Samoća i dekolte

Da li je pisanje umetnost samoće ili zahteva plesni orkestar i pevačicu sa dubokim dekolteom? Odlučujem se za prvo, mada kradomice zavirujem u pomenuti dekolte. Prvo zavirujem krišom, potom sve slobodnije, ali pevačica ne pokazuje da joj to smeta. Naprotiv, ona se načas naglo nasmeje – iako niko nije rekao ništa smešno – tako da joj se dojke zatalasaju od priliva smeha. I šta se sada očekuje od mene, šta društvo očekuje od mene? Da li treba da se okrenem i počnem da pišem priču u kojoj će možda i te dojke odigrati neku ulogu (sasvim minornu u odnosu na njihovu pravu veličinu) ili treba da se vratim nekoliko koraka unazad i učinim sve što mogu da bih noćas zaspao na jednoj od njih?

Drugim rečima, ima li pisac pravo (ili slobodu) da u svom životu ne bude uvek pisac ili mora uvek da bude onaj čije se ime vidi na koricama raznih knjiga? Ili da parafraziram pitanje: ako je pisac svojim pisanjem privukao na sebe pažnju jednog para dojki, da li on sme o njima da piše kao da one ne postoje? Moglo bi se to i ovako reći: Ako je fikcija blizu stvarnosti, nije li onda stvarnost najveća fikcija? Nepobitno je, naime, da mi moramo stalno da izmišljamo sve noviju i noviju istoriju. U stvari, zamišljamo neko mesto u kojem se seku sve vremenske ravni, te na osnovu toga odlučujemo koliko je neko još živ i kako će podneti sezonu toplih vetrova koji prouzrokuju, između ostalog, pogubnu depresiju koja se ušuška u telu svog domaćina. A taj topli vetar stiže sa Pacifika, gubi vlagu negde iznad kanadskih Stenoviih planina i onda se, sasvim suv, baca na uništavanje snega. Ne zovu ga za džabe Snegojedac.

To sam izrekao u razgovoru sa jednim drugim piscem, zapravo, sa jednom mladom hrvatskom spisateljicom sa kojom sam sedeo na nekoj ogradi i veselo mlatarao nogama. „Kada ovako mlataram nogama“, rekao sam hrvatskoj spisateljici, „osećam se znatno mlađi.“ „A ja se“, rekla je ona, „osećam znatno starija.“ To se naziva zabijanjem noža u leđa, u to ne treba uopšte sumnjati. Kada mladi pisac, početnik, otkrije da mu nešto nije po volji i to otvoreno kaže, najavljujući promenu, stari pisci se samo ukočeno smeškaju, spuštaju zavese i pretvaraju se da ne postoje. Ali mladi autori hoće zvaničnu objavu, premda neće da kažu šta nameravaju da kažu. Stoga nož – koji ovde ne predstavlja nacionalnu već starosnu razliku – ostaje i dalje u mojim leđima a mrlja od krvi nastavlja da se širi.Kao što reče ista spisateljica: „Ranije ili kasnije svi postajemo Roršahove mrlje.“ Roršahove mrlje, pomišljam, koje niko ne tumači.

Naše društvo u ovom trenutku nije zainteresovano za ulogu pisca i čak ga pisci, koji se stalno trude da budu pored vlasti, izuzetno nerviraju. Pisci se, naime, sve češće pojavljuju tamo gde ih ranije nikada nije bilo, nudeći se kao osobe koje mogu brzo i efikasno da poprave svaku poderotinu, svaki nabor, svaki izgužvan rukav, svako izgubljeno dugme. Onda te tako popravljene reči-predmete odnose tamo gde treba da se čuju ili gde oni, pisci, žele da se čuju. U stvari, pisci se prave važni i dodeljuju sebi svaki komad jela, pogotovo slatkiša, koji ostane posle nekog skromnog prijema. „Paraziti, paraziti su to“, čuje se ogorčeni komentar, posle kojeg usledi dirljivo rastajanje od predmeta koji ne smeju da se unose u avion. Zato ja sve češće koristim voz. Časkom čovek stigne od grada do grada, pogotovo kada su oni blizu u gusto naseljenim područjima. Pisci ne vole takve betonske džungle, jer se ne snalaze baš najbolje i nikada nisu naučili da se sa lakoćom kreću tim ulicama. Pisci zastaju na ćoškovima, poštuju rad semafora, kupuju cigarete i hleb. Dobro, sve je to lepo i krasno, ali šta sam time hteo da kažem? O čemu govori ovaj esej, ukoliko je to uopšte esej i ukoliko sam ja uopšte ja. A ako ja nisam ja, ko sam onda? Voleo bih da neko pomisli na Pitera Toša i Mika Džegera kako pevaju „I’m a stepping razor, I’m dangerous“, ali ništa od toga nema u meni. Ja sam sićušan južnoevropski pisac koji se trudi da bude različit, jer zna da to izaziva zavist kod njegovih kolega, drugih pisaca, koji se teturaju dvorištem, grubo probuđeni i zauzimaju mesta u imaginarnim četnim formacijama. „Rat je gotov“, čuje se sa svih strana, „idemo kući!“ I uskoro, stvarno, evo nas ispred kuće u kojoj smo proveli srećno detinjstvo i kažemo, šapatom: „Da, svugde je lepo, ali ovo je naš dom.“

Sve je to u redu, ali ne očekujte od pisaca neku posebnu sentimentalnost ili ispisivanje ditiramba, oda i sličnih formi. Pisac voli da gleda kroz prozor jer vladari uvek gledaju kroz prozor, mada razlozi nisu uvek isti.Vladari gledaju kroz prozor da bi proverili da je udaljenost između njih i sveta podjednako postojana. Pisci, međutim, blenu koz prozor zato što nemaju šta drugo da rade. Pisci pilje kroz prozor zato što su videli vladare da to rade. Pisci zapravo ne znaju ništa o životu, oni su učenici, polaznici, večni studenti, vratari i noćni čuvari. Nekad im se samo otrgne neki tekst koji svima kazuje nešto drugo u odnosu na ono što je pisac zamislio. Recimo, onaj dekolte sa pocetka ovog teksta, šta je bilo s njim? Da li se uputio u šetnju sa nekim piscem ili se izdvojio sam za sebe, onako kako dekoltei šetaju u sumrak, svetliji od svega što ih okružuje? Ne, kaže pisac, nisam mu dozvolio da ode u šetnju. Tako smo i mislili. Jednostavno rečeno, ne smeš pisca ni trenutak ostaviti nasamo – uvek nešto zabrlja!