Saša Ilić: Zemlja pastira, ratnika, prasetine i nevinosti

tačno.net
Autor 17.1.2013. u 11:01

Saša Ilić: Zemlja pastira, ratnika, prasetine i nevinosti

Politikin panegirik Jeremiću ostaje tek deo praznične pirotehnike, usmerene pre svega prema susedima, koji bi trebalo ozbiljno da se zamisle nad tim činom. Ali i mi sa njima.

 

Gotovo u isto vreme, na dočeku pravoslavne Nove godine u Generalnoj skupštini UN, kao i dvanaestak sati potom, u redakciji beogradskog nedeljnika NIN, srpska kultura je reprezentovana kao baštinik i najbolji čuvar sećanja na ratove, marševe, njihove godišnjice i umetničke obrade. Izgleda kao da tu pomoći nema. Kada se po ko zna koji put suočimo s tim, onda tu ni humor više ne pomaže. Postavlja se pitanje, zašto je to tako moralo da bude. Zašto su Vasa Pavković i Vuk Jeremić, koje je sudbina ovog puta združila sticajem okolnosti, morali isto da reaguju, svako u svom domenu, jedan u kulturi, a drugi u politici, koju je pokušao da plasira preko digitalnih slika i izvedbe hora Viva Vox. Obojica su pritom posegli za kodovima patrijarhalne, militarizovane kulture, koja u Srbiji žilavo opstaje uprkos svemu. Izbor Gataličinog romana Veliki rat, prigodno napisanog u čast (dolazeće) okrugle godišnjice početka Prvog svetskog rata, kao i nakaradni spoj Džona Lenona i Milana Mladenovića sa Maršem na Drinu, predstavljaju ogoljeni mehanizam funkcionisanja mainstreamasrpske kulture. Ako se kulturni i politički identitet danas svodi na to što nam poručuju Vasa Pavković i Vuk Jeremić, začinjeno povremenim akcijama SNP “Naši”, onda ova zemlja svoju kulturu degradira na muziciranje duvačkog orkestra, rezervisanog za vojne memorijale.

Jedna želja, jedna pesma

Verujem da se mnogima dopalo Jeremićevo dirigovanje u Generalnoj skupštini UN-a. Na stranicama Politike osvanuo je egzaltirani tekst pod naslovom “Marš na Drinu u sedištu UN u Njujorku”. “Bilo je fenomenalno”, “ovo je prava slika jedne nove mlade Srbije”, “ovo je bilo mnogo dobro”, nizale su se replike učesnika događaja. Generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun bio je posebno oduševljen nastupom beogradskog hora. Čini se da je sve bilo na svom mestu, od nastupa do reakcija. Verujem i da je i Boris Tadić zajedno sa svojim nekadašnjim kabinetom, bio ponosan na svog bivšeg učenika. (Tako se to radi, Vuče! – mora da je pomislio u sebi, praveći rukama one svoje poznate navijačke pokrete.) Pa ipak, postoji jedno mesto u celoj priči koje čitavom događaju daje potpuno drugačiji fon; reč je o samom Vuku Jeremiću i njegovoj interpretaciji Srbije na dočeku Srpske nove godine u Njujorku. Tu ne pomaže ni odličan nastup Viva Voxa. Iza svega ostaje Jeremićevo nacionalističko ushićenje; indikativni su povremeni kadrovi njegovog frenetičnog aplaudiranja dok se obazire oko sebe, posebno na Ban Ki Muna, ne bi li utvrdio kako generalni sekretar prihvata celu stvar. Jeremićev nastup podseća na gastarbajtersku interpretaciju otadžbine i njene kulture, ali ne onih gastarbajtera koji su odlazili trbuhom za kruhom u Austriju i Nemačku (nekadašnje neprijateljske zemlje), već na pogled intelektualaca gastarbajtera koji zemlju svog porekla vide kao zemlju pastira, ratnika, prasetine i nevinosti. Ili u najboljem slučaju, kao mešavinu Arkadije i Sparte. Možda je tome najpribližnija interpretacija književnika Milovana Danojlića, koji ne prestaje da o Srbiji misli u žanru bukolika i georgika. Vuk Jeremić je u skladu sa tom slikom, čitav svoj program osmislio u tri segmenta: prvi je bio njegov govor o “pobratimstvu lica u svemiru”, drugi je bio nastup hora, a treći – promotivno smenjivanje slika koje, po njemu, najbolje reprezentuju ono što Srbija jeste (manastiri, Tesla, sportisti itd). Jeremić je u svom vučićevski pripitomljenom nastupu progovorio zapravo o svojim omiljenim temama: 1) svet je ogrezao u nepravdi i jedino u UN-u još uvek postoji ravnopravnost među državama-članicama; 2) sledeća stavka bio je on sam u posredovanom govoru o mestu sa kog se obraća publici, tj. svetu (“sa ove govornice su se obraćali mnogi lideri sa vizijom i drugi hrabri ljudi” itd); 3) pokušaj mekanog filozofiranja (uticaj Tadića!) o prirodi muzike i njenim mirotvoračkim funkcijama, da bi završio 4) sa nacionalnim patosom o “malom narodu koji je ponosan na svoju istoriju”. “Jedna pesma”, poručio je Jeremić na kraju, “može postati himna cele generacije, izraz naših najdubljih nadanja”. Svakako je mislio na Marš na Drinu koji je za njega lično predstavljao politički kreščendo večeri.

Herbert Von Jeremić

Od svega što je Jeremić najavio, malo toga je realizovano u samom nastupu. (Ukoliko izuzmemo njegovu ličnu, kao i promociju njegovih političkih ideja.) Paradoksalno, ali najmanje je bilo mirotvoračkih motiva do kojih je predsedavajući Generalne skupštine toliko držao. To je pre svega trebalo da nam predoči izbor numera koje su izvedene. Pevanje na svahiliju ni u kom slučaju nije moglo da govori o kosmopolitizmu, jer se tim nastupom promovisala nova Srbija, koja pre svega mora da se pomiri sa svojim okruženjem, a tek onda sa Tanzanijom i Kongom, što je Jeremić izgleda uzeo kao prioritet. Začudo, u izabranom setu pesama, nije se čula nijedna pesma iz Bosne, Slavonije ili sa Kosova. Njihovo upadljivo odsustvo, Jeremić je pojačao koračnicom Stanislava Biničkog na kraju. Sve to Ban Ki Mun nije morao da zna, ali Jeremić je upravo računao sa njegovim neznanjem, promovišući sebe kao velikog mirotvorca i potencijalnog Banovog naslednika, kako se govori u famoznim diplomatskim krugovima. Sigurno je pomislio, pa kada je Herbert Von Karajan mogao da diriguje Marš na Drinu za doček Nove 1987. u Bečkoj filharomniji, zašto ne bih mogao ja u UN-u i to na doček Srpske nove godine 2013. I tu se nalazi prelom na kome Jeremićeva logika posustaje, tačka na kojoj se ruše sve njegove i Tadićeve analogije. Naime, izvođenje ove poznate srpske koračnice u Beču, pod dirigentskom palicom proslavljenog Herberta Von Karajana 1987. moglo je pronaći svoju analogiju u izvođenju recimo nekog dela albanskih kompozitora sa Kosova (npr. Lorenca Antonia, Redže Mulića ili nekog drugog) na dočeku Srpske nove godine u Generalnoj skupštini UN-a. To se, međutim, nije dogodilo. Stoga Politikin panegirik Jeremiću ostaje tek deo praznične pirotehnike, usmerene pre svega prema susedima, koji bi trebalo ozbiljno da se zamisle nad tim činom. Ali i mi sa njima.

Peščanik.net, 17.01.2013.

tačno.net
Autor 17.1.2013. u 11:01

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija