Slobodan Dukić: Holokaust u Vraniću (1)

Slobodan Dukić
Autor 21.5.2015. u 08:03

Slobodan Dukić: Holokaust u Vraniću (1)

U jednoj od soba zaklana je Dragomirova supruga Milojka (20 godina) i njihovo dete Ljubomir. Imao je samo godinu dana. Zaklan je u kolevci i na osam mesta uboden nožem u grudi i stomak. Mrtvu Milojku četnici su namestili da kleči pored.  Jednu ruku su joj postavili da drži kolevku, a drugom da drži ručicu deteta… Kad je Pavlija ušla u sobu u kojoj je bilo dete u kolevci, ponadala se da su dete  poštedeli i ostavili, da je možda plakalo, pa zaspalo. Pažljivo ga je uzela iz kolevke i podigla, a njemu je glavica pala na rame – držala se samo na tankom parčetu kože. (Iz knjige Dragoljuba Drage Pantića, Noć kame-pokolj nevinih u selu Vraniću).

Stotine Beograđana tiskalo se 16. maja, u Noći muzeja, da vidi arsenal srednjovekovnih sprava za mučenje. Isti dan. Subota. Ibarskom magistralom, drumom smrti, pošto smo prošli pakao pazarnog dana na Auto pijaci kod Bubanj potoka, stižemo na četrdesetak kilometara od srpske prestonice. Desno je Vranić. Usput, nema putokaza. Sem table koja  upućuje na crkvu Svetog Ilije.  Podne. Centar sela. Spomen dom. Muk. Nigde žive duše. Ovce žvaču travu zaborava i venac u spomen na 68 ubijenih članova partizanskih porodica. Poklanih. Pre 72 godine. Na dan Svetog Nikole. Džabe su gorela kandila ispod ikone sveca čudotvorca. Svetac suzama  nevernika ne veruje. Okrenuo je glavu kad su bogobojažljivi četnici digli iz kolevke jednogodišnjeg Ljubu. Bacali ga u vis. I dočekivali na nož. Ni svečeva nebeska bratija nije čula vrisak Ljubine majke, zavezane pored kolevke. Samo se mesec sakrio od tuge, te noći između 19. i 20. decembra. Kad su srednjovekovni mučitelji zavideli četničkim dželatima. Bio je to holokaust u Vraniću.
     Minuo je tek neki dan od rehabilitacije četničkog vođe Draže Mihailovića. Dok silazimo sa Trga palih boraca, u susret  nam ide Zoran Milijanović, vlasnik obližnje trgovine. Pitamo ga za spomen sobu porodice Pantić. Te noći, četnici su poklali deset Pantića. Jednogodišnjeg Ljubu. 87-godišnjeg Joksima. 16-godišnju Vidu, desetogodišnjeg Branislava, sedmogodišnjeg Svetomira, Dragomira starog 22 godine, dve godine mlađu Milojku, Stevana i njegovu ženu Milevu i  30 godina staru Milenu. Tačno. To su učinili četnici, pod komandom majora Trifkovića. Najbolje ćete o tome saznati od samih Pantića, kaže i pokazuje  put do njihovog doma.
     Potomci preživelih Pantića  svili su gnezdo u zaseoku Taraiš.  Na 200 metara od pradedovskog ognjišta. Gde su četnici izveli krvavi pir. U sadašnjoj  ulici Dragoljuba Drage Pantića.  Pisca knjige Noć kame. Priči o pokolju nevinih u Vraniću. Partizanskoj republici kako su selo zvali u ratu. Domaćin Vladan Pantić, sin pokojnog Dragoljuba uvodi nas  u dvorište. Sedamo na verandu. Izmoždeni od dugog puta nalivamo se čašama vode. Između gutljaja pitamo: Dolaze li ljudi, deca, ekskurzije… Danas je noć muzeja? Domaćin odgovara: Ima tome dvadeset godina kako retko ko dolazi. Osim ponekog novinara… Dobro došli!
       Vladan Pantić kaže da je zgrožen naknadnim tumačenjima zločina u Vraniću. I rehabilitacijom Draže Mihailovića, komandanta kraljevske vojske. Ide se dotle da se govori da su, ustvari, partizani okrvavili ruke, pobivši porodice saboraca. Istina je samo jedna. Ljudi su poklani, posle Dražinog naređenja od 17. novembra da se Kosmaj sve do Beograda očisti od komunista. Pokolj je izvršio Prvi bataljon Posavske brigade Avalskog korpusa. Pod komandom podnarednika Spasoja Drenjanina zvanog Zeka. Komandant brigade bio je major Sveta Trifković. Taj je naredio da ni mačka pod šporetom ne sme da ostane u porodicama sa liste smrti. Neshvatljivo je da pripadnik ljudskog roda ispolji takvu krvoločnost. Oni su uživali u zločinu. Mukama žrtava. Sutradan, slavlje uz pesmu i muziku. Dodela odlikovanja, novčanih nagrada, uz pečenog vola u Draževcu, slavila se tri dana i noći. Bez trunke kajanja i samilosti. I šta sad. Ponovo treba da gledamo kame za pojasom i kokarde. Zašto ćuti Srbija. Da li je moguće da je i sad dnevna politika jača od istorijske istine i činjenica, pita se Vladan Pantić.
Picture 1922
Vladan Pantić
 Kaznena ekspedicija dražinovaca krenula je, u noći između 19. i 20. decembra iz susednog Jasenka. Prva na udaru bila je kuća Stevana Pantića. Pred nju su stigli, sakriveni u decembarskoj tmini, preko voćnjaka. Pre nego što će poklati deset ukućana, ubili su Boška Joksića, mobilisanog seljaka koji je rekao da ne može da uđe u kuću, jer su mu Pantići kumovi. Slagao je, nisu mu bili kumovi, ali je ovu porodicu izuzetno cenio. Ubio ga je četnik Vojo Kopilan, da “proba pištolj”.
     Pošto su opkolili kuću, borci za kralja i otadžbinu, pozvali su ukućane da otvore vrata. Budni su bili samo Stevan i njegov sin Dragomir. Žene i deca su otišli na spavanje. Otac i sin znali su da su u zamci četnika. Dragomir, koji je bio u partizanima se sakrio, a Stevan je otvorio vrata. Nešto nam sporo otvaraš… Nema čega da se plašiš. Mi smo kraljevska vojska u otadžbini. Srpska vojska, domaćine… Čuo je četnike, Dragomir u svom skloništu. Zatim su naredili da svi ukućani ustanu. Da vide bandu komunističku. Na mig podnarednika Zeke, koljači su kao besne zveri upadali u spavaće sobe. Pospane i uplašene ukućane izbacivali su u kuhinju. Nabacivali na kame drugih koljača. Do pola komadane žrtve vrtele su se, vrišteći, u krugu smrti. Iz koga nije bilo izlaska.
Picture 1927
Pobijeni Pantići
Bradate nakaze krenule su na kolevku u kojoj je spavao Dragomirov jednogodišnji sin Ljubomir. Otac sakriven iza šifonjera odbacio je orman na jednog od koljača. Oteo mu nož i pojurio da uzme sakrivenu pušku. Nije daleko stigao. Pao je pošto je udaren kamom u teme. Polumrtvog, četnici su ga uneli u kuhinju. Oborili na pod. Zeka mu je kleknuo na grudi. Urlao je. Tražio da otkrije gde su ostali partizani. Pošto nisu dobili odgovor, bradonje su katrirale Dragomira. Bio je toliko iskasapljen da preživeli u porodici nisu mogli da ga prepoznaju. Vladan Pantić priča da su  Ljubu bacali u vis iz kolevke i dočekivali na kame. Imao je osam rana. Glava skoro prerezana. Utroba nađena na dnu kolevke.
Picture 1930
Mali Ljuba, Vida i Brana

Šesnaestogodišnja Vida telom je branila braću. Desetogodišnjeg Branu i tri godine mlađeg Svetu. Molila je dželate: Nemojte ih klati. Oni nisu ništa krivi. Razdraženi njenim pokušajima da otme lampu i tako u mraku nekako sačuva braću, mučitelji su je sustizali ubodima. Golim rukama hvatala je kame. Onda je četnik zvani Ustaša pritrčao i gotovo devojčici odsekao glavu. Pa otkud ustaša, među četnicima u Vraniću, pitamo Vladana. Tako su ga ti zlotvori prozvali, jer je bio najbolji među njima sa kamom. Na Vidinom telu izbrojano je 22 rana. Zaklana su joj oba brata. Tražeći plen, dražinovci su po krvavom podu dečje sobe bacali  knjige. Kundacima su razbili hrastov sanduk, u sobi gde su zaklali Stevana, Milevu i deda Joksima. U njemu je bila  posmrtna odeća i oprema. Sve su odneli odela, košulje, čarape, marame, pokrove… Onda su nad telima žrtava namestili sto i večerali. Onako krvavih ruku. Suvo, meso, slaninu… Oglodane kosti pobacali su po dvorištu.

Šest članova porodice Pantić je preživelo. Bili su u drugoj udaljenoj kući. U nju četnici nisu ulazili. Među njima bio je i Vladanov otac, pokojni Dragoljub. Imao je u to vreme deset godina.

Slobodan Dukić
Autor 21.5.2015. u 08:03