Saša Jelisavac: Lakoća postojanja

Autor 7.3.2012. u 20:09

Saša Jelisavac: Lakoća postojanja

 

 Izgovori u današnjici su neka vrsta osnovnog gradiva, i vrlo brzo ćeš biti upitan za kompromis koji u suštini i jeste umeće da učini svakodnevnicu  podnošljivom.  Svakodnevnica je ta koja je beskompromisna, i pre ili posle naći ćeš se u tom krugu gde je bolje ”priznati” stvarnost, nego i pokušati zvučati drugačije. Svet je danas naoružan mišljenjem, i ako se ne nađeš na istim talasima, vrlo lako ćes biti prozvan ili ismejan.  I ako mnogo šta oko nas zahteva drugčiji pogled, kompromis današnjice je ono što ćes vrlo brzo morati savladati, ako želiš ostati na mainstream talasima, tamo gde osim realnih, sva ostala čuda su moguća.  A baš to i je naša realnost,  kompromis onog što mi jesmo. U nama su svi kompromisi ovog sveta, sve što na neki način može iskrenuti realnost u ovu vrstu svakodnevnice  konstantnog ponavljanja. Duboko u nama svi mi nosimo te male softwere rečenice tipa: ”Ničija nije gorela do zore”, ili jos bolje ”ništa nije savršeno”.  Ali postoje putevi, alternativna sredstva dolaska na kapije ultimativnog znanja koje je u svakom pogledu, na svakom nivou, savršeno. Ali teško je prepoznati savršenstvo kada živiš u društvu u kome ”ništa nije savršeno” i gde od kvantiteta većine sve drugo biva zatrpano ili prozvano. A i samo savršenstvo postojanja nije ni malo lako za opisati. Sama realnost je tako neopisiva i teško da se pronalaze reči za ono što ”alternativno” stvarno  jeste. Taj napad na ”svakodnevnice” je duboko u nama  i uvek je bio tu, potisnut svim tim mainstream  pričama za koje znamo da nisu tačne, ali ih prihvatamo jer smo dovoljno puta naterani da čujemo da ”kompromis” nije ružna reč. Naš sam bitak u toj realnosti je zabluda stvorena od previše kompromisa. A ako stvarno želiš, ako ti realnost  donosi uvek isto i ako se budiš sa tom istom gorčinom izjutra, na svakom koraku možemo naići na ”alternativu”, na ono što stvarno jeste, na ono što je uvek postojalo i uvek će biti. I samo na nama je da prihvatimo, i ako naš razum često puta odbija te pravce  jer tako je naučen, ali ukoliko zaobiđete te alarme mainstreama koji se uvek  pale čim se pojavi nešto što bi moglo prozreti te  laži koje  obavezuju na poslušnost, naićeš na jedno celo more knjiga, arhitekture, umetnosti, nauke, koja je skroz drugačija od sveg onog sto mi učimo u školama. I ako prihvatiš ono što je duboko u tebi, shvatićeš da si to uvek i znao  jer to znanje je večno i  beskompromisno. Ono je savršeno u svakom pogledu.                                                                                      

 Često puta je opasno, proganjano, ismejavano, ali baš zato što je u nama, nemoguće je sakriti ga. Postoji, diše, spava, i živi baš kao i mi, i do zadnjeg daha biće prisutno. Spoznaja te želje da iskoristimo to znanje svakog je odvela na drugačije pravce i retki su oni koji su prihvaćeni, većina je i danas odbačena. Ali šta vredi kad ni pretnja lomačom nije Kopernika zaustavila da napiše  ”De orbium coelestium revolutionibus”. Spoznaja te želje je nepromostiva, nemoguća, postoji samo na granicama paradoksa i uvek je prisutna. I niko od nas ne mora da se uputi na kraj sveta, kao sto je to C.Kolumbo napravio, na drvenom brodu sa 3 jedra, bez ikakvog znanja kuda i i kako stići tamo, a još manje o tome kako se vratiti. Niti ćemo se morati vinuti u oblake, kao sto braća Wright učiniše, na onom jednom propeleru. Ali ćemo biti upitani za istu spoznaju, za želju da sve što smo sad ostavimo iza sebe, i da se uputimo u ta mora ili te oblake, jer istina leži iza tih mora, iza tih oblaka i traži nas, isto kao što i mi tražimo nju. I u toj večnoj dilemi da li će nagrada biti veća od žrtve, mnogi od nas neće se nikad usuditi i zauvek će ostati zarobljeni u tom svetu svakodnevnice, u tim lažima koje su komforne i udobne.   A i mnogi od onih koji se usude,  nikad neće prozboriti o tome. Svakodnevnica će ih prozvati, učiniti ih smešnim i čudnim, ismejanim i obeleženim. Tu spoznaju sačuvaće za sebe, to putovanje ostaće njihova tajna  jer u današnjem svetu spoznaja se uvek nečim plati. Ali pošto je u nama uvek je prisutna, a i ljudi današnjice imaju jednog moćnog saveznika koji uspeva da nam jednu ogromnu količinu znanja i podataka stavi  na raspolaganje 24 sata dnevno. Internet je jedna neverovatna alatka, koja može biti šta god da vi želite. Kreće se u svim pravcima i radi sve poslove, vi ste ti koji odlučuju kuda i gde, kako i zašto? Upitaš li, uslediće odgovor. Iza svakog pitanja, stići će još jedno, ali po prvi put sve je na jednom mestu, na svega jedan ”click” daleko. Hajde, klikni!

Zar želiš živeti u svetu u kom Darwinovi evolucionari napadaju teorijom da je život nastao od  ”praiskonske supe” u koju su udarale munje i stvorile život? Da, to je oficijalni izraz, ”praiskonska supa”.  Munje su udarala u mešavinu blata i lave, i tako je nastao prvi jedno-ćelijski organizam. I na stranu to što jedan i najobičniji jedno-ćelijski organizam ima sklop od više hiljada dna, od kojih svaki mora biti na određenom mestu, pod specifičnim uslovima, to sve po Darwinu je slučajnost. Evo samo jedan primer onog što Darwin nazva ” slučajnost” a što je već u srednjoj školi poznato. Jedna ” obična” ljudska ćelija ima: centralnu banku memorije (nukleus), svoj izvor energije u ćeliji (mitokondrions), procesne jedinice,  specijalne jedinice za ”pre-pakiranje i slanje” informacija ili materijala (golgi aparatus), robot mašine (protein molekule)  koji pomažu prilikom tog kompletnog procesa, koja se svaka sastoji od 3000 atoma od koji je svaki u 3-D konfiguraciji, i  svaki deo ćelije, svaki i najmanji robot  tu  ima komunikaciju sa centralnom bankom memorije putem digitalnog jezika i dekodiranog sistema. Na svaki sat-dva vremena, svaka naša ćelija će se razdvojiti od same sebe (mitoza) i stvoriti još jednu  i u tom procesu će obe zadržati svoj pun radni proces i svaka od njih će celo vreme nastaviti sa svim onim procesima zbog kojih su tu. I ona koja se razdvaja i ona koja postaje. Savršen softwere postojanja, program koji je operativan i onda kada pravi druge, a to je moguće jer  ćelija ima ”samo-korektujući” sistem za kvalitetu programa.  Ako znaš bilo šta o ”programiranju”, biće ti do sad jasno da ”samo-korektujući” program može biti samo-dizajniran. On ne može biti ni slučajan, ni naučen da bude takav, jedini način da postoji  je da ga je neko dizajnirao takvog. Svaka ćelija, svaka amino kiselina u nama je tako složena i tako savršena da matematička mogućnost da je ona nastala slučajno je 10 na 650. To je 10 sa 650 nula iza sebe!

Fizika inače definiše ”apsurd” sa  10 na 50, sve preko tog broja je mesto gde svaka mogućnost razuma pada u vodu i ulaziš i oficijelno u teritoriju apsurda.   

ABSURD: (od lat. absurditas istog značenja kao absurdus “proturečno” u prenesenom smislu “nesposobno, nespretno”) odnosi se na nešto što je glupost ili bez smisla.  A ovde se suočavamo sa 10 na 650! 13 puta većim brojem i od samog apsurda!                                                                                                      

Da, naš bitak  je 13 puta veća iluzija od proturečno, ili nesposobno, ili nespretno, koja god ti reč više odgovara. Mi smo i dalje deo te ”praiskonske supe”,  u tim frekvencijama  19. veka koji uvek šalju isti signal, upakovane u iste C. Darwin reči ”On the Origin of Species”, koje su možda bile ”high tech” u 19 veku, ali danas je 2012. Ko od nas, nakon sveg onog što danas znamo o nama, još može reći da smo nastali iz praiskonske supe, iz koje smo (kako Darwin tvrdi) jedan dan izašli kao majmuni, samo da bi se ispravili i zgrabili tu bananu?    Ah, nisi sam u tome, napolju je jedna cela civilizacija poluslepih džinova sa uvek spremnom   pričom o tome kako smo svi mi tako mali i tako slučajni evoluirani majmuni, očajni u potrazi za bananom. To je ono kako današnja nauka vidi tebe, ti si ”apsurd” postojanja 13 puta veći od samog sebe. Ništa nije savršeno, zar ne?

Od osnova, od  same srži onog što smo, pa sve do onog što nas okružuje, apsurd je glavna reč naših nauka. Često puta ni reč apsurd nije dovoljna da opiše svu brutalnost slobode koja nas zauvek obavezuje razumevanjem koje je očigledno vrlo nerazumno. Kako drugačije opisati reči teorije postanka nas samih ili svetova koje su oko nas.  Ah, naša nauka ima i za to objašnjenje, i siguran sam da ste se svi suočili sa onom opšte priznatom pričom kako su se jednog dana planete odvojile od sunca, i postepenim hlađenjem završile u svojoj orbiti i postale planete. Ta teorija zvanično se zove ”the nebula hypothesis” i danas je jedna od glavnih teorija ”solarnog postanka”.  Nju su prvi izneli Emanuel Kant i Pierre Laplace, jedan je filozof ali i matematičar i fizičar, a drugi je nešto kao Steven Hawking svog vremena. Zanimljivo je to da ni jedan od njih dvojice nije tu teoriju smislio, ona je već bila tu.  Prvi ko ju je postavio je Emanuel Swedenborg, inženjer i miner u rudniku, koji je tvrdio da je takvo objašnjenje postanka dobio zahvaljujući njegovim psiho-telepatskim-moćima, i seansama u kojima je on stupio u kontakt sa ljudima na Jupiteru i Saturnu. Do te teorije je došao i Emanuel Kant, koji da bi je i ozvaničio, pošto je ipak bio više filozof, a ovo je astronomija, predložio je to Peirre Laplac-u, a ovaj nikada nije odradio nikakvu matematičku procenu te hipoteze, ali ju je zvanično podržao, što je ”the nebula hypotesis” učinilo i zvaničnom teorijom. I danas je itekako prisutna, i siguran sam da ste nešto od tog već proučavali u nekom vremenu. I ako sa znanjem koje imamo danas vrlo lako ju je oboriti  i ona je oborena više puta, opet, u nedostatku boljeg, mi potežemo sa konfornim. Ništa nije savršeno.

I ta teorija za početak ”sveg što je” jasno identifikuje ”slučajnost” i ako je baš to reč koja bi ponajmanje trebala biti tu. Jer baš kao što to naša nauka otkriva, ništa u našem svemiru nije slučajnost. Današnja fizika i astronomija su prepune poprečni misli, ali ”dizajn” je ono oko čega se svi slažu, jer je i dokazan. Naš ” Mlečni put” je neko pažljivo dizajnirao, postavio planete u pravilnom rasporedu, pazio tom prilikom na njihove oscilacije,velike planete postavio u centar, a one manje na spoljne granice. I prilikom tog dizajna planete su postavljane  u parovima, tako da su svaka dva planeta, a naš par je Mars,  u 3% razlike  gravitacionog okretanja (rapid spin) i ta 3% je razlika između svakog para, Mi i Mars, Jupiter i Saturn, Neptuna i Uran. I sa Marsom mi također delimo i isti ugao okretaja (spin axes tilt) našeg planeta  koji je isti i za nas i za Mars 23,5%. Ali to sve zagonetka za one koji tvrde “slučajnost” u postanku, i ako se jasno vidi namera, i tu se postavlja  jedna osnovna činjenica  koja će povezati i nas, naš planet, našu celu galaksiju. I sve to je već vekovima poznato,  i ako mainstream naravno neće nam dopustiti tu spoznaju, ali svaka reč je ovde istinita i već uveliko dokazana od nekih od naših najvećih i najhrabrijih.          Jedan od njih, bio je i Leonardo Da Vinči.

Malo šta je tako istinito i tako hrabro kao sto je Da Vinčijevo delo ”Vitruvian man”. Tu, Da Vinci je dokazao da je ljudsko telo deo ” savršenih proporocija i simetrije” i da svaki deo nas je u ” savršenim” proporcijama sa drugim delom. Te proporcije, ta geometrija danas se koristi u gotovo svakom aspektu našeg društva: arhitektura, slikarstvo, muzika, matematika, biologija, geografija, astronomija, šta god. SSvi se služe ”božjim proporcijima”- Kako ih Da Vinchi nazva. Fibernacci je svoju čuvenu matematičku sekvencu bazirao baš kao dokaz da je ta teorija savršena, a Betoven je svoju 5. simfoniju komponovao  sa istom formulom.

 Ona je prisutna svuda i sam je koren postanka našeg univerzuma. Mi možda ne znamo zašto je ovaj univerzum stvoren, ali znamo kako je stvoren i nikakva slučajnost tu ne dolazi u obzir, kada je sve, baš sve, građeno sa jednom jasnom proporcijom i geometrijom. Sve to je u tebi i svuda oko tebe. U šta god pogledaš na sebi ili na ovom celom univerzumu, sve je  dizajnirano po istom pravilu. Od nas samih do naše cele galaksije princip je isti, brojevi su isti, formula je identična. Od najmanje ćelije u nama, do našeg celog univerzuma, jasna pravilo postojanja  sa umećem savršenstva i apsolutnog znanja. Ti si prepun misterija i tajni, umeća i lepote, savršen u svakom pogledu. Tvoja ruka je istih proporcija kao i ova planeta, a tvoje oko je ista simetrija 300 milijardi zvezda našeg sistema. I sve je tu samo za tebe, samo zato da bi ti shvatio da si deo toga, isto tako savršen i grandiozan kao jedna cela galaksija. Ti si individua zahvaljujući celini, i jasan ”odraz” imidža tog savršenstva, i postojiš zato da bi to uvek znao i da bi sve drugo moglo da postoji. Ti si bez te celine  besmislen, a celina bez  tvoje ”individue” ne može da postoji. Ti si jing i jang, otac i sin, pisac i knjiga.                                                                                                                               

A ako si izgubljen negde između ” isuviše računa i kredita” i obavezan svakodnevnicom na lojalnost? Ako je mnogo njih koji  te mogu prozvati, a još više  onih koji će te ostaviti u užasu spoznaje sopstvene nemoći, primoran da budeš ono što ti se preporučuje? Kada budeš u toj dolini ”mraka i senki” i kada kompromisom postaneš izgubljena slučajnost praiskonske supe, suočen pitanjem: da li ti ”veruješ”?  

                                                                                                                                             I u tom momentu sebe uvek možeš pronaći u toj večnoj celini savršenih proporcija jer je to tvoja celina, jer je ti želiš takvu, jer ti u svom bitku si baš to, ceo…..  

”Jer je tvoje carstvo i sila i slava, sada i zauvek”….

 

Tagovi:
Autor 7.3.2012. u 20:09