Proizvodnja i/li sloboda

Autor 21.6.2012. u 16:55

Proizvodnja i/li sloboda

Život će postati podnošljiv samo u krilu čovječanstva koje neće imati više nikakvu iluziju u zalihi, čovječanstva potpuno razuvjerenog i ushićenog bivstvovanjem. (Emile Cioran)

Jer ovde je pustinja koju je proširio naš svet, a takođe i nova zemlja, i mašina koja bruji, oko koje se shizofreničari okreću, kao planete oko jednog novog sunca. Ti ljudi želje (ili oni još ne postoje) jesu poput Zaratustre. Oni poznaju neverovatne patnje, vrtoglavice i bolesti. Oni imaju svoje sablasti. Ono moraju da iznova izumeju svaku kretnju. (Žil Delez, Feliks Gatari Anti-Edip – Kapitalizam i shizofrenija)

… iskustvo o tome da se nema ništa dato, ništa osnovano, iskustvo da se ne zadržava nikakav kapital iskustva, začetno iskustvo samog iskustva. (Žan-Lik Nansi – Iskustvo slobode)

Jedno od glavnih filozofskih pitanja jeste pitanje slobode i njenog ostvarenja ili proizvođenja. No, već sa ovako postavljenom slobodom, to jeste ostvarujućom ili proizvođećom, imamo velik problem. Kako i od čega sloboda proizvodi? Ko izvodi taj početno-finalni akt slobodnog proizvođenja? Šta je uopšte smisao tog proizvođenja? I na kraju: da li je sloboda uopšte proizvođenje? Na ovo pitanje možemo odgovoriti lakonski: sloboda nije proizvođenje jer ona sama je slobodna od bilo čega proizvedenog, inače ne bi bila sloboda. Da, lako je to reći, ali da li je baš tako?  Moramo prvo razvideti šta se i kako proizvodi da bismo onda prešli na odnos slobode i proizvodnje.

Pokušaću da od Anti-Edipa[1] dođem do Nansijevog Iskustva slobode[2] i pronađem «suštinsku» vezu između slobode i proizvođenja. To je ujedno i jedina veza između ovih filozofskih dela i njihovih autora… Ne želim ovde sprovoditi nikakvu pojmovnu genealogiju već ću pokušati da slobodu ‘oslobodim’ od tereta proizvođenja, to jeste skinem taj liberalni ‘teret’ koji ona nosi. Mislim da su Delez i Gatari u delu Anti-Edip dali veliki doprinos u ovom rasterećenju slobode jer su naznačili, svojom shizoanalizom, novi put u razumevanju same slobode mada im to nije bio prvenstveni zadatak ili, bolje rečeno, želja. No, ovde već moramo postaviti jednu rezervu prema Anti-Edipu jer ovo delo nema intenciju da razbija proizvođenje kao takvo već da ga razotkrije u njegovom mašinskom delovanju. Čovek je mašina koja proizvodi želje koje su pak njegov pokretač ili objekat zbog kojih čovek jeste uvek želja za… Čovek je usmeren ka želji, ali opet prostorom želje koja hoće biti objektivirana, to jeste ostvarena. Proces proizvođenja jeste to anti samom edipovskom viđenju čoveka kao bića nesvesnog jer problem odnosa prema nesvesnom, gde se želje proizvode, jeste neuralgična tačka razlikovanja između psihoanalize i shizoanalize. Sam proces shizoanalize menja smisao nesvesnog jer ga određuje na drugačiji način, to jeste postavlja ga kao telo-mašinu koja proizvodi, ali po nalogu društvenog koda koji je ‘ukucan’ negde u podsvesti. Za Deleza i Gatarija Edip je mera matrice društva tama-mama-dete, a sama psihoanaliza produžena ruka psihologije kapitalizma. Zato je potrebno suprotstaviti jednu šizoanalizu neourotičnom društvu koje se podsvesno brani od razbijanja koda i koncepcije svog povesno-nesvesnog utemeljenja. Zato po Delez-Gatariju shizoanaliza «sprovodi kritiku Edipa ili vodi Edipa do tačke sopstvene samokritike»[3]. Stoga je ova shizoanaliza ključna za razbijanje edipovske matrice koja želi biti jedinstvena u određenju  nesvesne produkcije želja: «želeća proizvodnja je čista mnogostrukost (mnoštvo), to jeste afirmacija nesvodljiva na jedinstvo».[4] Ova mnogostrukost koja razbija jedinstvo jeste obilje želje koja je oslobođena stega Jednog-edipovskog zaveta i ova želja kao takva teži samooslobođenju i slobodnoj produkciji. Oslobođena želja koju proizvodi telo-mašina, koje je opet oslobođeno od stega kapitalističkog koda, jeste ono čemu teže Delez i Gatari u svojoj shizoanalizi Edipa. Anti-Edip jeste sama želja oslobođena od kodirane produkcije…  «Ljudi želje jesu poput Zaratustre» – kako to primećuju ova dva filozofa. Ovi ljudi su spremni za nešto potpuno novo, potpuno ludo sa stanovišta današnjeg čoveka. Zato ovo status quo ante ludilo treba preobraziti u zoru slobodnog proizvođenja želja gde će čovek konačno moći sa sebe da skine okove edipovske zakonitosti jer on (Edip) «reprodukuje i oživljava arhaizam imperijalnog simbola ili iščezlog despota»[5] No, Edip takođe simbolizira, pored vladajuće (simbolično-podsvesno-predstavne) društveno-ekonomske strukture, i sam odnos prema proizvodnji. Pored Ničea – na koga se pozivaju Delez i Gatari kao mislioca ‘Zaratustre’ – koji je prvi zadao ozbiljan udarac mišljenju kao predstavljanju, bitan je  doprinos i filozofa Mišel Fukoa… U stvari Delez-Gatari govore da  Fuko  ukazuju na rez koji uvodi « upad proizvodnje u svet predstave»[6] Fuko uočava da: «Proizvodnja može biti proizvodnja rada ili proizvodnja želje…»[7] i da je to konačna prekretnica u razumevanju predstave kao klasičnog izraza sveta. Proizvodnja rada, koju Fuko vezuje uz Rikarda kao utemeljivača političke ekonomije, i proizvodnja želje koja se vezuje za Frojda – «Frojd je, dakle, prvi koji izdvaja želju kao takvu, kao što Rikardo izdvaja rad kao takav…»[8]  –  su osnove za razumevanje proizvodnje kao takve i njene kasnije genealogije. Rad i želja suštinski određuje proizvodnju i upravo ove ‘proizvodnje’ će biti predmet mnogih analiza i kritika. I Delez-Gatarijeva šizoanaliza proizvodnje jeste značajan doprinos i korak napred ka razumevanju, pa i ukidanju, domena proizvodnje koji upumpava višak-profit u mašinu želje, ali ova analiza ne ide dalje od toga… Anti-Edip jeste ideja same proizvodnje kao i komunizam Karla Marksa, na primer. Bez obzira na kritički naboj, koji nosi ovo delo, Anti-Edip ukazuje na nove mogućnosti same proizvodnje, ne pitajući se o smislu proizvođenja. Da li je proizvođenje doista matrica našeg postojanja? Da li smo mašine koje proizvode želje?

Odgovore na ova pitanja ponudio je Žan Bodrijar u svom ranom radu Ogledalo proizvodnje. Polazeći od Marksa i njegovog radikalnog propitivanja proizvodnje kapitala Bodrijar ukazuje da i sam Marks ostaje pri matrici-kodu proizvodnje. Ne vidi Marks problem u proizvodnji već želi da radnička klasa preuzme ‘kodiranje’ to jeste sredstva za proizvodnju i tako izvrši revoluciju. No, sa time se i ne ruši mit o homo economicusu kao nosiocu razvoja čoveka ka svetu oslobođenog od nepravedne preraspodele dobara. Uloge su promenjene u Marksovom modelu homo economicusa, ali je princip proizvođenja ostao netaknut.

«Zar to nije slična fikcija, slična naturalizacija – još jedna potpuno proizvoljna konvencija, simulacija modela koji bi trebalo da kodira sav ljudski materijal i svaki mogući oblik strasti i razmene u okviru vrednosti, konačnosti i proizvodnje?»[9]

Bodrijarova kritika proizvodnje je određena kritikom političke ekonomije kao «ogledalom» koda proizvodnje. Politička ekonomija je nosilac ili teorija proizvodnje koja se ogleda kako u radu tako i u predstavljanju/željenju. Rad koji proizvodi ne ostvaruje našu realnost kao objektivnu sliku stvari, naprotiv, on je zamućuje ili bolje rečeno simulira/proizvodi stvarnost kao produkt naše želje. Za Bodrijara proizvodnja jeste jedinstven kod i za rad i za želju jer zajednički se reprodukuju u svet naše proizvedene stvarnosti. Ovim se ukazuje na jedno potpuno drugačije tumačenje Marksove čuvene 11. teze o Fojerbahu koja kaže da su filozofi svet samo različito tumačili; međutim, radi se o tome da se on izmeni. Politička ekonomija stupa na istorijsku scenu onda kada proizvodnja nameće svoj kod razumevanja i predstavljanja stvarnosti. Svet sada ima mogućnost promene u smislu proizvodnje, to jeste sada je moguće proizvesti svet sukladan našim željama/predstavama. Menjati svet znači raditi na njemu, preoblikovati ga tako da odgovara potrebama čovečanstva, a pošto sam nije takav valja ga onda proizvesti. Izmena sveta nije ništa drugo nego proizvođenje jednog novog «vrlog» sveta… Interesantno je da Bodrijar i svoje delo Ogledalo proizvodnje započinje na vrlo sličan način kao i Marks/Engelsov Manifest Komunističke partije: «Jedan bauk proganja revolucionarnu imaginaciju: fantazam o proizvodnji. On svuda sa sobom nosi neobuzdani romantizam produktivnosti. Kritička teorija oblika proizvodnje nigde ne dotiče princip proizvodnje. Svi koncepti koje ta kritika artikuliše opisuju samo dijalektičku i istorijsku genealogiju sadržaja proizvodnje, ostavljajući proizvodnju, kao formu, netaknutom.»[10] Sećamo se iz Manifesta da Marks/Engels govore o bauku[11] komunizma. No, za Bodrijara taj bauk se ogleda u fantazmu o proizvodnji, to jeste kodu koji određuje svaki oblik proizvodnje. Da bismo se konačno rešili koda proizvodnje nije dovoljno preuzeti otuđeni rad ili humanizovati radnika putem ‘dekodiranja’ njegovog rada kao robe. Radnik će ostati roba dok god robuje kodu proizvođenja. Jedini put jeste ukidanje same političke ekonomije kao ideologije proizvodnje, a ovoj ideologiji podjednako robuju i liberalno-kapitalistička struja ekonomije kao i ona socijal-komunistička!

«Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj političke ekonomije»[12]

Ovo bi bila formula kojom se određuje dobitna kombinacija konačne revolucije koja će raskrstiti sa rekonstrukcijom sistema ili njegovom pravednijom raspodelom. Formula je jednostavna: bez rada nema proizvođenja, a bez ova dva osnovna faktora nema ni političke ekonomije kao ni homo economicusa koji je označitelj svoje proizvedene stvarnosti. Svet nije teritorija koja proizvodnjom postaje označena ili, kako bi to Delez i Gatari rekli, deteritorijalizovana. To je mit homo economicusa koji bi svet da protumači proizvodnjom smisla ili, bolje rečeno, stvaranjem drugog/paralelnog sveta koji je ‘transcendens’ postojećem. No, proizvedeni svet, po logici političke ekonomije, jeste prava stvarnost, to jeste on je ona prava priroda ili ponovo zadobijena običajnost. Upravo je ova ‘zamena’ svetova navela Bodrijara da razradi teoriju simulacije koja je, ujedno, i poslednja faza političke ekonomije.  Interesantno da Bodrijar «kraj proizvodne ere» ne vidi u revolucionarnom ukidanju struktura vlasti/označitelja. Revolucija se neće desiti preuzimanjem sredstava sa proizvodnju jer i ona su izmenila svoje značenje ili, kako Bodrijar kaže, promenila su svoj strukturalni oblik vrednosti. Kapital je taj koji je promenio vrednost: «On je taj koji je tržišni oblik zamenio strukturalnim oblikom vrednosti». A strukturalni oblik vrednosti je taj koji upravlja čitavom sadašnjom strategijom sistema.»[13] Kapital je uspeo da klasičnu proizvodnju i akumulaciju ‘prevede’ u simulaciju, to jeste da obeznači sebe kao čvrst programski kod. Kapital fluktuira, on se ne proizvodi već samo simulira svoje uvećanje vrednosti. No, ono što Bodrijar vidi kao struktruralni problem igre označitelja i označenog i denotacije proizvodnje kao realnog nosioca igre izmiče strukturalnom određenju. Ipak, valja imati na umu da je to upravo osnova ili smisao koda kapitala koji se stalno supstituiše jer više ne može da se proizvodi. Struktura današnjeg kapitala jeste da on nema strukturu, ali upravo to postaje njegova zakonitost koja je spekulativna i neuhvatljiva.  Kapital menja značenje ili zamenjuje uloge označenog i označitelja jer više ne proizvodi vrednost, on se samo supstituiše u svojoj spekulativnoj sublimaciji. Dolazimo do jedne apsurdne situacije koja ujedno može i da objasni današnju krizu kapitala. Model proizvodnje je obezvređen strukturalnom denotacijom, a ovaj strukturalni model je opet supstituisan spekulativnim oblikom kapitala koji je duša ili kod strukturalnog modela. Spekulativni model znači rušenje dosadašnjeg modela kapitala, ali samo kroz simulaciju krize jer spekulacija jeste njegova današnja strukturalna osnova. Kapital je danas uhvaćen u laži svog koda i on pokušava da isimulira novu osnovu koja će biti njegov motor za izlazak iz krize. No, te osnove nema jer je ona čista simulacija nastala usled zamene koja se odvija u spekulativnom višku vrednosti. Ali, pošto ne može da postoji nešto što je isumuliran višak vrednosti onda sam kapitalizam upada u jednu šizofrenu situaciju dokazivanja sopstvene realnosti. Supstitucija vrednosti je potrošena, a prvobitne akumulacije kapitala već odavno nema tako da sam kapitalizam nema osnovu od koju bi se odbacio i započeo novi proces. Kapital se ne proizvodi, on se supstituiše, a spekulacijom kapital je pokušao da stvori novi osnov vrednosti. Problem kapitala je što on više nema kuda da se širi jer su njegove spoljašnje granice potrošene i nova sublimacija ne dolazi u obzir, a unutrašnjih granica nema jer više ne postoji proizvodna baza. Jedina nada današnjem kapitalu je da pokuša da se ‘rastegne’ negde između granica koje, realno, i ne postoje.

Proizvodnja-strukturalna-simulacija-spekulacija. To su momenti razvoja kapitala koji se povesno obesmislio. No, da li to znači i propast kapitalizma ili pak logike političke ekonomije? Teško je reći…  Ove tri faze kapitala mogu se razumeti i kao faze proizvodnje, to jeste prvobitne proizvodnje kao baze koja je menjajući svoju suštinu menjala i svoje načine proizvođenja dok su sledeće dve faze, u stvari, ti izmenjeni načini proizvođenja, ali sa bitno drugačijom strukturom . Da li je u ove dve faze i sama proizvodnja prevaziđena? Ne, u simulaciji  proizvodnja zadobija formu proizvođenja vrednosti na osnovu simulacije postojanja baze dok spekulativni nivo proizvodnje simulakrume uzima kao bazu svog daljnjeg proizvođenja. Simulakrumi proizvode vrednost stvarajući nove strukture simulakruma koji se grade ili ostvaruju svoju strukturu kroz «realnu» simulaciju, to jeste ta struktura postoji i realno proizvodi sve dok ne izgrize sopstvenu bazu simulacije. Spekulacija nije ništa drugo nego proizvod strukturalne simulacije koja je evoluirala u proizvođenje viška. Ona je taj višak simulakrumskog materijala kojim se spekuliše ili, da bacimo karte na stol, spekulacija jeste višak. Zbog toga je spekulativni kapital srce današnjeg kapitalizma jer on stvara višak ostvaren na bazi simulakruma. Spekuliše se sa vrednošću samog viška, koji je opet čista fikcija, prazna simulacija… No, to i jeste krajnji proizvod proizvodnje i konačan-čisti višak koji će samu prizvodnju koštati života jer ona gubi smisao ukoliko ne proizvodi višak. Višak ostvaruje smisao proizvođenja pa makar on bio i čista fikcija jer proizvođenjem se stvara višak ili simulirana stvarnost (hiper-realnost)

 

Kakvu alternativu možemo ponuditi naspram proizvodnje? Da li se čovečanstvo danas sme odreći proizvođenja? Da li smemo izaći iz sveta koji smo sami stvorili, to jeste proizveli? Žan Bodrijar nam nudi «viziju» primitivnog društva kao alternativu proizvođačkom društvu. Za Bodrijara razmena ili «simbolička cirkulacija» je ta alterativa savremenom proizvođačkom društvu i on smatra: «Simbolička cirkulacija je primordijalna.»[14] Ova cirkulacija onemogućava pojavu viška, a bez viška nema ni potrebe za proizvođenjem.

«Ništa ne ostaje, zato što opstanak nije princip. Mi smo ti koji su od preživljavanja napravili princip. Za primitivne, jesti, piti i živeti su pre svega činovi koji se razmenjuju: ako se ne razmenjuju, ne dešavaju se.»[15]

«… razmena isključuje svaki višak: sve što se ne može razmeniti ili simbolički podeliti ukinuće recipročnost i uspostaviti vlast. Ili bolje, ta razmena isključuje svaku «proizvodnju».»[16] (Zanimljiva su i proučavanja Pierre Clastres-a u Esejima iz političke antropologije ili Marshall Sahlins-a u Esej o ekonomiji lovaca-sakupljača, kao i proučavanja Žak Elil-a u delu Tehnika)

Da li to znači da treba da se vratimo u kameno doba ili u «pra-stanje» ekonomskog i društvenog života? Naravno da ne, ali svakako se može naučiti mnogo od primitivnih zajednica i njihove svesti o opasnosti od viška. Svesno žrtvovanje, poklanjaje ili uništavanje viška jeste način na koji se primitivne zajednice oslobađaju opasnosti proizvođenja jer samo viškom potreba stvaraju se i uslovi za proizvođenje.

«Jer ako mi nemamo snage da sami uništimo višak energije, ona ne može biti iskorištena; i kao netaknuta životinja koja se ne može dresirati, ona nas uništava, mi sami snosimo troškove neizbežne eksplozije».[17]

Ovim je Bataj ukazao na pravi smisao stvaranja viška i destruktivan naboj koji nosi njegova energija. Zato je, pre svega, potrebno zaustaviti ubitačan ritam proizvodnje ili ga barem usporiti, a opet valja se paziti da na tom putu ne stvorimo neku novu tehniku proizvođenja. Kakva je uopšte naša alternativa proizvodnji? Pa, valja ustanoviti sistem simboličke razmene koji bi zamenio proizvođenje i ukinuo stvaranje viška kao baze za novu proizvodnju. No, stvaranje ovog sistema iziskuje drugačije viđenje sveta i čoveka jer valja zaljuljati temelje našeg postojanja, to jeste treba postaviti novo pitanje  o smislu našeg bivstvovanja. Problematika takvog pitanja uvek iziskuje pozivanje na nešto temeljno, što stoji u suštini svega, ono što je pra-svega. Da li je naše bivstvovanje suštinski određeno prostorno-vremenski, to jeste da li negde i nekad počinje i završava se? Životni ciklus, naravno, podrazumeva jednu logičnu genealogiju našeg postojanja od rođenja do smrti, ali kako razumeti tu veliku nepoznanicu pre početka našeg postojanja i šta stoji nakon tu-bivanja? Da li se nalazimo između dva ništavila koja su opet deo jedne «velike» beskonačnosti koja nas suštinski određuje? No, sa samim tim pitanjem već imamo grdan problem jer ako smo suštinski određeni onda je naša egzistencija predodređena svojim temeljom. Ali šta ako nismo ili, bolje rečeno, šta ako temelja nema? Fridrih Niče je pošao upravo od ovakvog jednog stava proglašavajući pitanje temelja kao promašeno i beskorisno smatrajući da su to samo okamnjene metafore, spomenici nečemu što je nekada živelo i bilo deo bivstvovanja. Kasnije je fenomenologija Edmunda Huserla bila duboko svesna ovog problema koje je Niče postavio i pitanje bivstvovanja postavlja u smislu građenja ili zrenja suštine, to jeste onoga što nastaje, a ne nečega što već stoji kao temelj svega. Martin Hajdeger zato bivstvovnje i okreće ka budućnosti jer ona nas usmerava sebi dok smisao našeg tu.bivstvovanja bi bilo tumačenje znakova i naputaka koji nas usmeravaju prema ispunjenju naše sudbine/usuda/egzistencije. No, bez obzira da li  naše bivstvovanje sazreva kroz svoje građenje suštine ili se pak budućnosno navodi, ono ostaje naša nepoznanica… Postmoderna filozofija je zato pokušala da razbije pitanje bivstvovanja kao temeljnog principa koji je sveobuhvatan i ako se i pita o njemu onda ispituje samo neka pojedinačna određenja, a nikako kao «teorija o svemu». U postmodernoj filozofiji prisutan je taj ničeanski naboj koji subverzivno nastupa prema pitanju smisla i suštine, ali opet ni ova filozofija nije izbegla pitanje temelja jer se ono može postaviti i sa  partikularno-singularnog nivoa. Možda je Volfgang Velš (Naša postmoderna moderna) u pravu kada u postmodernoj filozofiji pronalazi univerzalni um koji je pak razbijen singularnim modelom, ali se temeljno povezuje u vidu transverzalnog odnosa partikulariteta. Sama ova transverzalnost je nosilac smisla i onog suštinskog, to jeste transverzalnost jeste um. No, mi pitanje bivstvovanja moramo postaviti na sasvim drugačiji način od svih predhodnika. Pre svega mora nam se otvoriti jedna misaona «čistina» koja će biti mesto ili prostor oslobođeno od proizvođenja. Dakle, tehničko-racionalni diskurs mora biti preusmeren ka promišljanju koje neće prozvesti ništa, to jeste biće oslobođeno svog viška-profita racionalne spoznaje. Da bi postigli jedan takav diskurs moramo se, pre svega, osloboditi kursa saznanja i proniknuti u smisao onoga što je raz-ličitio, što je dis-proporcionalno kursu mišljenja. Ali tu  ne možemo krenuti od bilo čega temeljnog već moramo iznaći model koji će biti slobodan od svake temeljnosti. Ne sme da nas opterećuje ništa što je pra, u suštini, apsolutno i sl. već treba da se rukovodimo sopstvenom slobodom i promišljamo kako nam se sama sloboda događa jer ona je pravi nosilac naše bez-temeljne upitanosti.

Kako nam se sloboda događa? Zar sloboda nije izbor da budemo slobodni? Da li je sloboda odluka?

Birati sopstvenu slobodu znači već biti zateknut njom, to jeste naša egzistencija je već nekako potencirana slobodom koja nam se događa u samo-oslobađanju. Dakle, sloboda jeste osnova moje egzistencije, ali ona nije apsolutni princip jer kada bi to bila više ne bi bila sloboda. Sloboda jeste u vazda-mojosti jer ona se događa samo tu gde je i prostor mog egzistiranja ili ona jeste oprostorenje moje egzistencije. Odskakanje u slobodni prostor, koji jeste naše pravo tu, događa se, ali i ne mora, mojom odlukom za-slobodu. Još je Hajdeger primetio da usud naše egzistencije može da nas napada bez upozorenja i bez uticaja naše volje i odluke, a tek tada se suočavamo sa autentičnim prisustvom tu-bivstvovanja. Svoju egzistenciju mi doživljavamo onda kada je transcendiramo, to jeste kada odskačemo od svakodnevnice i ulazimo u prostor slobodnog događaja gde naša odluka zavisi samo od nas. No, kod Hajdegera odskok u transcedenciju naše egzistencije je vezan za samo bivstvovanje i zato je taj skok u stvari vezan za temelje našeg postojanja. Sloboda je kod Hajdegera vezana za bivstvovanje u smislu da ona se događa kao skok u ono što je temelj našeg postojanja. Sloboda je prelaz, most, skok do samog izvornog bivstvovanja. Ovde sloboda mora da ustupi prostor autentičnom tu-bivstvovanju kako ne bi sama postala «suština» egzistencije.

«…ali prostor u kojem mu je «sloboda», u svim svojim filozofskim određenjima, izgledala kao opstrukcija ili prepreka, a ne kao otvaranje i izlaženje na čistinu.»[18]

Ovako Žan-Lik Nansi vidi granice Hajdegerovog određenja slobode kao uslova za autentično tu-bivstvovanje. Nansijeva analiza Hajdegerovih fundamentalnih pojmova je, inače, zanimljiva i lucidna jer on uspeva da «prevede» Hajdegera sa terena bivstvovanja na otvoren prostor događanja slobode. Upravo u Hajdegerovoj filozofiji Nansi nalazi mogućnost za neka svoja ključna pitanja:

«Čuvati slobodan prostor za slobodu: oslobađa li on, i kako, ono što nam je istina izgleda uskratila? Dopušta li on da se, sopstvenom snagom, dogodi ovaj poziv na slobodu o koji – na ovaj ili onaj način – mišljenje bisvstvovanja ili mišljenja koje slede za njim, ne mogu da se ogluše?»[19]

 

Sloboda oslobađa prostor za bivstvovanje kao ono tu, to jeste ona je mogućnost da bivstvovanje ostane u vazda-mojosti. Sloboda je svest o tubivstvovanju, ona je ono budućnosno, iznenadno, napadajuće samog bivstvovanja jer ona tubivstvujuće zatiče i transcendira ka sebi, ali ne u smislu onog od-skakanja koje je vezano za «zemlju» bivstvovanja već sloboda jeste sam skok. Nansi upravo analizirajući Hajdegera spočitava mu tu vezanost za tlo ili zemlju koja predstavlja izvor samog skoka, ono što je pra-skakanje, i ukazuje na slobodu kao izvorni skok. Sloboda je prostor, tu gde se od-skače i ka-čemu se skače, a ona opet po sebi ne može biti vezana ni za šta izvorno sem za samu sebe. Ali sloboda je ta koja se obraća, zatiče nas i iznenađuje jer samo tako ona se ispunjava i zadobija prostor tubivstvovanja. Bivstvovanje kao takvo jeste moguće samo ako se ostvaruje kroz slobodu, a ona se opet ostvaruje samo kroz vazda-mojost oslobođene stega povesnog određenja bivstvovanja jer ništa nas ne uslovljava sem naše slobode. I samo uslovljavanje već izmiče smislu slobode jer mi sebe uslovljavamo za slobodan skok i tako se određujemo kao tubivstvujući i samo smo tako autentični. Sloboda nije posrednik između bivstvanja i egzistencije, ona nije ništa suštinsko – sloboda «samo» otvara prostor za bivstvovanje u smislu oslobađanja. Sloboda nas izaziva jer smo pritisnuti sopstvenim bivstvovanjem i odvaja nas – transcendira kao mogućnost za svoje tu ili prostor za slobodno bivstvovanje. Sloboda je vazda-mojost jer mi nismo tu ako nismo izazvani slobodom, a ona je autentično moja jer samo ja mogu prepoznati svoju slobodu i iz-skočiti u/ka njoj.

Sloboda je proizvodnja oslobodena iskustva datosti i viška koji nas samo opterećuju i zatvaraju naše slobodno tubivstvanje. Ono što se proizvodi treba biti oslobođeno od svega drugog sem sopstvene slobode i samo takva proizvodnja može dovesti do našeg autentičnog bivstovanja u slobodi.



[1].Žil Delez, Feliks Gatari, Anti -Edip – Kapitalizam i shizofrenija, Sremski Karlovci 1990.

[2] Žan-Lik Nansi, Iskustvo slobode, Beograd 2008.

[3] Žil Delez, Feliks Gatari, Anti -Edip – Kapitalizam i shizofrenija, Sremski Karlovci 1990., str.89

[4] Isto

[5] Žil Delez, Feliks Gatari, Anti -Edip – Kapitalizam i shizofrenija, Sremski Karlovci 1990., str.254.

[6] Isto str. 244

[7] Isto

[8] Isto str.245

[9]Žan Bodrijar, Ogledalo proizvodnje, Beograd 2011. str.10-11

[10] Žan Bodrijar, Ogledalo proizvodnje, Beograd 2011. str. 9

[11] Derida u delu Marksove sablasti takođe govori o ovom bauku/sablasti koji je, u stvari, ’duh’ krize, ”iščašenog stanja i vremena – The times are out of joint

[12] Žan Bodrijar, Simbolička razmena i smrt, Gornji Milanovac 1991.  str.18

[13] Isto

[14] Žan Bodrijar, Ogledalo proizvodnje, Beograd 2011. str. 66.

[15] Isto

[16] Isto

[17] Žorž Bataj, Prokleti deo, Novi Sad 1995. str. 21.

[18] Žak-Lik Nansi, Iskustvo slobode, Beogradski krug, Beograd 2008. str. 72.

[19] Isto

Tagovi:
Autor 21.6.2012. u 16:55

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija