo pravda za Uroša, bilo pravda za Brisa Tatona – bitno da se nešto traži, grlato i pametno. Teško je poverovati koliko su „pravdoljupci“ na ceni danas u Srbiji.

Balkanska društvena burleska – nisu to više jeftine kurve iz devedestih, Jezde, Dafine i Vidovite Zorke, Kleopatre, četničke vojvode, kraljevi trgova i oni koji „smeju da vas pogledaju u oči“. Plaše se ljudi društveno prenosivih bolesti (besparice, bede, izolacije). Ne, sada je suptilnije, mnogo. Lepa scenografija, izazovna odeća, ali onako blago erotična, senzualna, uz omamljive poteze, hipnotišuće melodije. Umetnost, bre. A Balkanci, gledaju li gledaju, otvorenih usta – prate svaki graciozan pokret, svako istezanje, svaki gest. I daće šta treba, samo da uživaju, da misle da će dobiti. Prebiće pedere, razbiće ambasadu, zapaliti džamiju, blokirati ulicu, podržati Pride, kukati za platanima, potpisivati podršku Romima, uplaćivati donacije. Samo da bi dobili. A neće. Jer nije ovo javna kuća, već kabare Balkan. A dok seljak shvati, smisliće „srednja klasa“ novi način da opstane.

Photomontage: Instruktor

I tako je naša heroina sa pedeset, neplanirano, silom prilika (u najsirovijem mogućem obliku), prešla put od inženjera zaštite životne sredine bez zaposlenja do NGO taj i taj Novi Sad „HR Resource Manager“. Tako zvuči pametnije – a što zvučiš pametnije, to ćeš imati manje magle u zalihama, a više u izlaznim fakturama, to će kabare biti posećeniji. A htela je samo da bude baka koja se, u slobodno vreme, zanima grnčarijom. Rezime situacije, pogađate: domaći pojam, jedna reč – jebiga.

Zajebi, brate, grnčariju. Eto nje u kongresnoj sali, sva pametna, sva HR i Resource i Manager, okružena podjednako pametnim tipovima i ribama. Hotel na račun stranih saradnika, dakako. I pun pansion, sve za dobro Srbije. I za više interese publike u kabareu. Sprema se nastup, koncipira. Koju ćemo temu danas, ko je ugrožen? I od koga? A onda, “brain storming” – matorci koji su od crvene knjižice, prvo preko Male Gospojine, pa potom šlepera na Horgošu, stigli do zvanja aktivista, njihovi razmaženi sinovi, buljave klinke koje su prošle desetine edukacija, seminara i drugih pički materina, profesori koji su, iz egzistencijalnih razloga, počeli da prodaju diplome kod raznih Karića i ekipe, frustrirani karijeristi i oni koje su tu samo dok se ne steknu uslovi za grnčariju, svi zajedno. Face ozbiljne, značajne, odgovorne. U rukama blokčići, šareni od silnih zabeleški, puni pametnih misli, koje valja što pre izneti, u zatvorenim, salonskim krugovima, kako bi isti takvi mogli da se dive tvojoj pameti, dok ne dođe red na njih, da se iskažu istim žarom. A onda misli neće na ulicu, u performanse, akcije, proteste, ne to je prevaziđeno – nego nazad u blokčić. Do narednog puta i zgusnutog rasporeda: prepodnevno tegljenje – prežderevanje – popodnevno pametovanje – popodnevno tegljenje – noćno lumpovanje, napijanje, orgije. Sve za majku Srbiju, branio Evropu ili držao Putina i dragog vođu Kima Jonga II na zidu. Posle orgija, naplata, dakako. Ne može Srbija da se brani za džabe.

Tanka je razlika između vere i religije, a još čudnija veza. Lupanje u šerpe je vera, a NGO aktivizam – religija. Od prvog se osećaš bolje, od drugog možeš sebi da priuštiš da se osećaš bolje. I još što šta. Prvima je ispovedanje potreba, a drugi znaju da naplate to što će slušati stado koje okajava grehe. Uslužni biznis, ništa drugo. Jer, družba je družba, ali služba je služba. Pogađate: jebiga.

Istovremeno, negde u Ženevi, Budimpešti, Peći ili centru nikad reformisane, nikad lustrirane DB, sedi Big Boss. Papa građanske ideje ili Patrijarh društvenog preporoda, svejedno. Prvi ni ne znaju čestito gde je Srbija, drugi znaju, ali ih ne veže mnogo za nju. Niti lupaju, niti grebu – drugi to rade za njih. Svetske (ili nacionalne, svejedno), računovođe. Oni koji se brinu da brojevi budu u redu, da ništa ne ispada iz konačnog računa, da jednačine budu u redu, a njihove teoreme ostanu istinite.

Photo: EPA/IAN LANGSDON

Sredovečna gospođa koja bi vodi la unučiće u park – eto plusa koji Poglavar evropejske religije traži, obrazovac koji će razbiti glavu nekome jer je suprotne puti – baš je taj razlomak Patrijarhu falio, ofucani profesor koji je potpisao gomilu bezvrednih diploma – puta kojim će se obe strane poslužiti. Malo lupanja, malo grebanja, da se ne poremeti balans. A pare padaju li padaju, burleska sve posećenija, sve praćenija, sve pompeznija.

Sa 55 videće Brisel, Ženevu, možda se ufotka i pored Ajfelove kule, ako joj blokčić bude dovoljno debeo. Sa 60 dobiće unuke. Sa 63 napraviće prvu izložbu svojih rukotvorina. Sa 67 će se ozbiljno razboleti. Pokušaće da se leči, no stvari neće izaći na dobro. U 68-oj će brojati svoje poslednje dane. Jedna Srbija i dalje će se gložiti sa drugom. A dotle će obe grebati, ne obazirući se na turobnu svakodnevnicu, usled žestine rasprave. Od gloženja, jedne vođe i druge vođe će dobro živeti. Vođe će bacati mrvice, prihode od viška brojeva davati onima ispod njih. Od tih mrvica, kupiće još jednu kuću pred smrt i uplatiti vikend na Zlatiboru. Umiraće spokojna, deca će biti na pravom putu, postigla je sve što je htela, pa i više od toga – videla, doživela, proživela. A, opet, kada bude sklapala oči, gledajući porodicu, poslednji put, tiho će izustiti: jebiga. Ona će izdahnuti, drugi će uzdahnuti. Jedni će zamerati Slobi što je izgubio ratove, drugi što ih je vodio. Od Slobe, jednih, drugih i ratova, ostaće samo: jebiga.

e-novine.com

Autor 1.2.2011. u 06:00

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija