Saša Jelisavac: Orlovi nad Kosovom

Autor 27.2.2012. u 20:00

Saša Jelisavac:  Orlovi nad Kosovom

                                                  

Najmlađa zemlja Evrope proslavila je svoje prve četiri godine postojanja, skromno i bez nekih velikih čestitki, a jos manje poklona. U te prve četiri godine,  očigledna je sva težina postojanja, zarobljenost Kosova sopstvenom nemogućnosti da se iskoraöi napred, pod senkom Srbije iz koje se tako očajno pokušava izvući. Ali to nije baš lako kada se nalazite u jednom pravnom vakumu koji je zahvatio celu zemlju.

Kosovo je jedan pravni paradoks koji nastaje samo onda kada se ne prate jasne linije zakona, nego se traže paralelna rešenja. I ako je već nemoguće pravno objasniti šta današnje Kosovo jeste, jedino što preostaje je  definicija onog što nije: Kosovo nije legalno, ali nije ni ilegalno. Ono je nezavisna  država po Međunarodnom sudu, ali je „neodvojivi deo Srbije“ po UN. U periodu od 1999.-2008., niko tačno nije znao šta je Kosovo, a u takvoj situaciji zemlja se kreće u jedinom pravcu koji  je i moguć – kriminal. I ko god da pročita samo prve dve rečenice izveštaja o Kosovu  od strane Europola/Interpola, ni reč katastrofalan tu ne može dobro opisati svu složenost te situacije. Suočeni sa sve više pritiska, gubitkom imidža, očajnom situacijom i  kritikom da ni nakon 9 godina Kosovo nema državnost, Kosovo je sa podrškom USA  poslala ultimatum EU: Kosovo će se samoinicajativno odvojiti i vreme je da  EU pokaže da li je prijatelj ili ne? EU je itekako dobro znao posledice te želje Kosovara, i jasno je upozoravao na njih, ali Kosovari posle jedne cele decenije nisu vise slušali. Za EU ta želja nije došla kao iznenađenje, ali ultimatum je tu svakako bio. Odjednom nacija koju su ”branili” i zbog koje su milijarde  potrošene, reputacija stavljena na sto pod brdo kritika o ”ne legalnom bombardovanju, okupaciji, napadom na nezavisnu zemlju”, sve to više nije značilo ništa, i Kosovo je uzelo svoju sudbinu u sopstvene ruke i EU  biva  prinuđena da prizna realnost koju je sama stvorila.

Na taj dan, dok je Kosovo još slavilo, EU baš i nije i  bez jedinstva oko samoinicijativnog priznanja reagovala je sa ” pojedinačnim priznanjima”, jasno štiteći uniju od mogućih pravnih posledica takve odluke ili kako to u diplomatiji zovu” saniranje štete ”. Dela uvek više govore od samih reči  i  izostao je onaj najavljeni val priznanja, čak i od one strane sveta od kojeg se to najmanje očekivalo, ali i to opet samo jasno pokazuje da diplomatija nije prijateljstvo nego savezništvo i da sopstveni interesi uvek idu na prvom mestu. Kosovo ni posle 4 godine ne može da ispuni  obećanje dato od strane predsednika Tačija da će u roku od 3 meseca Kosovo priznati 100 zemalja. I danas  taj broj iznosi 87, od koji je većina i došla u prvoj godini 53, a  svake sledeće  brojevi priznanja su drastično padali. To su posledice  državnosti koja počinje bez dogovora jer, nema sumnje, Evropa se nikad na taj čin ne bi usudila da iz Prištine  i Vašingtona nije stigao jasan ultimatum. Ali tu kartu možeš odigrati samo jednom, i uvek stignu posledice takve igre.. Neke zemlje Evrope (Švicarska, Švedska, Češka) su bile   izazvane takvom gestom da nakon sveg onog što se desilo, i svih onih kritika koje su dobili, sad i sama zemlja,. radi koje su to sve napravili, ignoriše EU.  I nije slučajnost da baš jedan Švicarac Dick Marty, bivši tužilac i član Evropskog parlementa (European council) iznese izveštaj u upletenosti vlade Kosova u krađi ljudskih organa, neverovatnim zločinima najgore prirode. Tu se još navodi i ”nezainteresovanost” EULEKS-a da se ozbiljnije pozabavi tim pitanjem, izveštaji koji nikad nisu čitani ni otvarani  i mnogi u EU  našli su se prozvani, neki i direktno umešani. Ali i pored sveg tog  Dik Marty jasno i imenom je prozvao i predsednika Kosova gosp. Tachija kao glavnog organizatora. Ta vest odjeknula je snažno po evropskim medijima, a u Švicarskoj se otišlo tako daleko da u jednom momentu  u parlamentu se raspravljalo o tome  da se povuče priznanje Kosova.

Mnogi ugledni službenici, diplomate EU, našli su se u  mutnim vodama u kojima niko ne želi biti jer ukoliko te takve ”struje” odnesu  više nikada nigde nećeš raditi u politici. I kao posledica toga krenulo je ograđivanje od Kosova. Dolazilo se samo onda kada se moralo i odlazilo se u najkraćem mogućem roku. Kosovo nije znalo kako da prihvati tako nešto, to je ipak izvještaj EU parlamenta, ali zato je Albanija, u ime Kosova, učinila najveću moguću glupost  i albanski predsednik g.Berisha  javno je  izjavio da  je izveštaj „rasistički“. Već podeljena EU posle takve reakcije se još više podelila i od tada  Brisel je taj koji mora da promeni strategiju jer ta samoinicijativna deklaracija nezavisnosti je izbila iz ruku najjači argument za pregovore. EU više ne može da nastupa kao unija, jer unija zbog zaštite sopstvenih članova ne može da prizna Kosovo, i nije to ni učinila. I sad unija više ne može da zatraži od Srbije da prizna Kosovo jer, pravno gledajući, nema pravo na to. Ni sama je nije priznala niti želi da to uradi, i  s tim je pokazala da i sama  sumnja u „ispravnost“ tog postupka. A sa druge strane, zemlja kojoj pokušava pomoći je upravo javno prozvala rasistom!? Marc Kramer, novinar Vašington post-a, napisao je da je samo jedna glupost veća od  samoprozvane nezavisnosti Kosova –  pristanak EU i USA.

I dok je godinama gradila svoje argumente za dan kada će Srbija zatražiti „mesto kandidata“, i tu mogla sačekati Srbiju sa jasnom rečenicom: „dok ne priznate Kosovo ne možete dobiti kandidaturu“ – sad već unija mora da ide alternativnim putem, a najbolji način za to bio je Haški tribunal. 

EU diplomatija  funkcioniše pod jasnim pravilom i karte se  ne otkrivaju do zadnjeg momenta. Srbija je  godinama odugovlačila, suočena sa sopstenom nemoći, što unutrašnjom što spoljnom, suočena sa BIH tužbom  za genocid i bilo je jasno da general Mladić mora biti zadnji koji će otići. Srbija je ipak uspevala u nameri da to pitanje zaustavi, s vremena na vreme isporuči nekog, tek toliko da se strasti smire, a onda pokuša  argumentima izolovati kritike zbog nesaradnje.

I ta strategija naravno nije pobedonosna, ali je ona koja je jedina moguća, kada se suočavaš sa gubitkom 15% teritorije i presudom za genocid sa svim posledicama koja bi takva eventualna  presuda mogla doneti. Ali već je isuviše mnogo vremena prošlo i Srbiji biva jasno da je Haški tribunal samo kočnica, i da su pravi razlozi negde drugde.  Vremenom lista optuženih  svela na još svega dva optužena i tada je Srbija mogla potegnuti za odbranom.

U 10 godina isporučeno je 90 optuženih, uključujući i premijera, predsednika, gotovo kompletan general-štab, i još na hiljade dokumenata, što praktično znači Srbija je na svaki 8 nedelja isporučivala po još jednog optuženika, a to se ne može zvati ”odugovlačenje”  ili ”nesaradnja”. I ta vrsta retorike, uz redovna isporučivanja, zadobila je Srbiji pristalice u EU parlamentu. Naravno, ne velik broj, a i oni su ipak uvek verni EU  i javno nikad neće ”optužiti” EU da je taj problem falsifikovan i da Srbija itekako  sarađuje. Ali iza zatvorenih vrata, onda kada su kamere i mikrofoni isključeni, vodila se jedna tiha rasprava predvođena Švedskim ministrom spoljnim poslova Karlom.Biltom. Svi su znali za tu raspravu, svi su i učestvovali u njoj. Neki za,  neki protiv, ali sama rasprava je ta u kojoj su  obe strane postale svesne jedna druge, i reč ”kompromis” krenula je da kruži tim nevidljivim diplomatskim kanalima. Ali ostala su jos dva optužena i EU u sve većem nedostatku vremena i argumenata, suočena sa sopstvenom raspravom da se nakon cele decenije kompromis mora pronaći, učinila je ono što niko ne želi –  posegnula je za ultimatumom.                                                                                                                             Srbija biva  stavljena pred jasno pitanje: ili optuženi ili EU?

Već sama takva odluka dovela je do otvorene rasprave u EU parlamentu, ali EU zemlje ipak su učinile ono što lojalne zemlje unije i čine –  podržale su je. Nije to bila ogromna podrška, niti je ta odluka bila prihvaćena kao „ispravna“ nego se više svela na ono što se „mora učiniti“. Teško je za reći, ali meni je izgledalo da EU nije bila spremna na to. Da li je očekivala da Srbija to neće napraviti ili je imala neke druge razloge? Kad je Srbija isporučila i poslednja dva optužena, EU je izgledao zbunjen i  suočen sa sopstvenim rečima i obećanjima. Ali ono što je bilo obećano i ispunjeno je. EU parlament poslao je pismo EU zemljama da je Srbija ispunila sve uslove i da zbog tog treba da dobije mesto kandidata. U parlamentarnoj demokratiji kada parlament odobri vlada je dužna samo da prizna tu odluku i sledi je. Sam proces dobijanja mesta ”kandidata za članstvo” je u suštini formalnost posle dobijanja pisma preporuke parlamenta.Ali Srbija je dobila odbijenicu. I ako reč „veto“ nije upotrebljena,  i ako se pričalo da je ”više zemalja protiv” u stvari je bilo jasno da su ”ostale zemlje” samo pratile ono što EU lider čini i da ih nema više od 2-3.

Ali sve to je deo naše realnosti, i možda nije legalan, ali nije ni ilegalan. Diplomatija nije prijateljstvo nego savezništvo i kome god te stvari nisu jasne, naći će uvek razlog da kaže ”oni gledaju samo sebe”, ali baš to i jeste definicija ”nacionalnog interesa” i baš to je materijal koji čini diplomatiju u njenim temeljima.

U staroj Vizantiji diplomatija se hiljadu godina  zvala ”rat na drugi način”, a ministartsvo spoljnih poslova  ”ured za barbare”. Možda smo danas izoštrili rečnike i ne koristimo se više tim imenima, ali pravila su i dalje  ista i sve ono što je važilo za ”Konstantina Velikog”, važi i danas. 

  I sručila se  jedna cela lavina kritika na srpske parlamentarce, ali teško da su i bilo šta bolje  i mogli napraviti, učinili su sve ispravno i ono što je trebalo da se učini da bi dobili to pismo preporuke. I kao plod tog rada dobili su ga. Ali tada su već na snazi bila ”druga pravila”, ili ”rat na drugi način”, i uskoro uslediše i pravi razlozi. Kosovo se još jednom  pojavila na toj mapi i usledio je još jedan uslov: Srbija mora pronaći način na koje će Kosovo biti predstavljeno na međunarodnim sastancima.  I tu se i vidi u kavim problemima je EU  jer ispravan stav bi bio da sad zatraži da Srbija prizna Kosovo i samim tim reši i nju i Kosova i sebe sve ove bede koja je sad tu, ali kada se Kosovo proglasilo „samoinicijativno” i ostale zemlje su bile prisiljene da prate i izgubila se snaga unije i sve ono „pravno uporište“ koja ona ima.  EU  nije priznala Kosovo i ne može  da postavi taj uslov Srbiji, što zbog sebe, što zbog same dvoličnosti tog čina kada tražiš da drugi priznaju ono što ti i sam nisi priznao. Ali i  Srbija je morala čekati da EU odigra i tu zadnju kartu da bi napokon mogla biti sigurna da ipak EU neće pronaći još jedan način da vrati stvari na početak. I vlada Srbije je pred izborima, mesto kandidata je „pod moranjem“, i ova igra je trajala previše dugo, previše je u nju investirano, ulog je ogroman, nema ustupanja. I kada postade jasno ono što su mnogi već govorili mesecima, da će jedini „pravi“ uslov biti omogućavanje učestvovanja Kosova na  međunorodnim sastancima Srbija je ostala pri svom stavu o rezoluciji 1244, a Kosovo o mišljenju međunarodnog suda i tako će Kosovo i biti predstavljano ubuduće:                             

 

KOSOVO –„Ovaj naziv ne prejudicira status Kosova i u skladu je sa Rezolucijom 1244 i odlukom Međunarodnog suda pravde o kosovskoj deklaraciji o nezavisnosti”.                                

Nakon 13 godina, ovo je najbolje što se moglo učiniti.    

 Pokret kosovskih Albanaca Samoopredeljenje najavio je demostracije tvrdeći da že „Zaustaviti rad ove Vlade koja nam je zaustavila državu i nezavisnost“. Lider Samoopredelenja Aljbin Kurti  je izjavio da je vlada  Kosovu skinuli reč Republika i dodala fusnotu.                                                                                                                                        

Kosovo je prokockalo priliku da dobije državnost od parlamenta u kojem je od 27 zemalja imalo podršku od 22. Sad mora da  ide u UN gde ta ista „1244“ rezolucija je tako obavezujuća. Kosovo je sad suočeno sa UN, u kojem nema većinu, a i sa Kinom kao stalnim članom saveta bezbednosti  koja joj zbog Tibeta i eventualnih posledica koja „samoinicijativna“ nezavisnost donosi nikada neće dozvoliti članstvo bez dogovora sa Srbijom jer to i Kini garantuje da Tibet nikada ne može sam da se odvoji ukoliko Kina to ne dozvoli. Dokle god se Kosovo ne dogovori sa Srbijom, dokle god ne iznese jasan plan. Šta sa severom, šta sa crkvama, koji stepen autonomije, i kako rešiti problem imovine?  Koliko je očigledno da se ova bitka prenosi u parlament UN, jasno se i vidi u „iznenadnoj“ kandidaturi ministra spoljnih poslova Srbije g. Jeremića, za „predsednika UN“.

Jedini protukandidat je Litvanac Dalius Čekuolis, ali g.Jeremić već ima podršku sve 4 „ BRICK“ (Brazil, Rusija, Indija, Kina) zemlje, i sve zemlje koje stoje pod njihovim uticajem. Ostaje da se vidi kako će se sve ovo već završiti, ali jedno je sigurno, nakon cele decenije, Srbija je uspela da ovo pitanje vrati pred UN i samim tim se oslobodi daljne implikacije moćne EU diplomatije  i u tom procesu sebi obezbedi mesto kandidata u uniji. Posle toga, više nema povratka, ta ogromna gravitacija EU politika ne dozvoljava druge pravce. Srbija je sad jasno definisila svoj pravac, svoju politku, svoje težnje i aspiracije i što je još bitnije dobila je podršku EU za to. Već ove godine  može očekivati i datum početka pregovora, a tada je već svega korak daleko od članstva jer posle toga jedino što preostaje je „datum ulaska u uniju“. Trebaće još nekih 5 godina za to, ali  Srbija sad ima jednoglasnu podršku EU za mesto kandidata, i ta snaga unije je jasan znak za Srbiju, ali i za Kosovo.

Kosovo sa druge strane suočiće se sa svim posledicama svojih odluka i sopstvenog neznanja da iskoristi taj ogroman diplomatski aparat EU. I nema sumnje, dokle god je na vlasti Kosova ova vlada koja je sad tu, Kosovo neće napraviti nikakav progres. Toj diplomatiji nedostaju finese, maniri ponašanja i umeće kompromisa, ali ponajviše nedostaje spoznaja evropskog partnerstva i razumevanje da je Evropa  sjajan saveznik, ali nije prijatelj. Od nje se ne mogu tražiti usluge, ali se mogu ponuditi kompromisi. I ako se EU još jednom nađe prozvana od strane Kosova suočiće se sa jednom globalnom diplomatskom aparaturom koja “štiti svoj interes”, a ne tuđe države, a ako nisi interes, onda možda nisi vredan zaštite?                       Potrebna je nova generacija Kosovara , sa novim idejama i diplomatijom koja će ići u pravcu „boljeg Kosova“ a ne „slabe Srbije“ jer dokle god te lekcije o sopstvenom interesu ne budu savladane suočiće se uvek sa istom dilemom. U svetu „realne“ diplomatije pravila su ista za sve, pa i za „novorođene“ i postoje samo dva pravca: ili ćeš odrasti ili nestati.

                                    

Autor 27.2.2012. u 20:00

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija