Slobodan Dukić: Selidba neugodnog svedoka

Slobodan Dukić
Autor 11.3.2015. u 19:54

Slobodan Dukić: Selidba neugodnog svedoka

 Foto: Peščanik

Tada su postojala dva puta kojima je mogao ići srpski narod: put kojim ga je vodila buržoazija-osvajanje tuđih teritorija  i porobljavanje drugih naroda … i – put koji je predlagao Tucović bratstvo i jedinstvo balkanskih naroda… I koji put je Srbija izabrala?

Arbanaska sela, iz kojih su ljudi bili blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike, razoružavali i puštali, dotle srpska soldateska nije štedela i njihovu decu, žene i bolesne. (Iz knjige Dimitrija Tucovića Srbija i Arbanija, strana 136, odeljak Kolonijalni ratovi. Izdanje Kultura – Beograd- Zagreb, štampano u ćirilici u 15 hiljada, a u latinici u deset hiljada primeraka 1945. godine.)

Srbija_i_Arbanija
Foto: Peščanik

Pripadnici srpskih snaga su muškarcima naredili da stanu u kolonu po dvojica, a zatim su ih odveli 50 metara dalje od kuće, blizu seoskog groblja. Na to mestu su postrojeni uz ogradu, tako da su im lica bila okrenuta ka pripadnicima srpskih snaga. Oko zatočenih muškaraca pripadnici srpskih snaga su dovezli traktore koju su stvarali veliku buku. Posle nekoliko minuta, na muškarce je prvo zapucano iz puškomitraljeza, a zatim  iz automatskih pušaka. Posle desetak minuta, pripadnici srpskih snaga, došli su do streljanih muškaraca proveravajući da li su mrtvi. One koji su i dalje bili živi ubijani  su rafalima iz pušaka. (Dosije Rudnica u izdanju Fonda za humanitarno pravo, strana 19, odeljak o zločinima u kojima su ubijeni civili čija tela su pronađena u Rudnici, godina 2015.)

FHP-3

Predstavljanje Dosijea „Rudnica“- foto: www.mc.rs

Teret srpske prošlosti i sadašnjosti. U predgovoru pomenute knjige, Dimitrije Tucović piše: Arbanska politika naše vlade završena je porazom koji nas je stao velikih žrtava. Još veće žrtve čekaju nas u budućnosti. Zavojevačkom politikom srpske vlade prema arbanaskom narodu stvoreni su na zapadnoj granici Srbije takvi odnosi da se u skoroj budućnosti mir i redovno stanje teško mogu očekivati. Nepun vek kasnije ovo dalekovido predviđanje srpskog socijaldemokrate u potpunosti se ostvarilo. Srbi i Albanci danas su dva odvojena sveta, a između njih je ogroman zid mržnje.  Tucović, omražen među ovdašnjim  monarhistima i nacionalističkom elitom, bio je oficir srpske vojske u Prvom svetskom ratu u kome je i poginuo. Jugoslovenske vlasti su, posle Drugog svetskog rata njegove zemne ostatke prenele u Beograd i pothranile ispod spomenika na Slaviji. Ovih dana najavljuje se da će postament ovog protivnika ratova, kolonijalnih osvajanja, rodonačelnika srpske socijademokratije i zagovornika balkanske federacije biti preseljen. Beogradske vlasti predvidele su da spomenik postave ispred buduće zgrade Narodne banke Srbije. Ovdašnji ljubitelji krune već su bacili oko na Slaviju. Koja zajedno sa Terazijama predstavlja pupak i kičmu srpske prestonice. Traže da se na mesto biste Tucovića postavi replika pariskog  spomenika kralju Aleksandru Karađorđeviću. Tako bi na ovaj urbani ambijent revnosni kleromonarhisti  stavili tačku. Jer tu su Ulica srpskih vladara, Kralja Milana… crkva Svetog Save.

Još mnogo ranije, postmiloševićevska Srbija nastojala je da se kurtališe pisanih tragova o nepočinstvima srpske vojske na Kosovu i Albaniji dokumentovanih u Tucovićevoj knjizi Srbija i Arbanija. Pa, šta piše u tom “blasfemičnom” štivu na blizu 150 stranica?  Držim primerak Tucovićeve knjige, požutelih korica i mirisa na buđ. Čitam iznad naslova mastilom i perom ispisan tekst: Milanu Grčkom za odlično učenje i primerno vladanje, Razredni starešina potpis nečitak. Bavanište 27. mart.1947. godine. Ispod toga pečat državne progimnazije. U predgovoru Milovan Đilas piše kako ova knjiga nije bila slučajna pojava. Nikla je u borbi srpskog naroda za nacionalni opstanak, u vrijeme kad je čitav svijet bio obuhvaćen groznicom priprema imperijalističkog rata, a široke mase u Evropi, naročito sitne buržoazije, opijene i zapaljene šovinističkom propagandom. Tada su postojala dva puta kojima je mogao ići srpski narod: put kojim ga je vodila buržoazija-osvajanje tuđih teritorija  i porobljavanje drugih naroda … i – put koji je predlagao Tucović bratstvo i jedinstvo balkanskih naroda… I koji put je Srbija izabrala?

U četvrtom odeljku knjige Tucović piše o zavojevačkim težnjama srpske buržoazije, njihovoj težnji da izađu na more, porazu zavojevačkog podviga  i vojnoj okupaciji Arbanije: San o izlasku na Jadransko more zavojevanjem Arbanije pripada prošlosti, ali njegova senka će dugo vremena pomračivati nebo nad srpskim narodom. Srbija je htela i izlazak na more i jednu svoju koloniju, a od zamišljene kolonije stvorila je krvnog neprijatelja… I čim je soldateska ostavljena samoj sebi, iza koje se politički upravljači nisu videli, došla u dodir sa arbanaskim stanovništvom, ona je počinila takvu pustoš koja je arbanaški narod gurnuo u očajnu borbu za održanje… Slepa i gluva prema najgrubljoj praksi kolonijalnog istrebljenja koje je soldateska vršila, buržoaska štampa  je podigla paklenu poviku protiv “arnautskih divljaštava”.

A u himni Republike Srbije, nasleđenoj od kraljevine Srbije, Bože pravde, druga strofa glasi: Bože pravde moćnom rukom vodi, brani budućnosti srpski brod. Bože spasi, Bože hrani srpske zemlje, srpski rod.

E moj bože (ne)pravde!

Slobodan Dukić
Autor 11.3.2015. u 19:54

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija