Sarajevske noći i magle

Autor 14.5.2012. u 10:07

Sarajevske noći i magle

Minulo je dvadeset godina od tada – u Sarajevu stoji 11.541. stolica kao krv crvene boje kao simbol i opomena ratnog ludila iz devedesetih godina kada su srpski ( kasnije i hrvatski) jurišnici bukvalno žarili i palili po nesrećnoj Bosni. Goreo je grad na Miljacki po planu koji su izvukli bukvalno iz istorijske prašine i stvorili nekakva svoja „načertanija”.

Ludilo je trajalo 1.452 dana i noći i zločini su zaprepastili Evropu jer toga vekovima u tim razmerama nije bilo. Vojničku “slavu” tu su sticali i JNA i tzv. Vojska Republike Srpske  sa generalima kakvi su Mladić i ostali, i mračnim umovima kakvi su Karadžić i toliki drugi. Potom su hroničari izbrojali desetine hiljada granata, a organizacije kakve su Human Rights Watch i Amnesty International popisale su broj ubijene dece i silovanih žena i devojčica, jer i silovanje je bilo planirano sredstvo za ostvarenje famoznih istorijskih ciljeva.

Viva la Muerte

Oklevala je tada Evropa koja danas odaje poštu žrtvama tog ludila od Pariza do Brisela, a crvene stolice stoje prazne. Da li su i opomena, nismo sasvim sigurni – još se u Srbiji i Republici Srpskoj slavi pobeda u Srebrenici i pesme se pevaju jer se misli : „malo, još sasvim malo nam je bilo potrebno pa da Bosna bude podeljena”. Razbojnici su uradili šta su uradili i još sanjaju o toj pobedi koja je „jedina politička i ratna pobeda srpskog naroda u drugoj polovini dvadesetog veka”. Tako 2012 godine kaže Dobrica Ćosić u knjizi Bosanski rat, koji se u Borbi 12. marta 1993. u svojstvu šefa države SRJ oglasio ovako – „Velike sile ultimativno diktiraju srpskom narodu u BiH modele kako da žive tri naroda u državi koja je istorijska nakaza”. Koliko su se usrećile Srbija i Hrvatska to najbolje znaju oni koji čitaju najnoviju knjigu člana dične nam Spske akademije nauka D. Ćosića kao i oni koji se osvrću oko sebe. Knjigom se Ćosićevom ovde i nećemo baviti, ali se ono oko nje uistinu ne može zaobići. Ima ljudi koji pomenutu knjigu hvale, kao što ima i onih koji su njenog pisca bili predložili za Nobelovu nagradu za književnost. Svega ima, ali savesti nema i tu smo gde smo ovde i sada na Balkanu i još nije jasno da li je BiH „nakaza” ili su oni koji su je rušili nalik tome, sa svim svojim nikad dovršenim suverenitetima.
Knjigu akademika Ćosića ostavimo čitaocima i istoričarima a mi ćemo u ovoj prilici reći nešto o jednoj promociji te knjige njegove.
U beogradskom Domu omladine promocija je delovala kao seansa neobičnih i nespokojnih duhova. Sam autor je sedeo i slušao i saslušavši pohvale kazao je da će mu to biti podsticaj za buduća dela – delovao je i kao prorok koji u vekove gleda. Ugledni islamolog je hvalio knjigu a i drugi su bili izdašni u hvalama, da bi napokon reč dobio i jedan nesumnjivo istorijski svedok bosanskog rata – to je bio režiser i vojvoda i to lično Dragoslav Bokan. Činilo nam se da o njemu dosta znamo još iz tih devedesetih – tada je obećavao da će drugi deo bosanskog rata biti sa unutrašnjim neprijateljem u Srbiji – i sada je nadmašio i sebe u svom izlaganju. Ne znamo detalje – ili smo ih zaboravili – no vojvoda i režiser suđen je potom u Novom Sadu zbog nekakvog novca nekog tamo Tomislava Đorđevića koji je opljačkan. Izjavio je vojvoda da je lično u Bosni bio mudriji od Ćosića koji je navodno bio sklon kompromisu i žrtva svoje mudrosti. Ja sam bio – kazao je vojvoda – za „smrt kako bi se izbegla sramota poraza”. I tu smo – smrti je bilo i stradali su i Bošnjaci i mnoštvo Srba, ali pobede nije bilo koliko god nas Ćosić uveravao u tu pobedu. Ćudljiva boginja Klio nije tek jednog obmanula. Slušajući i gledajući sve to setili smo se jednog španskog borca iz vremena građanskog rata godine 1936. On se zvao Hoze Milan Astrai i Tereros i bio je sa svojim legionarima u prvim redovima borbe protiv Republike, odan svom kaudilju generalisimusu Francisku Franku. Izgubio je jednu ruku i oko i ostao je zapamćen do danas po pokliču – Živela smrt. Kasnije je slično dobacio – oktobra 1936. i filozofu Miguelu Unamunu s univerziteta Salamanka čiji je Unamuno bio rektor – Smrt razumu i inteligenciji. On je pristajao i na smrt mnogih ali nije podnosio poniženje poraza i zemlju je posejao grobovima tokom juriša svojih falangista. Doživeo je duboku starost umro je godine 1954. i prošlo je mnogo godina pa su se španske podele gubile polako. Veliki španski pisci i mislioci su se svojski potrudili oko pomirenja koje je ostvareno na istini i u istini, a na Balkanu još nema vidljivog traga nekog pomirenja, a do istine nikom nije mnogo stalo – ovde pisci govore ne samo da nešto kažu već i da mnogo šta prećute. Akademik Ćosić nije mnogo rekao a i ono što je rekao valja pažljivo pročitati, a istorija će suditi i živima i mrtvima u nesrećnoj Bosni koju su razbojnici nemilosrdno razarali. Na kao krv crvenim stolicama naravno mrtvih nema, ali nema ni u Beogradu ni u Zagrebu mnogo živih koji su spremni da svedoče o istini i na istini, a najtužnije je što ih nema mnogo među piscima i pesnicima. Još traje noć u glavama i magla ona sarajevska ratna iz devedesetih godina minulog veka.

Uskršnja noć u Beogradu

Neko je napisao nešto o „teologiji oslobođenja” L. Bofe koju mnogi u Crkvi spore i ne prihvataju. A neki je teolog već pohitao da to jasno definiše u ime nas pravoslavnih – „To je oslobođenje od teologije”. A u noći ćutanja uskršnjoj noći gleda nas Onaj s krsta koji je svoju teologiju oslobođenja glavom platio, jer je pozivao ljude da shvate da nema nacije ni vere koju treba iskoreniti u ime druge nacije i vere, a u Sarajevu i oko njega to se činilo i to više od tri godine dana i žrtve se poznaju samo kao žrtve jer to im je jedini status koji se u svakom pomenu mora poštovati. One sede na stolicama samo ih mnogi ne vide. Onaj s krsta opominje – kod Jovana u 4.21. – da sada se ne treba moliti samo u crkvi ili džamiji već „u duhu i istini” jer – „ide vrijeme i već je nastalo kada ćete se moliti ni na gori ovoj ili onoj ni u Jerusalimu” – već u istini”.
To su ovde zaboravili i pisci i sveštenici čak na Uskrs ili oko Uskrsa. A Onaj čovek s krsta u čijem imenu slavimo nadu na život raspet je i u Srebrenici po ko zna koji put.
No naše su knjige sve bezočnije a promocije tužne i dosadne do poražavajuće banalnosti zla – ako je zlo uopšte banalno.

Molitva za Vericu

Njoj Verici Barać više ništa ne treba tamo u tišini sna i smrti na seoskom groblju – ni ovaj zapis koji nam ne polazi za rukom. U jednom mutnom i posuvraćenom vremenu živela je pošteno i hrabro i njoj sada mnogi od nas neće nedostajati jer nismo umeli ni da je ljudski bez hipokrizije ispratimo do večnog doma. Palanački predizborni vašar je bučan, a promocije smešne i otužne jer je takvo ovo njeno i naše vreme u umornoj Srbiji. Umornoj od same sebe. Srpski pesnik Vesko Ivanović bolje od nas čita te znake vremena kombinujući svoj heksametar i pentametar u nizove svoje ljupke leoninske strofe satiričnog naboja sa političkom bedom trenutka – on se setio Verice Barać i ponudio pesmu koju hrabrima i mrtvima svi dugujemo:

Večni

Rehabilitovaćemo časnog Dražu.
Nesrbe je tamanio u velikom tiražu.
Nakon Deoba, nastavismo krvavu kažu.
U Hagu našima za to robije važu.
Sklepali su i Vođu.
Puleni i danas imaju dobru prođu.
Kao i kontroverzni pisac, večni patriotski lisac.
Projekt Dražin je promovisao, za Vođom patetično uzdisao.
Prethodno je slavio partizane i Tita.
Sad mu se po samiškama mirotvorstvo čita.
Bosanski rat nisu izazvali Srbi.
Svetska zavera ga baš svrbi i boli u trbi.
Izboriše se za Srpsku njegova politička deca!
Protiv BIH iz rukava ona bacaju keca.
I Nobela će taj ulovit ko zeca!

 

A u Sarajevu je vrla pokojnica mnogo puta bila, i vraćala se s osećanjem stida zbog onog što su počinili tom gradu. U ovom trenutku kada svetski mediji na prvim stranama objavljuju – preneto je onih 1.541 broj žrtava ćirilicom u Le Monde-u – Verice nema da se stidi u ime svih nas koji u Beogradu ćutimo o varvarstvu počinjenom u Sarajevu. I doista nam nedostaje.
Autor 14.5.2012. u 10:07

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija