SLIKA BORISA NIKOLIĆA

Autor 18.6.2012. u 10:39

SLIKA BORISA NIKOLIĆA

Ne mogu se zaboraviti lucidni govori Zorana Đinđića u srpskom parlamentu kada pokušava da zastupnicima građana Srbije – koji mu dobacuju neozbiljne komentare i krevelje se u skupštinskim klupama – objasni neke osnovne stvari, na primer da postoji direktna veza između pameti i morala sa rezultatima državne politike. Te situacije neodoljivo su podsećale na scenu gozbe prosjaka u Bunjuelovom filmu Viridijana. Nažalost, više nema Zorana Đinđića, a spodoba za stolom sve je više.

 

Dometi nadrealizma u srpskoj književnosti ne zaostaju za ostvarenjima francuskih nadrealista. Međutim, nadrealizam srpske politike prevazilazi svako poređenje. Srbija je bez konkurencije. U svemu tome nije najstrašnija sama pozicija u kojoj se zemlja nalazi, već nemogućnost da se pronađe bilo kakav izlaz iz te situacije, sem da se nastavi dugo putovanje u noć. Bez obzira na to ko će i s kime formirati buduću vladu (ovaj tekst nastaje u vreme dok se još pregovara o vladi) novi predsednik je izbor građana – onih koji su za njega glasali, kao i onih koji nisu izašli na izbore. On jeste Srbija danas.

Mizanscen u kojem se novi predsednik Srbije formirao jeste problematičan, na primer čin četničkog vojvode kojim ga je darivao haški optuženik Vojislav Šešelj, a kojeg se nikada nije odrekao. Problematičan je i intelektualni i duhovni habitus građanina koji se zove Tomislav Nikolić. Ali, ima jedna mala prednost koju je doneo novi predsednik. Prestalo se sa omiljenom disciplinom u Srbiji: šminkanjem mrtvaca. Sada je sa time gotovo. Maske su pale. Srbija je mnogo više Tomislav Nikolić nego što se to želi priznati. Jer, i Boris Tadić, nakon dva predsednička mandata, više liči na Tomislava Nikolića nego na onog mladog demokratu koji je došao na čelo stranke koju je oblikovao Zoran Đinđić.

Ne mogu se zaboraviti lucidni govori Zorana Đinđića u srpskom parlamentu kada pokušava da zastupnicima građana Srbije – koji mu dobacuju neozbiljne komentare i krevelje se u skupštinskim klupama – objasni neke osnovne stvari, na primer da postoji direktna veza između pameti i morala sa rezultatima državne politike. Te situacije neodoljivo su podsećale na scenu gozbe prosjaka u Bunjuelovom filmu Viridijana. Nažalost, više nema Zorana Đinđića, a spodoba za stolom sve je više.

Jeste, tačno je, nema zemlje na svetu koja bi izdržala takav konstantni odliv pameti, a da ne promeni hemiju. Međutim, nemojmo se zavaravati, pamet je Srbiju napuštala i pre Miloševića i raspada Jugoslavije. Za početak, prvi nivo autoterapije je pogledati u sebe. Zašto je nama uvek neko drugi kriv?

Ko su ti ljudi koji blude političkom scenom Srbije? Te zamlate i prevaranti, biznismeni sa diplomama Lomonosova, preprodavci sumnjivih usluga i milionskih investicija? Kako se dogodilo da ogromna većina srpskih političara ima moral drumskih razbojnika? Zašto je Demokratska stranka odustala od uloge moderne evropske stranke čija misija je bila da profiliše i daje osnovni ton u političkom životu Srbije, da bude mesto okupljanja individua sa moralnim i intelektualnim integritetom, a ne inkubator gde će da se legu profiteri i korumpirani aparatčici? Umesto da Demokratska stranka civilizuje političku scenu Srbije, da smanji manevarski prostor profitersko-patriotskim strankama -koje Kosovo koriste kao dimnu zavesu da bi sakrili vlastitu nesposobnost i neodgovornost – dakle, da dosledno i bezkompromisno izvlači srpsko društvo iz mulja korupcije i zaostalosti, ona je naprotiv, sve više prihvatala mafijaški kodeks, spustila kriterijume javnog ponašanja i obesmislila ideju demokratije. Odavno se mnogi njeni vodeći pojedinci ne razlikuju od onog narodnjačkog ministra čiji je životni moto kraduckanje; i koji na vest o pobedi Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima izjavljuje da je Srbija konačno dobila svog Putina. A srpski Putin nastavlja štafetu nonsensa i budalaština govoreći da je Evropa važna, ali da je Srbija važnija. Našao se odmah veselnik, kontorverzni biznismen ruske škole, koji hvata tercu novom predsedniku izjavom da je srpskim građanima potreban posao, a ne Evropska Unija.

Jedna arapska poslovica kaže: Mogao si se dopasti nekome da se nisi nastojao dopasti svakome. To je problem Borisa Tadića. Već duže vreme on podseća na lutka koji neprestano upada u prazan hod. Izlizao se mehanizam, prenosnici preskaču, točkovi zapinju, ostalo se samo na rečima. Akcenti su potrošeni, od silnog boldiranja nestalo je tonera. Sve bleđe od bleđeg.

Ljudi koji u životu dobiju više nego što zaslužuju, ispunjeni su latentnom nesigurnošću i strahom da će kad-tad biti otkriveni. I zbog tog straha da će biti provaljeni, oni imaju potrebu da stalno indukuju nervozu i hine hiperprodukciju. Takve persone su se u velikom broju okupile u kabinetu Borisa Tadića. Oni čine svitu njegovih savetnika i saradnika. Neki su čak postali i ministri. Naravno, Tadiću kao profesionalnom psihologu, nisu mogli da promaknu ti školski primeri nadobudnih i drčnih mladunaca koji gardom pokušavaju da nadoknade ono nenadonadivo: pamet. Greška je moguća samo u slučaju ukoliko je i Boris Tadić jedan od onih koji su dobili preko crte.

Maribor 2012/zivljenjenadotik

Autor 18.6.2012. u 10:39

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija