Slomljen zub

Autor 10.11.2011. u 14:09

Slomljen zub

“Šta je to u spisateljskom biću što ga zavodi da pomisli
o sebi kao odbrani nacije i tzv. „nacionalnih interesa“?
I šta je, napokon, to u spisateljskom biću što doprinosi
 da pisac poveruje da je on (ili ona, naravno) sposoban
da – samo zato što je napisao nekoliko pamtljivih
 stihova ili mudrih rečenica – ponudi sebe kao izbavitelja
 ili iscelitelja ili isposnika ili, pak, kao vizionara
koji će izmeniti svet.”

Svaki put kada dođem u Beograd, taksisti mi pomažu da otkrijem kakvo je tekuće raspoloženje ljudi u Srbiji. Kao neki lakmus-papir, oni nepogrešivo odslikavaju trenutno stanje političke scene u Srbiji. Dovoljno je sesti u taksi i bezazleno upitati kakva je situacija u glavnom gradu. Pritom se treba truditi da vam glas zvuči kao da vas to, u stvari, ni najmanje ne zanima. Uradio sam to nekoliko puta ovog novembra i rezultat je bio poražavajući. Naime, kao da su se dogovorili, taksisti su kao iz topa odgovarali: „Ma, pustite, ovi su gori od Miloševića!“

U prvi mah nisam posvetio dovoljno pažnje tom odgovoru, smatrajući ga za neku vrstu neuspele šale, ali kada sam kasnije počeo da ga čujem i od drugih ljudi, shvatio sam da uopšte nije reč o šali, već o zbilji koja, izgleda, nikada nije bila okrutnija.

Kolika treba da bude nečija muka da bi o vremenu pod Miloševićem počeo da govori kao o „boljim vremenima“? S druge strane, odmah se nametnulo novo pitanje: Da li je ta tvrdnja stvarna? I da li je moguće da se takav stav, odnosno, takva izjava falsifikuje a ljudi navedu na pomisao da je istinita? Podeljenost u našoj zemlji je dostigla najviši mogući nivo, i retko ko je uspeo da je izbegne. Mnogo više je onih koji je, na ovaj ili onaj način, podstiču, nekad otvoreno, nekad perfidno, a nekad iz sveg grla, kao da nikoga više ne služe njihove uši. Među njima su, nažalost, i pisci, od kojih neki barataju starim repertoarom nacionalističkih optužbi, pokazujući da nisu ništa naučili iz naše nedavne prošlosti.

Ali, nije tako, kažu ti pisci i tvrde da su oni naučili sve što im je potrebno, a da smo mi, u stvari, oni koji treba da uče. Mi i oni, oni i mi… to insistiranje na različitim licima budi sećanje na reči iz jedne pesme zagrebačke grupe Prljavo kazalište: a ovo oko mene je crno-beli svet.

Naravno, svet oko nas nije crno-beli svet, već se sastoji od bezbroj nijansi, nalik na sve ove tanane nijanse crvene i žute boje koje priroda tako lako stvara tokom jeseni. Duga, topla jesen je najlepše godišnje doba i ne mogu da shvatim zašto to nekome smeta, zašto neko po svaku cenu želi da uništi ono što stvara razliku, te da to zameni crno-belom jednoobraznošću. Različitost je ono što nas čini onim što jesmo; jednoobraznost je samo drugi naziv za lagano umiranje.

Ali vratimo se taksistima i njihovim upozorenjima. Kako vreme odmiče, uviđam – tačnije rečeno: nagađam – da taksisti u svim okolnim zemljama, delovima bivše „planete čuda“, imaju spremne slične odgovore. Nigde nije dobro, poručuju taksisti, nisu zadovoljni ni mladi ni stari, ni oni koji imaju ni oni koji nemaju, i ako stvari tako nastave da se razvijaju, nezadovoljstvo više neće moći da se kontroliše. Sukob je neminovan, poručuju taksisti, iako zapravo niko od njih nije ništa rekao. Mi samo najavljujemo, objasnio mi je jedan moj poznanik – taksista, a na vama je da svima sve to protumačite.

Pisci treba da odrede pravo lice sveta? Ne mogu da verujem da, posle svega što se desilo u poslednjem ratu, neko još uvek veruje u moć pisaca! Pisci nisu u stanju da reše ni svoje esnafske podele i nesuglasice, a kamoli da to urade na opštem planu, za sve ljude.

Pisci se, jednostavno rečeno, ne snalaze u politici. Ponekad čak pomišljam da bi im trebalo potpuno zabraniti da se bave tom oblašću ljudskog duha. Politika nije roman koji se ispisuje u poglavljima ili u jednom pasusu. Politika je, ma koliko to čudno zvuči, previše konkretna i racionalna za rastrešen i sumnjičav duh jednog pisca.

Ali, pisci su uporni i nasrću kao pčelice ili kao muve-zunzare (naziv zavisi od toga koliko simpatija imate za njihove postupke), ostavljajući za sobom nepregledne redove nastradalih boraca. I dok mi pogled luta preko nepotrebnih žrtava, pitam se šta je to u spisateljskom biću što ga tera da se meša u politiku, da iznova započinje bitku koju je već toliko puta izgubio? Šta je to u spisateljskom biću što ga zavodi da pomisli o sebi kao odbrani nacije i tzv. „nacionalnih interesa“? I šta je, napokon, to u spisateljskom biću što doprinosi da pisac poveruje da je on (ili ona, naravno) sposoban da – samo zato što je napisao nekoliko pamtljivih stihova ili mudrih rečenica – ponudi sebe kao izbavitelja ili iscelitelja ili isposnika ili, pak, kao vizionara koji će izmeniti svet.

Niko još nije sam izmenio svet. Svet je, naime, tvrd orah i lako se na njemu lome zubi. Međutim, ne vredi to govoriti piscima koji sebe zamišljaju kao buduće lidere. I izgubljen zub je neka rana, zar ne? A ranjeni lider, tvrdi statistika, duplo je privlačniji glasačima od onog koji kaže da ga ništa ne boli. I zato pisci ovih dana tako vredno glođu orahe, lešnike i bademe, čekajući da im se slomi još koji zub.

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)

Autor 10.11.2011. u 14:09

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija