Smrt ne postoji. Ljudi umiru tek kad ih svi zaborave

Izdvajamo

• Vojni i državni vrh bio je upozoren na vreme o napadu na RTS. Nekada, kada je bilo časti, takvima se ostavljao pištolj na sto i davalo im se pet minuta. Prođoše osamnaest godina i ništa. E, jebem ti takva govna od ljudi…

Povezani članci

• Intervju: Dragan Marković: Mi smo narodna reprezentacija
• Ako se bogatstvo meri kvantitetom, glasam za siromaštvo
• Važnije i manje važne riječi
• Dr. sc. fra Drago Bojić: Političari instrumentaliziraju religiju i religijske simbole
• Model Lora
• Zračni jastuk za prizemljenje lidera monopolarnog svjetskog poretka

Kad god prođem pored Aberdareve ulice, stanem koji trenutak i pogledam golgotu gde je šesnaestoro mučenika streljano. I ne znam šta vidim. Da li vidim ponos ili svu svoju i našu bedu i ništavilo? Noću me probudi, nečujna golema tuga, i jauci koji izlaze iz zidova. I osećam da njih šesnaestoro ne boli smrt koja je došla od stranaca. Njih i njihove najmilije boli i razara smrt koja je došla od onih koji su govorili njihov jezik i imali imena slična njihovim, radili svaki dan sa njima i videli ih mrtve dok su oni još bili živi.

Doći će porodica, i najbliži, kojih je sve manje. Ustvari oni ne dolaze. Oni su tu, već mnogo godina, i ne idu nikuda. Biće to 23. aprila u 2. sata i šest minuta po ponoći, ne da se sete, jer svi su oni u njima toliko dugo, žive u njima, već da pitaju ZAŠTO?, kao što stoji isklesano na zajedničkom kamenu, na početku Tašmajdanskog parka. Ne zašto su streljani, to svi znaju, nego  zašto se ne sudi onima koji su naredili njihovo streljanje, a žive i dalje slobodno u ovoj zemlji i ovom gradu, i zašto nema nekog obeležja unutra u zgradi, na hladnom kamenom zidu, da su nekad bili živi i radili u toj zgradi, u kojoj njihovo radno mesto stoji kao utvara. Možda je i bolje tako. Možda je to njihov istinski spomenik. Te pocepane i nagorele zavese, ostaci nameštaja, klepet golubovih krila, začeci nekog drveta koje je našlo plodno tlo na kamenu. Neka ostane tako. To je prirodan, stvaran spomenik.

Potrudimo se da zapamtimo ova imena i prezimena, sa godinama koliko su imali kada su streljani, kada su rukovodioci RTS, i oni koji su vodili tada zemlju, držali puške uperene u njih, a NATO pritiskao okidače. Pomoću godina možemo odrediti kada su rođeni i koliko bi godina danas imali. Tu su i njihove profesije.

U napadu NATO, u noći između 22. i 23. aprila 1999. godine, streljani su:  Jelica Munitlak (27 godina), šminker, Ksenija Banković (27), video-mikser, Darko Stoimenovski (25), tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović (26), tehničar mastera, Dragorad Dragojević (27), obezbeđenje, Dragan Tasić (29), električar, Aleksandar Deletić (30), kamerman, Slaviša Stevanović (32), tehničar u razmeni, Siniša Medić (32), dizajner programa, Ivan Stukalo (33), tehničar u razmeni, Dejan Marković (39), obezbeđenje, Milan Joksimović (47), obezbeđenje, Branislav Jovanović (50), tehničar mastera, Slobodan Jontić (54), monter, Milovan Janković (59), precizni mehaničar, Tomislav Mitrović (61), režiser programa.

Verovali su do poslednjeg daha da će neko ući u 2 sata posle ponoći, i reći:  Izlazite brzo… bežite u park… pašće bomba na vas za šest minuta.

Uz potpunu medijsku blokadu i prkosne poruke celom svetu, Miloševićeva propagandna mašinerija radila je 1999. godine punom parom. Milovan Bojić, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije, a sadašnji republički poslanik, u danima bombardovanja poručuje „Napad na Jugoslaviju, napad je na Rusiju i Belorusiju.“

Dok porodice sahranjuju svoje najbliže, Miloševićev režim organizuje masovna okupljanja na trgovima i mostovima „Srpska se truba sa Kosova čuje Srbina svakog da obraduje.“

Za ovo vreme, policija i vojska vrše masovne zločine na Kosovu, a stotine hiljada albanskih civila beži prema granici.

Dvadeset trećeg aprila rukovodstvo RTS-a na čelu sa Dragoljubom Milanovićem ostavlja ljude na radnim mestima, iako su bili obavešteni da će zgrada te noći biti meta. Sa državne televizije svakodnevno su poručivali: „Pucajte, mi čekamo, naša adresa je Takovska 10“.

Jedna od zaposlenih novinarki ušla je u informativnu redakciju i rekla: “Idem po grisine”, što je bila lozinka da će zgrada za koji trenutak biti bombardovana…  Mirno je izašla, prošavši pored mastera i drugih soba, a da nikog nije upozorila, da za njih jutro nikada neće svanuti. Upozoriš nekoga da mu curi ulje na kolima, da mu je ispustila guma, da mu se pertla odvezala, da joj je ispalo sto dinara… Oni koji ubijaju „svoje“ ljude, šta li tek rade drugima.

Petar Jakonić, montažer: “Te noći dežurni novinar u redakciji kulture bila je Natalija Sinanović. U jednom trenutku, u prostorijama kulturne rubrike pojavio se Dušan Vojvodić, zamenik glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa, koji je otac Natalije Sinanović, i on je nešto porazgovarao sa kćerkom. Natalija se malo uznemirila. Njene reči neću nikada zaboraviti: Nemojte ništa da me pitate, dovoljno ste veliki da shvatite šta ovo znači… Samo mogu da vam kažem da ja neću biti u ovoj zgradi za vreme uzbune. Napustila je zgradu RTS-a pola sata pre bombardovanja.

Zloslutno i krvavo vraćanje u noć kada su bombardovali RTS, Milošević i njegova klika i NATO pakt. Kada se dogodio najmonstruozniji zločin koji boli i razdire dušu i srce više od svega, izdati od „kolega“, „prijatelja“, rukovodilaca RTS, pod naredbom Miloševića: Žrtvujte što više zaposlenih. Više će odjeknuti u svetu i svi će biti za nas.

U dva časa i šest minuta iza ponoći zgrada u Aberdarevoj pogođena je raketom.

Dan pred bombardovanje zgrade RTS, u jednom od požarevačkih kafića, vodi se razgovor između Miloševićevog sina Marka i generala za informisanje i moral Aleksandra Bakočevića. Tom razgovoru prisustvuju jedan kapetan i još dvojica pukovnika. Tema njihovog razgovora, tokom kojeg je Bakočević oslovljavao Miloševićevog sina sa „Komandante“, bilo je predstojeće bombardovanje Televizije. Milošević mlađi, primećuje da će „žrtve biti zanemarljive“ u odnosu na nesumnjivu dobit u propagandnom ratu.

Direktor Milanović je igrao na svadbi svoga sina, osam dana kasnije, dok su porodice još uvek tražile leševe svojih najbližih.

Prizivaoci smrti, razaranja i uništenja, dolazili su po danu i kao grupa nacionalističkih umobolnika, sa nacrtanim metama na grudima, držeći se za ruke, igrali kolo oko zgrade RTS u Takovskoj ulici. Noću, pre sirena koje su najavljivale dolazak aviona, bežali su u svoje pacovske rupe, da bi sutradan ponovo odlazili na mostove i pozivali i prizivali bombe koje nisu pogađale njih. Lenard-Trkulja, Štula, Komrakov, Miodrag Popov, Milovan Drecun, Spomenka Jović, i danas hipeaktivan u širenju mržnje prema Muslimanima, Albancima, Hrvatima i Srbima… Ratko Dmitrovići, koji sve ruši što Vučić sagradi. Ne mogu dalje nabrajati, pripada mi muka. Da je pravde, žrtve su trebali biti oni, sa svojim poslovnim i političkim rukovodstvom.

Srpska televizija je bila deo Miloševićeve ubilačke mašinerije isto kao i vojska. Zbog nje je srušen i toranj na Avali. Na ekranu su se smenjivali iz večeri u veče, ne četiri, već čitave konjice jahača Apokalipse. Bljuvali su otrov i nesvarenu patološku mržnju prema svima koji su bili protiv njih.

Čitam da hoće da im dignu spomenik. Ne trebaju njima ni ulice, ni trgovi, ni spomenici… njima i njihovim najbližima je potrebna istina i pravda. Da se kaže ko su ti, koji su ih sabili u tor, i pustili vukove.

Sva teška pitanja koja treba da reši država, odlažu se za neka druga vremena i druge Vlade. Ima Aleksandar Vučić i mogućnost i moć da naredi da se pokrene sudski postupak i zbog svoje majke, koja je u to vreme bila zaposlena na RTS, i samo čudom preživela bombardovanje.

Kad god prođem pored Aberdareve ulice, stanem koji trenutak i pogledam golgotu gde je šesnaestoro mučenika streljano. I ne znam šta vidim. Da li vidim ponos ili svu svoju i našu bedu i ništavilo? Noću me probudi, nečujna golema tuga, i jauci koji izlaze iz zidova. I osećam da njih šesnaestoro ne boli smrt koja je došla od stranaca. Njih i njihove najmilije boli i razara smrt koja je došla od onih koji su govorili njihov jezik i imali imena slična njihovim, radili svaki dan sa njima i videli ih mrtve dok su oni još bili živi.

Prošlo je osamnaest godina od strahote. I još uvek tišina. Polegla neka hladnoća po onom kamenu i staklu televizije, i vidiš u njima noću senke…

Vojni i državni vrh bio je upozoren na vreme o napadu na RTS.

Nekada, kada je bilo časti, takvima se ostavljao pištolj na sto i davalo im se pet minuta. Prođoše osamnaest godina i ništa.

E, jebem ti takva govna od ljudi…

***

U vojnom Operativnom centru u Podgorici, zastavnik Krstevski dobija presretnutu i dešifrovanu poruku iz Avijana o predstojećem napadu na RTS. Poruka je istog dana 22. aprila, dan pre bombardovanja RTS, prosleđena Operativnom centru u Beogradu.

Tu joj se gubi svaki trag… Kao i Srbiji.