ŠJORA FILE GRE U ZAGREB TRAŽIT KOLINDU

Autor/ica 👤Marin Jurjević 14.3.2017. u 10:00

Povezani članci

Ma ko može toj dvojici i njima slišnima objasnit da se Rvacka sad, kad je stigla ova tužba za odštetu žrtvama ustaškog terora, službeno vadi na to da današnja Rvacka nije slidnica NDH ni ustaša nego partizana i antifašista. Ka ča je i živa istina. Sada prid svitom priznajedu da je Rvacka slidnica Antifašističkog, partizanskog ZAVNOH-a. Sad jin to odgvara i triba pa napokon spominjedu istinu, spominjedu antifašiste i partizane ka prave povisne utemeljitelje današnje Rvacke. Ali ča tu istinu ne provodidu i doma onda kad triba skinit ustaška javna obilježja, kad triba obnovit partizanske spomenike i vratit oduzeto dostojanstvo antifašistiman, vratit in imena ulica, škola i trgova? A to ne gre, nikako ne gre…”

Taman san se bija diga iz postelje, umija se i tija skuvat čaj i štogod bacit u kljun kad neko zazvoni na vrata o stana. “Asti ga Mande, ma ko je sad ovako rano”, pomislin ja u sebi, na brzinu malo prstima prođen kroz kosu da ne bi bija onako raščupan i oprezno otvorin vrata. Kad ono isprid vrata stoji šjora File, naša susida koja nan je s godinama postala ka nika vrsta vanjskega člana familje. Ona je šoltanka, gospoja u kasnim godinama života, ma vitalna i puno dobra a i da ne spominjem koliko je pametna, pravi Salamun, ali uvik nekako malo na svoju, žestoka oli, za bolje reč, paprena.

“A kojin dobron Vi ovako rano, šjora File?”, začudin se ja. “Aj, pusti me s milin Bogon, ti i tvoje dobro. Ma koje dobro? Sva san se infotala, dobro me nije kolpalo kad mi je mali sinoć reka nike stvari koje bi tila s tebon raspravit, da mi ji objaniš ako moreš a i da mi ništo pomogneš…jer mi je pun kufer vas političara!” izgovori ona udah gledajući me drito svojin orlovskin očima i ka da me nekako s tin pogledom striljala i probijala. “Ajde, samo se komodajte šjora File. Ulizite, ajde sidte…. odanite bokun, vidin da ste se puno uznemirili, daću van čašu vode i cukra da dojdete sebi…”, odgovorin joj ja mičući se u stranu i puštajući je unutra. “Kvragu ti i vodi ti skupa s cukron”, odgovori mi ona sidajući nervozno za stol. “Daj mi mali bćerin prošeka, ako jemaš. Onega hvarskega. Ako nemaš onda ništa. Znaš ti dobro ča ja volin i ne zajebaji me s ton vodon. Ionako je ovi dana voda u Splitu mutna i puna zemje. Oli ti ne čitaš foje?”….poklopi me ona gledajući me upitno.

“Može, može, kako ne može” skočin se ja, “Evo ga na, odma, letin”, odgovorim i izvadin iz veltrine bocu načetoga prošeka i jedan bićerin. Odmah joj ga nalijem. “A, oli mi neš činit društvo?”, podigne ona upitno svoje guste side obrve. “Ma di ću vako rano poć pit? Joooj ne mogu šjora File moja!”, opravdavan se ja dok je ona već strusila oni prošek u svoje grlo, pinku protresla glavon zatvorenih očiju komentirajući: “A je dobar! Ali, nema više pravi judi na ovemu svitu, nema! Nemaš s kin ni bićerin prošeka oopit.”

“Nego, šta ste Vi ono tili?” zapitam je ja. “Evo vako”, nalakti se ona na stol i počme svoju litaniju: “Sinoć mi je unuk čita u foje da kako ćedu u skule počet predavat generali, oli ča ti ga ja znan ko, branitelji iz ovega nesriknjega zanjega rata. Da ćedu borci penšjunati sad našoj dici poč predavat zanamisto meštri i meštrovic u skulama, zanamisto profešuri i doturi o nauke, zanamisto akademici i naučnici, o domovinskomen ratu. Da čedu oni sad bit ka niki meštri u skule… a more bit i na fakultete da čedu držat predavanja jerbo da i študenti ništa ne znaju o temu ratu!?”, zastane ona da uhvati malo zraka upitno me gledajući otvorenih usta i ka nikako spremna da odma skoći na me. Bar se meni tako parilo u temu trenutku. “Je li to istina?”…ponovi ona, sad nikako ka već strašnin glasom. “A ne znan Vam ja…di ću ja to znat. Eto se prića, piše se i govori po televiziji ali to su još ka samo niki predlozi, indeje… Bog bi Van zna šta će bit od tega?” Ona se nasmije ali stisnutih zubiji: “Aj, ne palamudi ti meni ovde. Znan te ja, merlo moje…Pivaj! Ti se od te sorte političara. Znaš ti ali neš da mi kažeš!” opet ka da zapriti ona. “Ma oli ste, Bože prosti, išenpjali jutros, ma di ću ja to znat? Pa oli ne vidite šta Kolinda govori, oli ne čujete Stiera, Đakića, Plenkovića… pa niste ni Vi ni gluvi ni slipi. A bome, do jučer ste bili i zdrave pameti… pa sami zaključite!”, branim se ja. “Ma znan ja sve, nego ti ne znaš ni po mise, golube moj. Osta si tuntle tuntlavi naka si u guzicu uvatija više od šesdeset godišć i završija toke skule. Još ti je pamet ka u bambina, ka u pilića. Sve ja znan, ali oču da mi ti to potvrdiš jerbo san, tico moja, ja ovako stara odlučila otić drito u Zagreb i uvatit onu Kolindu pa joj sve sasut u čunku ča jeman za reč. Eto to ja oću!” završi ona nekako borbeno a ja joj brže bolje nalijen i drugi bićerin prošeka da ne bi mora ništa govorit. Ona me pogleda iskosa pa mi reče: “A oli bi me tija napit, a? Lijo jedna. Pa si mene doša mantat? Mogu ja popit sto tih tvojih bićerini prošeka ma mi iz glave neće ništa izlapit. Tako da znaš mišu moj”, osmjehne se ona i hop….klizne i drugi bićerin niz njezino grlo. “A znaš li ti Marinko moj da će oti novi prvoborci predavat i turističkin vodičiman da se ne bi Japanci slučajno vratili doma u Japan a da ne naučidu sve o ovemu našemu zanjemu ratu? More bit da će i na granicu branitelji obuć uniforme o carinika pa će turisti prvo morat polagat prijemni ispit o našen domovinskome ratu, e a da bi mogli ulist u Rvacku. Morat ćedu bidni po godine prije odlaska u turizam u Našu Lipu bubat doma gradivo o temu ratu, pa ako nauče… nek izvole, mogu uć priko granice, dobrodošli su, a ako ne polože prijemni, a Bog jin da sriću… neka boje nauće gradivo pa nek se vrate i pokušaju uć u Rvacku dogodine. Nek vazmu repeticije ako triba. Pa nek lipo uče ako se oče kupat u našemu lipemu moru. Jemadu oni love pa nek plaćaju branitelje da jih pripremaju za oti ispit na granici. A tako bi smo bome, mogli rišit i ovu našu prokletu nezaposlenost i male penzije, jel tako Marinko moj šesni, jeli me ti razumiš… Jeman li ja prav?!”, opet će šjora File ka da san ja kriv za sve to i ka da san ja vlast. A ja bidan, ni kriv ni dužan, sidin priko puta nje ka nika stvar na optuženičkoj klup baš ka da san na sudu prid najstaršnijim sucem na cilemu ovemu svitu. Atroke Roy Bean!

“Ti gori u Zagreb znaš i đavla i Pavla paš mi lipo sredit da me Kolinda primi, jesi li me čuja!” autorativno će i bespogovornim glasom ona. “Ma diću ja..?” pokušah se nekako izvuć, “Aj muči, neću da te čujen. Ja ću Kolindi kazat sve ča je gre. Zna li ona da je moja Šolta bilo pod Kraljevinom Italijon za vrime onih nesriknjih ustaša. Pa i tvoj Split je bija“, ka upitno konstatira ona. “A kada ja to ne znam!”, izvlačin se ja iako ništa nisam kriv. “Pa ako znaš ča onda mučiš. Po Splita je bilo vezano za partizane. Po Splita”, gotovo zaviće ona opasno se počevši nervirat. “To je bija najantifašističkiji grad na cilemu svitu. Na cilemu svitu. A njezin Grobnik su isto čapali Talijanci. Da joj ga je oni Pavelić pa je ona lani, sićaš li se, kovala u zvizde pokojnega antifašistu Ljubomira Drndića, tamo u Pazinu. Dala mu je njegovoj ćeri, jerbo čovik više ni živ, orden Stipana Radića. Joli si ti to zaboravija? Još se i falila rvackin antifašizmon. Kako to piše i u našemu Ustavu a onda joj danas ploča s onin “Za dom spremni” ne smeta usrid Jasenovca! Bože oslobodi!” nastavi ona križajući se jer je moja šjora File bila jedna bogobojazna žena. “Još je rekla kako vridni istrani svakodnevno i danas žividu antifašizam a onda joj oni u crnin uniformama šetaju po Zagrebu i deru se na cili glas ustaškin pozdravima. Zato mi mrak padne na oči kad kuje u nebo Tuđmana, partizanskog generala, pa onda miče Titovu bistu iz njegove sobe… koju on ni da nikome ni taknit, pa ma kakvi bija da bija i ko ga volija a ko mrzija!”…zadihano iznenada zastane ona a ja se skočin da joj malo pomognem ako zatriba. Vidim da se sva uzbudila. “Aj sidi tu i slušaj me, mandrlo splitsko jedno, jemaćeš ča čut od mene!”

Uto mi se doma vratila i ćer koja je bila malo prošetat oko kuće Lilu koja je odma još isprid vrata počela na cili šuc lajat jer je nikako nanjušila da je niko furešt u kući. “Ajme meni, evo onega ludega pasa” uvati se svojim tankim rukama za glavu šjora File. “Ajde neka ga mala odma zatvori u sobu jer će mi dat na živce pa ću ga kolpat nogon, aj molin te Mrinko..” A Lilu se ionako panično strašila šjore File pa čim uđe u kuću i ugleda šjoru Filu za stolom šmugne pristrašeno u sobu sve trčeći i malko ka cvileći. “A koji joj je sad vrag?” začudi se moja susida. “A ništa, ništa.. ko će znat šta je pasu u glavu?”, odlagah joj ja jer sam zna da se Lilu usrala o straja čim ju je ugledala. “Nego di san ono stala, a”, nastavi ona: “Dakle, ta žena ništa ne razumi. Samo mlije i na ništa ča je pitaju ne odgovara. Samo mlije po svoju. A uvik na kraju rečenice pokazuje bile zube ka da reklamira Kalodont smijući se bez ikakve potribe i razloga. Ka da je na reklamu. A bogami i je cila ka nikakva reklama! Ma ne znam za šta ni čija?” nastavi ona razmišljati na glas i počme se polako dizat s katrige. “Tiš mi dat njezin indiric, jesi li me tazumija”…reče mi ona. “Pa šta će Van adresa o nje. Prvo pišite na Pantovčak. Svi znaju di je to. I tražite da Vas primi. Ionako ona stalno govori da oće bit s narodon pa eno stalno seljaka svoj ured i gre okolo po Rvackoj u gostovanja po par dana ka nika estradna zvizda. Ka cirkus” objašnjavam joj ja. “A daću joj ja njezinu zvizdu, ne boj se” odgovori mi šjora Fle onako s nogu. “I zvizdu bidu luđaci tili zabranit. Ka da smo mi izgubili drugi svitski rat a dobili ga fašisti i ustaše! Pa žele izjednačit ono ono fašističko U i našu partizansku zvizdu pod kojon smo pobidili fašiste. Pa je li čula ona za Drugu Dalmatinsku Proletersku Udarnu Brigadu? Je li zna da je najviše Dalmatinaca izginilo na Sutjesci ratujući prije toga na Neretvi. Sa zvizdon petkokrakom na kapi. A tu su razbili četnika zanavik, tukli se s fašistima i njemačkim okupatorima, svima. Zna li ona da nan je ta zvizda vratila njezin Grobnik, Riku, Dalmaciju, Istru, otoke, Split, Zadar, Međimurje, Barjana u Rvacku…a da su sve to baš ustaše s onin njihovin U na kapaman dali Talijanima i Mađarima ka cinu svoje izdaje i svoga sluganstva njemačkim, talijanskim i mađarskim fašistima? Je li ona zna ko je pobidija u temu velikom svitskom ratu? Zna li ona išta? A i oni Plemković..fin i naš čovik s Hvara. I on zamuckuje kad triba pravu rič kazat o temu. Mulja…a iz naše je familje, znan ja…! Pa i Sanader je eno stalno po sudovima i može bit svakakvi, o temu neću sad, ali nije da da mu stavljadu ploče s ustaškin pozdravima po Rvackoj ka šta su danas one u Jasenovcu niti da mu se deru s ustaškin pozdraviman po ulicama. Triba i to pošteno reć i priznat mu! Jel tako?” Ja brže bolje odgovorim: “Je, je..šjora File moja. Svaka Van piva. Govorite ka da čitate Sveto Pismo. Pa ja san dva metrina brata, dva moja ujca, Mira i Antu, izgubija na Sutjesci. Bili su u drugoj Dalmatinskoj. Nisu imali ni dvadeset godin kad su poginili. Jednoga su mi didu Nijemci streljali a babu poslali u internaciju a Talijani su mi drugega didu i babu zatvotili u pržun jerbo nisu tili potpisat prisegu za njih… Pa znadete Vi od kojih sam ja. Mater mi je četrnajst godin otišla u Mosorski Partizanski Odred a ujac Tomislav s petnajst godin. Ne bojte se. Raspitat ću se ja kako ćete Vi Kolindu najlakše uvatit!”

“Aj, držin te za rič”, reče mi ona gledajući me fišo u oči. “Ako me zajebeš, znaš daš žestoko platit, jesi li me razumija?!” “Ma jesan, jesan, kako nisam” panično odgovorim ja sve je vodeći polako šotobraco prima vratima. Kad ujedanput Lilu počme lajat iz sobe. “A ti tamo u sobi da si kuco!” gotovo krikne šjora File a Lilu odma umukne. Virovatno se bidna kujica o straja odma izvrnila i pala u niku pasju nesvist. Kad san već otvorija vrata o stana ona otvori svoj veliki crni boršin i iz njega izvadi veliku čokoladu: “Evo, ovoš dat svojoj maloj unuci. I da je nisi ti pojija, žderonjo jedan!” “Ma di bi ja…Oli ste poludili?!” “Aj muči, znan te ja tico!” završi ona i izađe u hodnik o portuna…a onda se okrene pa me zapita ujedno sama odgovarajući onako glasno da je sve odzvanjalo cilin portunom; “Ma moš li ti zamislit onega generala Glasnovića ka profešura? Onega ča bi pendrecima mlatija študente po škini na zagrebačkoj filozofiji jerbo su za njega sve to partizanska i udbaška dica, jugoslavenčine i mrzitelji Rvacke, onega koji još ne zna da su ustaše izgubili a partizani dobili zanji svitski rat od prije sedamdeset i toko godišć? Onega ča arlauče po zagrebačkim trgovima da tribamo svi bit Za Dom Spremni!? Joli, moš li ti zamislit ka profešura onega Culeja..? Ma moš li zamislit ta dva pedagoga i intelektualca da oni dičicu i u pučkoj skuli uče bilo ča, bilo ča na ovemu bilemu svitu? Govorin ti o onemu Culeju ča se prid kamerama bija pedagoški mašija rukon na bidnega Pernara. Jemaš li sinko toliko mašte da takve moš zamislit u skuli ka profešure? Ja ji jedino, a i to jako teško, mogu zamislit samo ka učenike i to one u najprvon razredu o pučke skule. One u zanjim klupama o razreda di sididu i učidu sve od početka svih početaka ne bi li štogod uspili nikako utirat u svoje glave. Ali i to mi, priznajen ti sinko moj, nije lako zamislit jer ipak skula nije za svakoga pa makar tili bit i samo obišni đaci prvaci. Ma ko može toj dvojici i njima slišnima objasnit da se Rvacka sad, kad je stigla ova tužba za odštetu žrtvama ustaškog terora, službeno vadi na to da današnja Rvacka nije slidnica NDH ni ustaša nego partizana i antifašista. Ka ča je i živa istina. Sada prid svitom priznajedu da je Rvacka slidnica Antifašističkog, partizanskog ZAVNOH-a. Sad jin to odgvara i triba pa napokon spominjedu istinu, spominjedu antifašiste i partizane ka prave povisne utemeljitelje današnje Rvacke. Ali ča tu istinu ne provodidu i doma onda kad triba skinit ustaška javna obilježja, kad triba obnovit partizanske spomenike i vratit oduzeto dostojanstvo antifašistiman, vratit in imena ulica, škola i trgova? A to ne gre, nikako ne gre…” To reče i ode a ja ostanem na vratima zamišljen i začujem Lilu kako hrabro počinje lajati jer je vajda nekim svojim pasjim tajnim instiktom shvatila da je šjora File otišla i da je opasnost prošla. Bar zasad!