Sam u Beloj kući 2

‘Moja Bela kuća je tvoja Bela kuća’, razumete. Tako mi je Donald rekao. Kaže, ‘evo ti ključ, Aco brate, i ako ikad u Srbiji ostaneš bez posla, slobodno dođi, možeš i ženu i decu da povedeš’. I još mi je dao ovu lepu hemijsku olovku. Vaš muž je veliki čovek, gospođo. Grejt men. End grejt lider

Gud ivning – očigledno uplašen i zbunjen, na kvrgavom je engleskom rekao visoki neki čovek, zatečen gde sa naočalima na vrhu nosa gura veliki, teški ključ u bravu.

– Gud ivning – na nešto manje kvrgavom engleskom, ali nešto očiglednije uplašena i zbunjena, iza otvorenih vrata odgovorila je domaćica, lepa neka gospođa u Versačeovoj teget večernjoj haljini raskošnog dekoltea.

– Ja… došo – odgovorio je kratko visoki, nespretno prekidajući neugodnu tišinu među njima.

– Prosim lepo? – odgovorila je gospođa i dalje očigledno uplašena i zbunjena, jednom rukom držeći kvaku, a drugom skupljajući haljinu na prsima.

– Reko, ja došo. Aj kam.

– A kdo ste zdaj vi?…

– Jao, baš sam neučtiv – uz kiseli se smešak visoki lupio po čelu istom onom rukom sa velikim ključem, pa hitro ubacio u džep i ključ i razbijene naočale, sagnuo se i svečano pružio ruku. – Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, čast mi je. Vi ste sigurno gospođa Melanija.

– Predsednik? – ponovila je gospođa Melanija.

– Izvinjavam se, bivši predsednik Republike Srbije, dabome. Verovatno ste čuli za ono sinoć u Beogradu. Vidite…

– Kje ste dobili ta ključ? – prekinula ga je gospođa Melanija, sad već malo manje očigledno zbunjena, a malo više očigledno sumnjičava.

– Aha, mislite ovaj? – izvadio je visoki opet onaj teški ključ iz džepa. – Dao mi ga vaš gospodin muž, kad sam onomad bio u visokom državničkom posetu vašoj cenjenoj kući. Dok sam još bio predsednik Republike Srbije.

– Donald vam je dal ključ? Tudi vami?

– Jeste, Donald. Vidite, Melanija…

– Gospa Melanija.

– Dabome. Vidite, gospa Melanija, dao mi je taj ključ i ovu… – posegnuo je onda visoki u unutrašnji džep sakoa, pa izvadio nekakav komad hartije – …ovu cedulju. Evo, pogledajte, na engleskom je, tu mi je napisao gde je šta u kući, i tako.

Gospođa je oprezno uzela cedulju iz njegove ruke, pa tek nakon nekoliko dugačkih trenutaka spustila svoj sumnjičavi pogled sa visokog stranca na presavijeni komad hartije.

– I rekao mi je – nastavio je ovaj za to vreme – ‘Aco, mia bela kaza e tua bela kaza.’ ‘Moja Bela kuća je tvoja Bela kuća’, razumete. Tako je rekao. Kaže, ‘evo ti ključ, Aco brate, i ako ikad u Srbiji ostaneš bez posla, slobodno dođi, možeš i ženu i decu da povedeš’. I još mi je dao ovu lepu hemijsku olovku. Vaš muž je veliki čovek, gospođo. Grejt men. End grejt lider.

– Da, da – kimala je glavom gospođa Melanija koncentrisana na onu ceduljicu u rukama. – To je Donaldov rokopis, nedvomno.

– Pa kažem vam ja – nespretno je ovaj cupkao na nogama dok je gospođa čitala s ceduljice. – A ako smem da pitam, gde je on?

– Kdo? – smela se načas gospođa.

– Gospodin muž. Donald. Ver iz Donald?

– Prezident zadnje čase ne prihaja pogosto domov. Volitve, golf. Včeraj je bil v Ajdaho, zdaj je v Ohajo – odgovorila je ona, pa se vratila ceduljici.

– Aha, razumem. En čas ajdaho, en čas ohajo. Tipični Donald. In… – nabacio je visoki svoj tajanstveni osmeh i šmekerski se naslonio na dovratak – …kam je zdaj ohajo?

– Kam je zdaj Ohajo? – sveudilj smetena ponovila je gospođa Melanija.

– Da, ‘kamo je sad otišao’. Kam je Donald zdaj ohajo? – cvrkutao je visoki. – Naučio sam u mladosti malo slovenščine… kad sem bil fant. Sportski pregled. ‘Branilec Olimpije Marko Elsner ohajo v Crveno zvezdo!’

– Kam je zdaj Ohajo? – zbunjeno je još jednom ponovila gospođa, pa pokazala iza leđa, prema zapadu. – Ohajo je zdaj tam, na zahodu, kot vedno.

– Donald je sad na zahodu?! – brzo se uspravio visoki.

– Ja. Hočete da ga pokličem?

– Da ga pokl… ne, ne, sačuvaj Bože, pustite čoveka, niko ne voli da ga prekidaju u klonji, jel tako ili nije?

– Mislim da imate prav – prekinula ga je gospođa. – In vi?

– Kaj? Ja? Ja kad sam u klonji, samo moj drug Vule sme da uđe! Nema kod mene…

– Ne, ne, pravim, ste prišli sami, ali so i gospa in otroci z vami?

– Gospa? – smeo se sad visoki.

– Gospa. Žena. Jor vajf. End čildren.

– Aha, to. Ne, ne, sam sam došo, stariji Danilo mi je pod ugovorom sa Zadrugom sve do proleća, a Tamaru sam s mlađim sklonio kod Lukija još prekjuče, pre nego šta su zapalili Skupštinu.

– Luki?

– Luki, bre, Lukašenko. U Belorusiji.

– Rusijo?!

– Ne, ne. Be-lo-rusija. Belorusija. To vam je slično, samo belo i mnogo, mnogo manje, ovolicno.

– Veri vel, izgleda v redu – skratila je gospođa Melanija, pa vratila cedulju visokome. – Poglejte, mister…

– Vučić. Aleksandar Vučić.

– Poglejte, mister Vučič. Jaz takoj grem ven, nocoj letim na Fešn Vik v Parizu. Vi imate ključ od hiše, sicer pa vse veste i sami, vse kar potrebujete je tam, v shrambi – otvorila je konačno vrata gospođa Melanija, pa pokazala na vrata ostave. – Evriting ju nid iz der, in d pantri, okej? Nau: hau mač tajm vil ju nid? Kar zadeva hišo, koliko časa boste potrebovali?

– Koliko vremena? Uf, ne znam sad da vam kažem, mislio sam samo dok se snađem… šta ja znam, do nedelju-dve, najviše.

– Nedelje? Super, do takrat se zagotovo vrnem iz Francije, in takrat se bo vrnil i Donald.

– Sa zahoda? Nedelju dana na zahodu?

– Tja, moški posel – kratko je odfrknula Melanija i izašla na trijem, pogledom potraživši limuzinu i vozača. – Prosim samo zaklenite hišo, ko končate. Lok-d-dor-ven-jur-dan. Okej?

– Jes, mem! – vojničkim je pozdravom visoki ispratio gospođu dok je ulazila u crnu limuzinu, pa ušao u kuću i zatvorio vrata.

To je bilo to, bio je u Beloj kući! Gde su sad one pičke što su ga zajebavale kad je iz Vošingtona doneo ključ slavne Bele kuće, poklon njegova drugara Donalda Trampa, i njegovu personalnu poruku na cedulji? Marš, bre. Eno vam sad, eno vam cela Srbija, pa se sami zajebavajte s njom, dok on i Donald terevenče u praznoj Beloj gajbi. Pičke.

– Aco? Jesi li to ti? – prekinuo ga je u to glas iza vrata na dnu hodnika. – Bogami sam mislio da su te sinoć uapsili.

– Donald? – prišunjao se visoki do ve-cea. Sunce ti jebem, pomislio je, stvarno Donald u zahodu!

– Upadaj, Aco, ne mogu sve sam! – povikao je onda glas, i visoki je oprezno otvorio vrata.

– To si ti?! – šokiran uzmakne visoki ugledavši unutra kosovskog premijera Avdullaha Hotija, na kolenima, sa rukama u žutim rukavicama do lakata uronjenima u veliku plastičnu kantu. – Šta ćeš ti ovde, crni Avdo?

– Šta ću ja ovde? Šta i ti. Nisi ti jedini dobio ključ – veselo mu odgovori Hoti odozdo, cedeći spužvu u kantu. – Kad si već tu, možeš li tamo do špajza, moli te brat, da mi doneseš partfiš, onaj ljubičasti. A ti si za to vreme mogao da se uvatiš kuinje.

– Kuinje?

– Tako je, sve ti lepo piše na cedulji. Ajde, brže, nemamo mnogo vremena, ima Bela kuća do nedelje da se beli ko Kuća cveća.

Portalnovosti.com