Slobodan Dukić: Tajni život kučkara Tonija

Slobodan Dukić
Autor 14.3.2015. u 22:01

Slobodan Dukić: Tajni život kučkara Tonija

Đinđić je ubijen. Nacija je čekala da vidi lica ubica. Nastavak priče o atentatu na prvog demokratski izabranog premijera Srbije upriličen je u Specijalnom sudu. Napet, čekam TV prenos. Počinje. Osumnjičeni za ubistvo  su u velikom kavezu. Sa prozorom od neprobojnog stakla. Iza staklene barijere Legija. Zloglasni  komandant Jedinice za specijalne operacije, Zvezdan Jovanović, Zmija, ubica Đinđića… zemunski klan, ološ srpskog podzemlja. Sa lisicama na rukama. Desno, od Legije, u drugom redu lice nepoznato javnosti. Anonimus. Ali  tog čoveka ja  znam. Pa to je kučkar  Toni C. “Bejbi fejs”- čest gost u domu mom. Uhoda nesrećnog Đinđića. Uhapšen u akciji Sablja, pod sumnjom da je dželatima javljao njegovo kretanje. Ne mogu da verujem sopstvenim očima. Razum me napušta. Iskaljujem bes na ženi. Tonijevom navijaču. Favoritu za proširenje familije.

      Toni  je ušao  u naš život  sa  ljubimcem. Epanjol bretonom. Poseban pas.  Jedno oko smeđe. Drugo plavo. Kad nakrivi glavu… lutka. Aron, naš kratkodlaki jazavičar, ljubomoran kao pas, prepotentan i potentan nije u njemu video takmaca. Toni C, njegov Loki, Aron i moja porodica bili smo članovi šire familije Kučkara. Tako su nas, posprdno, zvali ostali šetači. Dok smo mi trčali sa psima, travnjacima pored hotela Jugoslavija, oni su, onako, pognutih glava, sa rukama na guzici i pogledom u cipele, čekali sledeće jutro. Da zauzmu red za kilo mleka u najlonu i ugruvanu veknu. Vreme Miloševićeve Srbije. I godine opasnog življenja. Ko je kritikovao Slobu, bio je izdajnik Srbije. Ende.

     Bio sam dopisnik ljubljanskog Dela. Pisao za Slobodnu Dalmaciju, Mladinu, Gospodarski vestnik, Janu, ljubljanski Dnevnik, mariborsku Večer… I nosio “žutu traku”. Izdajnik, strani plaćenik, bednik koji se prodao za šaku slovenačkih tolara. Kolege u Beogradu su me često propuštale kroz “toplog zeca”. Tako je dopisnik Politike iz Ljubljane pisao … Slobodan Dukić, dopisnik Dela iz Beograda, član tajne antisrpske organizacije u Sloveniji. A nedeljnik Politika Svet na naslovnici: Beogradski dopisnik slovenačkog Dela spavao kod vođe kontrarevolucije. Prepričani naslov Spavao sam kod vođe kontrarevolucije. Reportaže u Subotnjoj prilozi Dela.

Vllasimilloshi1

Azem Vlasi i Slobodan Milošević

     Milošević je uhapsio Azema Vlasija. Pod sumnjom da je podstrekavao rudare Starog trga na pobunu protiv Srbije. Otada sam počeo da pratim sudbinu kosovskog Mendele. Jednog dana dođe kod mene Nadira Avdić Vlasi, dopisnica Vjesnika iz Prištine. Došla u Beograd da nađe advokata. Kaže ne sme natrag sama. Plaši se hapšenja. Zovem redakciju. Oni mi kažu odvezi koleginicu na Kosovo i prati iz Prištine situaciju. Usput, pokupim advokaticu Vesnu Vojvodić. Prvo je ona trebalo da zastupa Vlasijevu odbranu, ali se porodica kasnije odlučila za Rajka Danilovića. Čuvenog srpskog advokata. Odbranio je Azema, posle godinu dana tamnovanja. Ni kriv ni dužan. Sećam se te poternice, tog huka koji je parao nebo nad Beogradom, dok su desetine hiljada ljudi uzvikivale “Uhapsite Azema, uhapsite Azema… Milošević bi onda malo nakrivio glavu i rekao: Ne čujem dobro?

     Kad smo Vesna, Nadira i ja stigli u Prištinu, Vesna je dobila sobu u Grandu. Unapred rezervisanu. Ja nisam imao rezervaciju, a slobodnih soba u Grandu i hotelu Kosovski božur nije bilo. Kasno je. Nadira mi kaže Slobodane spavaš kod mene. Spavao sam u polusobi Adema, sina Vlasijevih. U skromno opremljenom  stanu, dečja soba je bila  podeljena šper pločom. Selma, ćerka Vlasijevih, se zadevojčila. Ostalo mi je to u sećanju, jer se u Beogradu pisalo i pričalo da je Azem Vlasi bogat kao Krez. U strahu da mu se nešto ne dogodi, Adem tad dečak, sklonjen je u Dvorove, kod Bijeljine. Kod tetke Selme i teče Dragiše Marjanovića. Srbina. Pokojna tetka Sifa i čika Ibro imali su tri ćerke i tri zeta: Albanca Azema Vlasija, Hrvata Vladu Pomenića i Srbina Dragišu Marjanovića. Svi su bili kao jedan. Sifa i Ibro umrli su i sahranjeni u Beogradu. Sećam se pogreba čika Ibre. Došla je cela zgrada.

nadiraiazemvlasi

Nadira i Azem Vlasi u Mostaru

     OZNA sve dozna. Državna bezbednost i mediji su bili u sinergiji. Takoreći fiziološki. Kao dva mišića istog organizma. Služba mi je dodelila pratioca. Onog s početka priče. Tonija C. Kučkara. Kad bih nešto pisao, pročitao bih mu. Moja radna soba, kompjuter, datoteka, novinska i foto dokumentacija… sve je bilo “na izvolte”. Jednom sam ga pitao: A šta ti dečko radiš u životu?”. Odgovorio mi je “Znate, ja sam civilno lice, na službi u vojsci…” Tako daleko a tako blizu. Nisam osećao opasnost. Toni C. “Bejbi fejs”. Pica sa dva lica. Uhapšen, zajedno sa Legijom i Zmijom i osumnjičen da im je otkucavao, kuda se kretao srpski premijer.

Kad se, danas setim, svega toga, koliko sam bio blizu metka, padne mi na pamet susret sa Dragišom Ristivojevićem Giletom. Drugim ili trećim čovekom u hijerarhiji Službe. Zatekao me na keju, na obali Dunava. Pitao me: Jeli Dukiću, p…. mala, šta ćeš ti na crnom spisku. Ne brini. Dok sam ja to što jesam, ništa ti se neće desiti. Otkud takva velikodušnost, bivšeg policijskog generala kome je Sloba uručio generalska znamenja?

     Gileta sam upoznao na Srebrnom jezeru, kod Smederevske Palanke. Leti, kad bi zamro politički život, a ljudi odlazili na more, Beograd bio pust, iz Ljubljane bi mi govorili: Idi po Srbiji… Piši. I ja sam išao. Vukao za sobom kamp prikolicu. Zaustavljao se tu i tamo i slao rukopise. U Delu su znali za moj porok-pecanje. Puštali su me, jer sam slao pitke priče. I tako Delo sito, i ribe na broju. Gile je čučao na obali jezera sa pecaljkama na plovak. Hvatao je deverike. Pitao sam ga: Mogu šefe tu pored tebe? Naravno, odgovorio je. Posle smo se malo družili, a onda je on postao velika zverka u DB. Bio je uhapšen u akciji Sablja, posle ubistva Đinđića. Ubrzo je umro posle moždanog udara. Inače, posle njegovog upozorenja, slovenački dopisnici Janja Klasinc i Vanja Vardjan proterani su iz Srbije u roku od 48 sati.

     Jednom u strahu, kad sam pobegao iz Beograda, Služba je upala u moj stan. Odneli su dvadeset hiljada maraka – moje plate, penzije koleginice Jovanke Brkić i Dragana Stefanovića. To sam doneo ranije iz Ljubljane, preko Mađarske. Bio je to put pun rizika. Dok bi usnuli srpski penzioneri dremali u autobusu, negde u Mađarskoj, upadali su lopovi i odnosili im slovenačke penzije. Zajedno sa novcem nestala je i novinska dokumentacija. Između ostalog, dve slike. Na jednoj Azem i ja u Bijeljini. Bio je to njegov prvi intervju posle puštanja na slobodu. Na drugoj slici, snimio sam Vlasija, kako pari noge u lavoru. Kao pravi paparaco. Desilo se slučajno. Kad god bi bio u Prištini, bio bih gost Vlasijevih. Jedno popodne uđem u stan i zateknem Azema, kako drema na stolici, sa nogama u lavoru. Škljocnem i napravim sjajnu sliku.

Slobodan Dukić
Autor 14.3.2015. u 22:01

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija