Revolucionar apstinent

Jasmina Stojanović
Autor 11.4.2017. u 14:44

Izdvajamo

  • Imam problem da lociram neprijatelja. Ne verujem da je Vučić problem. Vučić je sitna boranija, teledrigovan i veštački fabrikovan u istoj meri kao i Islamska država, marioneta u rukama svetskih moćnika koje suštinski zabole kako se ovde živi i preživljava. On igra kako mu se kaže i odrađuje posao za strateške ciljeve multinacionalnih korporacija i vlada koji će ga pustiti niz vodu kada im više ne bude trebao. Šta vredi da duvam u pištaljku i lupam u šerpe? Ništa. Sjaši Kurta da uzjaše Murta.

Povezani članci

Revolucionar apstinent

Foto: Fonet

Ukoliko budem izašla na ulicu, to će biti samo i isključvo čin mojeg ličnog bunta protiv ovog nakaradnog  sveta u kojem živimo. Prepoznaćete me po crnom labradoru koji veselo trčkara uz mene, na leđima obično nosim ćerkin školski ranac. Ko hoće, može slobodno da mi se pridruži.

Zetekla me reka demonstranata juče u centru Beograda. Natovarenu kesama iz prodavnice i sa ćerkinim školskim rancem na leđima. Neposlušni građanin i uspavani bivši revolucionar u meni je instinktivno poželeo da se pridruži masi i iz sveg glasa uzvikne parole bunta i negodovanja. Odstojala sam nekih desetak minuta na vrhovima prstiju, neodlučna da l’ da krenem levo ili desno. Dža ili bu. I na kraju ništa. Ostala sam prikovana na ivici trotoara.

Sve mi je izgledalo isto kao nekad, kada smo kao zaludna studentarija i neizlečivi idealisti jurcali na Miloševićeve barikade. Sve isto kao nekad, ali zapravo više ništa nije isto. Ja sam se promenila, Srbija se promenila, svet se promenio.

Danas, 11. aprila 2017. imam dvadeset godina i isto toliko kilograma više nego davne ’97. Objektivno, to bi mogla da bude ozbiljna smetnja agilnom uzmicanju pred suzavcima i pendrecima. Ali to nije glavni razlog moje revolucionarne apstinencije.

U odnosu na prošli vek, postala sam i majka. Vođena mišlju da bi neodostatak građanske neposlušnosti mogao da bude ozbiljna rupa u opštoj kulturi moje ćerke, telefonski sam alarmirala prijatelje i rodbinu, spremna da organizujem porodični odlazak na demonstracije. Ali zalupili su mi slušalicu. Ni da čuju. Neki su čak odbili da se jave na moj poziv. Valjda su predosetili šta ću da ih pitam. Pa ipak, ni to nije razlog moje revolucionarne apstinencije.

Srbija je ’97. gajila nadu u bolje sutra. Te daleke ’97. Srbija je verovala u istinski demokratske vrednosti slobodne i pravno uređene Evrope. To smo mislili. Pre dvadeset godina smo zagledani u Zapad verovali u zapadne vrednosti, u njihove iskrene namere, spremni da pljunemo na svakoga ko bi nas etiketirao kao izdajnika ili petokolonaša. Ona druga Srbija, Miloševićeva i Šešeljeva, kojoj je u to vreme pripadao i tada mlađani Vučić, tako nas je zvala. Pretili su nam pendrecima, šmrkovima, medijskim mrakom. Pretili su mašući nam pištoljima iznad glava.

Srbija 2017. je ucenjena, opustošena, rasprodata i osiromašena zemlja. Ucenjuju nas sa svih strana – Berlin, Vašington, Moskva, Peking, Arapi, domaći i strani narko-karteli, stečajne mafije. Bezlične ćate  Svetske banke i Evropske unije nam svakodnevno lupaju packe kao lošim đacima. Postali smo smetlište Evrope i razvijenog sveta kojem se uvaljuje trulo meso i radioaktivni otpad. Pretvorili smo se u kupusare čiji akademski građani rade po call-centrima, a radnici se bese jer nemaju ni za autobusku kartu.

Svet 2017. je okovan besramnim licemerjem i obesmišljenim življenjem u kojem se štancuju poluroboti-poludebili ispranog mozga koji rade od jutra do mraka da bi otplatili kredite lažnog izobilja i najnovijih modela mobilnih telefona. Taj nazovi uglađeni i civilizovan zapadni svet veruje da su izbeglice zlo, da napastvuju i siluju njihove žene, da iz polumraka vrebaju i kidnapuju njihovu decu, da im kradu radna mesta, da unose nespokoj i nepodnošljiv smrad u njihove spokojne i uređene živote čiji je puni smisao u kasnovečernjim reality i talent-show televizijskim programima. Svet 2017. i dalje igra na kartu Rusa kanibala koji urušuvaju svetski mir i bezbednost. Svet 2017. interesuju ubijena deca u Siriji samo onda kada su telekamere direktno uključene i kada treba ubediti cenjeno građanstvo da je Asad ozbiljna opasnost po demokratiju kao što su to onomad bili Sadam Husein ili pak Gadafi.

Drugim rečima, imam problem da lociram neprijatelja. Ne verujem da je Vučić problem. Vučić je sitna boranija, teledrigovan i veštački fabrikovan u istoj meri kao i Islamska država, marioneta u rukama svetskih moćnika koje suštinski zabole kako se ovde živi i preživljava. On igra kako mu se kaže i odrađuje posao za strateške ciljeve multinacionalnih korporacija i vlada koji će ga pustiti niz vodu kada im više ne bude trebao. Šta vredi da duvam u pištaljku i lupam u šerpe? Ništa. Sjaši Kurta da uzjaše Murta.

I zato je moj racio odlučio da se ovaj put neću pridružiti demonstrantima. Ove 2017. biću revolucionar apstinent. Iz svih gore navedenih razloga. I još ponekog kojeg ću se tek naknadno setiti.

Ukoliko budem izašla na ulicu, to će biti samo i isključvo čin mojeg ličnog bunta protiv ovog nakaradnog  sveta u kojem živimo. Prepoznaćete me po crnom labradoru koji veselo trčkara uz mene, na leđima obično nosim ćerkin školski ranac. Ko hoće, može slobodno da mi se pridruži.

Rekla sam šta sam imala. Nazovite me kako god vam milo.

Jasmina Stojanović
Autor 11.4.2017. u 14:44

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija