Slavoj Žižek: Mračna i manipulativna uloga Fransoa Miterana

Autor 16.1.2012. u 09:43

Slavoj Žižek: Mračna i manipulativna uloga Fransoa Miterana

Pitanje ljudskih prava se najočiglednije postavlja kao prava onih koji gladuju ili su žrtve pogubnog nasilja.

Roni Brauman, Francuz, vrlo progresivan i dobar tip, koji je u Crvenom krstu koordinisao pomoć za Sarajevo pre 20 godina, pokazao je kako su sama prezentacija krize u Sarajevu kao humanitarne krize, samo to predstavljanje političko-vojnog sukoba u humanitarnom svetlu održavani prvenstveno iz političkih motiva. On tvrdi da je tu uloga Fransoa Miterana bila naročito mračna i manipulativna. Citiram Ronija Braumana: „Glorifikacija humanitarne intervencije u Jugoslaviji zauzela je mesto političkog diskursa, diskvalifikujući unapred svaku oprečnu debatu. Miteran očigedno nije mogao da javno predstavi svoje viđenje rata u Jugoslaviji. U strogo humanitarnom odgovoru, pronašao je neočekivani izvor komunikacije, ili tačnije, kozmetike. Miteran se zalagao za održavanje Jugoslavije u postojećim granicama, ubedili su ga da jedino snažna srpska vlast može da garantuje stabilnost u ovom regionu. Takva pozicija postala je prihvatljiva za većinu Francuza, pa su sva užurbana aktivnost i humanitarni diskurs omogućili Miteranu da potvrdi večitu posvećenost Francuske pravima čoveka, i da odglumi suprotstavljanje srpskom nacionalizmu, dok mu je, sa druge strane, dozvoljavavao da divlja.“

Čini mi se da je ovo jedan od mnogih primera dobre analize. Da budem potpuno otvoren, možda se nećete složiti sa ovim konkretnim antisrpskim stavom – ne usmerenim protiv srpskog naroda, nego protiv srpske vlade. Ali mislim da je koncepcijska strana ovog stava ipak tačna. Ona pokazuje kako se depolitizacijom situacije – reformulisane u čisto humanitarni okvir – po pravilu uvek prikriva određeni, obično neprihvatljivi politički izbor. To pomalo liči na onaj vic koji stalno ponavljam jer mi se mnogo sviđa, iz Ninočke Ernsta Lubiča. Čovek ulazi u kafanu i kaže: „Molim vas, donesite mi kafu sa šlagom.“ A konobar kaže: „Žao mi je, nestalo nam je šlaga, imamo samo mleko. Može li kafa bez mleka?“ To je vrlo fina hegelovska ilustracija onoga čega nema – negativitet je deo definicije. Možda je u neposrednoj stvarnosti isto – kafa bez šlaga, kafa bez mleka – ali to nije isto. I važi i u ovom slučaju. Znate, humanitarna intervencija je humanitarna intervencija. Tu Majkl Ignjatijev greši. Dobro, ali trebalo bi da se zapitamo da li je to intervencija bez mleka ili bez šlaga. Dakle, koja se negativna politika njome negira. To je apsolutno presudno.

Mislim da je i na širem planu postjugoslovenski rat odličan primer, jer je otkrio najgoru vrstu rasizma kod nekih navodno levičarskih radikala. Vrlo brutalnu vrstu rasizma, pomešanog sa strahovitim nepoznavanjem činjenica. Prvo, da budem sasvim jasan, ne krivim samo Srbe. Ja ću prvi priznati da je i u Hrvatskoj, pa čak i u Sloveniji, postojao jak rasizam. Na primer, najmračnija politička sila na teritoriji bivše Jugoslavije trenutno je, koliko ja vidim, hrvatska katolička crkva. Znate li da je ona apsolutno otvoreno proustaški orijentisana. Ne želi da napravi čak ni isprazan, simboličan odmak od te ideologije.

Ali kao primer ovog rezonovanja uzeću čoveka koga inače uvažavam, australijskog progresivnog novinara, Džona Pildžera. Pogledajte, ovo je citat iz njegovog teksta „Ne zaboravite šta se desilo u Jugoslaviji“ od 14. avgusta 2008. iz časopisa New Statesman: „Jugoslavija je bila nezavisna i multietnička – iako nesavršena – federacija, koja je igrala ulogu ekonomske spone u vreme Hladnog rata. Ovo nije bilo prihvatljivo za rastuću Evropsku zajednicu, naročito za novoujedinjenu Nemačku, koja se okrenula ka istoku, da osvoji svoje „prirodno tržište“ u jugoslovenskim pokrajinama Hrvatskoj i Sloveniji. Do sastanka Evropljana u Mastrihtu 1991. postignut je tajni dogovor: Nemačka je priznala Hrvatsku, i Jugoslavija je osuđena na propast. U Vašingtonu, Amerika se pobrinula da se posustaloj jugoslovenskoj privredi ne odobre krediti Svetske banke, i beskorisni NATO je obnovljen kao uterivač pravde.“

Mislim da nikada u ovoliko malo reči nisam video toliko činjeničnih laži, netačnosti itd. „NATO je obnovljen kao uterivač pravde.“ Da, skoro 20 godina kasnije. Zatim, „u Vašingtonu, Amerika se pobrinula…“ Ne, nije se pobrinula. Radila je upravo obrnuto. Vašington je podržavao federalnu vladu, dokle god je ona bila na vlasti. Sećam se da je premijer Ante Marković obilazio sve republike i mahao američkim novcem, tvrdeći: „Ako Jugoslaviji pružite šansu, dobićemo kredite.“ Ali najčudnija stvar su ove „jugoslovenske pokrajine“. Izvinite, ali to nisu bile pokrajine, nego suverene republike, sa pravom na samoopredeljenje zagarantovano ustavom. U ustavu je pisalo da svaka jugoslovenska republika – u tom smislu su bile suverene – ima puno, neograničeno pravo da u bilo kom trenutku napusti federaciju.

Kao što sada znamo, već sedamdesetih se vodila zanimljiva borba unutar nomenklature, gde ste mogli, ako ste imali dobre naočare, da vidite šta se sprema. Naime, unutar nomenklature izbio je sukob oko toga šta da se radi ako sistem zapadne u ozbiljnu nevolju. Jedna struja je bila više nacionalistička, tu su dominirali Srbi, i njena teza je bila da je Jugoslavija etnička zajednica južnih Slovena i, u najkraćem, da treba da opstane, čak i ako se samoupravljanje sruši. A druga struja je govorila: „Ne, nema nacionalne mistike, jedino što nas ujedinjuje jeste konkretni projekat samoupravljanog socijalizma. Ako on propadne, videćemo.“

Ali šta me je stvarno šokiralo? Dobro, u principu prihvatam uobičajeno levičarsko trućanje od Pildžera. Ali stvarno me je šokiralo sledeće: Pažljivo slušajte kako on opisuje Kosovo. Doslovni citat: „Kosovo je zemlja bez formalne ekonomije, kojom praktično upravljaju kriminalne bande koje krijumčare drogu, zabranjenu robu i žene.“ Mislim, nema boljeg primera rasizma od ovoga. Čitavu naciju otpisujete kao kriminalnu bandu. Čak ni Srbi koji su najizrazitije antialbanski nastrojeni to nikada ne bi rekli, nikada ne bi otišli toliko daleko. I vrlo je čudno da ovo niko nije primetio. Nekako je prihvatljivo. Zamislite da neko okarakteriše neku drugu etničku grupu u ovom maniru. Da neko, recimo, to kaže za Baskijce, za Tamile u Cejlonu itd.

Da se vratim na glavnu temu. Trebalo bi razmotriti opšti plan i problematizovati veoma depolitizovanu humanitarnu politiku ljudskih prava kao ideologiju vojnog intervencionizma. Kao što je Vendi Braun pisala povodom Majkla Ignjatijeva: „Humanitarizam sebe predstavlja kao neku vrstu anti-politike, kao neukaljanu odbranu nedužnih i nemoćnih od moćnika. Kao čistu odbranu pojedinca od ogromnih, potencijalno okrutnih, despotskih mašinerija kulture, države, rata, etničkog sukoba, tribalizma, patrijarhata itd.“ Međutim, pitanje je, opet citiram Vendi Braun: „Kakvu vrstu politizacije oni koji intervenišu u ime ljudskih prava pokreću protiv sila kojima se suprotstavljaju? Da li se zalažu za drugačiju formulaciju pravde ili se protive kolektivnim projektima pravde?“

Recimo, potpuno je jasno da svrgavanje Gadafija od strane NATO-a, budući opravdano zaustavljanjem stradanja libijskog naroda, nije bilo samo motivisano političko-ekonomskim interesima, već se zasnivalo i na vrlo preciznoj ideji o političkim i ekonomskim uslovima koji bi trebalo da stvore perspektivu za libijski narod. Dakle, čisto humanitarna, antipolitička politika zaustavljanja patnje, praktično se svodi na implicitnu zabranu elaboriranja pozitivnog kolektivnog projekta društvenopolitičke transformacije. Jer čak ni Ignjatijev, koji pokušava da odigra ovu ulogu vrlo čisto, ne može da je održi do kraja, makar i retorički. Jednom ga je neki novinar lepo pitao: „Šta mislite o tamošnjoj ulozi tržišta?“ ili već tako nešto, i potpuno je neverovatno šta je odgovorio. Rekao je nešto u smislu: „Ne, ne, ovo nije politika. Radi se prosto o ljudskom iskustvu koje nam govori da liberalna demokratija i tržište najbolje sprečavaju ljudske patnje.“ Kobajagi, to nema nikakve veze s politikom. Dobro, to znamo, to je elementarna stvar.

Ali, dozvolite mi da odem još jedan korak dalje na ovom elementarnom nivou. Takođe treba problematizovati sam sukob između univerzalnih, predpolitičkih ljudskih prava, koja naravno pripadaju svakom ljudskom biću kao takvom, i konkretnih političkih prava građanina, člana konkretne političke zajednice. U ovom smislu, mislim da je Etjen Balibar bio u pravu kada se prisetio Hane Arent i njenog sagledavanja izbegličkog fenomena. Evo jednog lepog citata Hane Arent: „Koncept ljudskih prava, zasnovan na pretpostavljenom postojanju ljudskog bića kao takvog, urušio se istog trenutka kada su oni koji su u njega navodno verovali prvi put susreli ljude koji su zaista izgubili sve ostale karakteristike i konkretne veze, osim što su još uvek bili ljudska bića.“ To nas, naravno, dovodi do Đorđa Agambena i njegove definicije homo sacera, kao ljudskog bića svedenog na goli život. Šta se onda zbiva sa ljudskim pravima kada se svedu na prava homo sacera? Na prava onih isključenih iz političke zajednice. To jest, kada ljudska prava postanu besmislena, jer postaju prava onih koji nemaju nikakva prava.

Mislim da ovde Žak Ransijer predlaže divnu formulaciju, govoreći o ljudskim pravima. Ponovo, citiram: „Kada [ljudska prava] postanu beskorisna, sa njima postupate isto kao što darežljiv čovek postupa sa starom odećom – poklonite ih siromašnima. Ona prava koja se čine beskorisnim, šalju se u inostranstvo, zajedno sa lekovima i odećom, ljudima bez lekova, odeće i prava. Na taj način, prava čoveka postaju prava onih koji nemaju nikakva prava. Prava golih ljudskih bića, izloženih neljudskoj represiji. Ona postaju humanitarna prava, prava onih koji ih ne mogu uspostaviti, prava žrtava apsolutnog uskraćivanja prava. Ali i pored toga, ona nisu isprazna. Politički nazivi i mesta nikad nisu jednostavno isprazni. Prazninu popunjava nešto drugo ili neko drugi. Ako žrtve neljudske represije ne mogu da uspostave ljudska prava, koja su im poslednje pribežište, onda neko drugi mora da nasledi njihova prava, da bi ih umesto njih uspostavio. To se zove pravo na humanitarnu intervenciju. Pravo koje neke nacije sebi daju, navodno u korist potlačenih naroda, i to često uprkos upozorenjima samih humanitarnih organizacija. Pravo na humanitarnu intervenciju može se opisati kao svojevrsno ‘vraćanje pošiljaocu’. Suvišna prava, poslata obespravljenima, vraćaju se pošiljaocima.“

Da me ne razumete pogrešno, ja shvatam poentu humanitaraca. Ne promovišem neki apstraktni pseudo-revolucionarni stav, tipa: „Ne pomažite gladnima u Africi, koga briga ako pomru. Treba da se mobilišu politički.“ Zato mi se sviđa Roni Bauman, koji se bavi pomaganjem siromašnima, dopremanjem hrane, lekova, ali je ipak potpuno svestan političkih manipulacija koje se iza toga kriju.

Dakle, u današnjem dominantnom zapadnom diskursu, ljudska prava potlačenih žrtava praktično predstavljaju prava samih zapadnih sila da intervenišu: politički, ekonomski, kulturno, vojno. Mislim da ljudska prava ovako praktično funkcionišu, na jedan fin, lakanovski način. Vi navodno govorite o pravima drugih, a zapravo mislite na naše pravo da tamo intervenišemo.

Birkbeck Institute for the Humanities, 20.11.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net

Autor 16.1.2012. u 09:43

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija