Slobodan Dukić: Duh i telo-čir

Slobodan Dukić
Autor 7.5.2015. u 10:21

Izdvajamo

  • Karadžić je u Haagu, ali tu je Dodik. Dodeljujući orden (gramatu) crkveni oci veličali su njegovu brigu "za svetu srpsku zemlju". Okićen odličjem Nikolaja Zlatoustog, predsednik Republike Srpske je kaparisao odlazak na nebo. Duboko zahvalan rekao je kako ovo priznanje u njemu izaziva "osećanje privrženosti i poštovanja svemu onome što je kroz istoriju činio srpski narod i njegova sveta crkva."Sa pogledom unazad u "moćnu svetu Srbiju", ovaj pravoslavni vitez krstaš vraća se preko Drine u Bosnu. Da, uz blagoslov SPC, nastavi demontažu te bivše jugoslovenske republike. U čijim vrletima su partizani (Srbi, Hrvati, Bošnjaci) vodili najteže bitke za slobodu Jugoslavije. Protiv takvog duha zajedništva borio se Nikolaj Velimirović, alijas Zlatousti i genije srpskog roda po tumačenju SPC. Duhom mraka i nazadnjaštva.

Povezani članci

Slobodan Dukić: Duh i telo-čir

Sa gramatom Nikolaja Žičkog na grudima, sa zaslugama za stvaranje nove gvozdene zavese, Dodiku su širom otvorena nebeska vrata. A Bosna? Pa nju će fašisti raznih etničkih fela nastaviti da razvlače i cepaju kao životinjsku kožu. Dok se  partizani prevrću u grobovima. Na obalama Sutjeske, Neretve i vrhovima Igmana.

Tek što je Milorad Dodik repetirao referendumsku pušku o državi Republici Srpskoj, ispaljen je projektil nebeskog blagoslova. Na njegovo telo sišao je duh počivšeg Nikolaja Velimirovića, rodonačelnika  teokratske države. Srpska pravoslavna crkva proglasila je svecem ovog zadrtog popa 2003. godine. Nisu mu ni male zasluge. Srbima je tepao da su narod arijevske krvi. E orden tog i takvog svetog Nikolaja crkveni dileri opijata krvi i tla okačili su na grudi predsednika Republike Srpske. Popovi su izbirljivi kad dele odličja: prvi na redu su lovatori dobrotvori, kupci indulgencija, a onda oni sa čijih krvavih ruku svetom vodicom peru tragove zločina.Juče Šešelj. Danas Dodik. To Mile! tapše po grudima SPC, ušpricavajući adrenalin Dodiku, koji revnosno zaliva kancerogeni čir koji lagano ubija Bosnu. Posle neprikosnovenog Rastka Nemanjića, alijas Svetog Save, Nikolaj, vladika Žički je drugi po rangu po zaslugama za nebeski narod. Mitomanske predstave o Svetom Savi, kao prosvetitelju, deca stiču, takoreći, tek što su odbacila pelene.  Kad je crveno svetosavsko slovo, škole se pretvaraju u bogomolje, a deca koja ne prisustvuju metanisanju izlažu se preziru. Nikolaj Velimirović je gradivo za starije generacije. Ovaj teolog bio je zagovornik pravoslavne teokratije. Po njemu država bi trebalo da bude uređena tako da Crkva bude duša, vlast telo i krvotok a građani ćelije božje srpske države.

SPC kao zmija noge krije izjave Vladike Žičkog o usporedbi  Hitlera sa Svetim Savom. O tome je pisao pokojni Mirko Đorđević, najbolji poznavalac religije u Srbiji.”…Mora se odati priznanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam  bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nehuman mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetog Save i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najveći posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju…” Tako je veličao Adolfa umobolnika ovaj pravoslavni dogmata, čije posmrtne ostatke njegovi sledbenici nutkaju na celivanje pastvi obećavajući joj carstvo Hristovo.

Nikolaj Velimirović, čiji lik krasi crkveno odličje dodeljeno Dodiku bio je oličenje radikalnog nacionalizma. Bogomoljac, antidemokrata i mrzitelj Jevreja. Za njih je govorio da su stradali jer ih je bog kaznio što su ubili Hrista. Ljubio je kao brata rođenoga Dimitrija Ljotića, koji je po ugledu na nacističke falange, formirao srpski fašistički Zbor u Drugom svetskom ratu. Vodji srbijanskih SS dobrovoljaca spevao je pesmu u kojoj o njemu peva kao mudrom dobrovoljcu, božjem ugodniku koji molitvom nebesa otvara i zlotvore duhom pobedjuje.

Svoju duhovnu ulogu SPC danas umnogome vidi kao sprovodjenje mračnih ideja ovog teologa. Barjaktari zamisli Nikolaja Velimirovića o Teoduliji, srpskoj pravoslavnoj državi su bili pokojni Justin Popović kao i Atanasije Jevtić i Amfilohije Radović. Iako je Nikolaj do dna duše mrzeo Zapad i katolike, on i njegovi sledbenici Srbiju vide kao pravoslavnu kulu stražaru u hrišćanskom “kineskom zidu prema muhamedanskoj Bosni”. Sećam se kako je naglas o ovoj bolesnoj ideji glasno razmišljao haaški optuženik Radovan Karadžić. Bilo je to devedeset i neke. Na sednici Skupštine Republike Srpske na Palama. Već je bilo prilično kasno. U sali nije bilo ni poslanika ni novinara. U radnom predsedništvu sedeli su Karadžić, Koljević, Krajišnik… Bio sam tada dopisnik ljubljanskog Dela i sedeo dovoljno blizu da čujem Karadžića kako kaže da je za konačnu pobedu potrebno da se u rat uvuku pravoslavne zemlje na čelu sa Rusijom. Nisam mogao da verujem. Sutradan sam dokaz velike mržnje prema Bošnjacima čuo iz usta jednog oficira bezbednjaka zaduženog za čuvanje Karadžića. Okružen novinarima (sećam se da je tu bila Julijana Mojsilović, dopisnica AP i koleginica sa slovenačke TV sa makedonskim prezimenom). Na pitanje šta radi sa Muslimanima kad ih uhvati, pokazao je na trofejni pištolj Valter, napunjen bešumnim metkom i kazao, nateram ga da klekne i pucam mu u glavu.

Karadžić je u Haagu, ali tu je Dodik. Dodeljujući orden (gramatu) crkveni oci veličali su njegovu brigu “za svetu srpsku zemlju”. Okićen odličjem Nikolaja Zlatoustog, predsednik Republike Srpske je kaparisao odlazak na nebo. Duboko zahvalan rekao je kako ovo priznanje u njemu izaziva “osećanje privrženosti i poštovanja svemu onome što je kroz istoriju činio srpski narod i njegova sveta crkva.”Sa pogledom unazad u “moćnu svetu Srbiju”, ovaj pravoslavni vitez krstaš vraća se preko Drine u Bosnu. Da, uz blagoslov SPC, nastavi demontažu te bivše jugoslovenske republike. U čijim vrletima su partizani (Srbi, Hrvati, Bošnjaci) vodili najteže bitke za slobodu Jugoslavije. Protiv takvog duha zajedništva borio se Nikolaj Velimirović, alijas Zlatousti i genije srpskog roda po tumačenju SPC. Duhom mraka i nazadnjaštva.

Sa gramatom Nikolaja Žičkog na grudima, sa zaslugama za stvaranje nove gvozdene zavese, Dodiku su širom otvorena nebeska vrata. A Bosna? Pa nju će fašisti raznih etničkih fela nastaviti da razvlače i cepaju kao životinjsku kožu. Dok se  partizani prevrću u grobovima. Na obalama Sutjeske, Neretve i vrhovima Igmana.

Slobodan Dukić
Autor 7.5.2015. u 10:21

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija