Smrt od teške ruke iz Crne reke

Autor 9.8.2012. u 11:24

Smrt od teške ruke iz Crne reke

U aprilu 2011. Branislav Peranović, u to vreme već rukovodilac Pravoslavnog centra za lečenje zavisnosti “Sretenje” u Jadarskoj Lešnici kod Loznice, rekao je u razgovoru za “Pečat” da je, nakon izbijanja afere oko Duhovno-rehabilitacionog centra Crna reka, u kom su štićenici prebijani, sedmoro štićenika preminulo, jer su ostali prepušteni sami sebi. Sada Peranović na spisak preminulih može da doda još jednog, kog je, sumnja se, ubio upravo on. Tridesetdevetogodišnji N. Z. iz Valjeva preminuo je u ponedeljak, 6. avgusta oko 22.30, od udarca tupim predmetom u glavu. Prema nezvaničnim informacijama, Peranović je osumnjičen da je, zbog sumnje da kod sebe ima drogu, udario N. Z. metalnom šipkom. Peranović je uhapšen i određeno mu je policijsko zadržavanje do 48 sati zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ubistva. “Sumnja se da je Branislav P. u ponedeljak, 6. avgusta, oko 22.30 sati lišio života N. Z. (39) iz Valjeva”, navodi se u saopštenju Policijske uprave Šabac. Posle isteka mere zadržavanja Peranović će, uz krivičnu prijavu, biti priveden na saslušanje istražnom sudiji Višeg suda u Šapcu. Slobodan Velisavljević, istražni sudija u Šapcu angažovan na tom slučaju, precizirao je da je štićenik nađen mrtav u pomoćnoj kući koja je u vlasništvu Peranovića, udaljenoj oko dva kilometra od zgrade Centra za lečenje zavisnosti.

N. Z. je pušten iz Centra na vikend, a kada se vratio u ponedeljak uveče, Peranović je posumnjao da je pod dejstvom narkotika. Izveo ga je iz kampa i odveo u svoju kuću, gde je počela svađa tokom koje je Peranović uzeo šipku i nekoliko puta udario štićenika po glavi. Prema nezvaničnim informacijama, Peranović je sam pozvao policiju i prijavio ubistvo. Tokom policijskog saslušanja branio se ćutanjem.

BOG I LOPATA: Branislav Peranović postao je poznat širokoj javnosti u maju 2009. godine kada je “Vreme” (vidi broj 959) ekskluzivno objavilo snimak batinanja štićenika koje se događalo u Rehabilitacionom centru Crna reka, kojim je upravljao Peranović. Na snimku se vidi kako bivši, izlečeni štićenici surovo batinaju zavisnika koji je tu došao zbog lečenja. Razapinju ga preko drvenog stola i dok ga dvojica drže, treći ga deset puta udara lopatom. Potom ga šutiraju u glavu, udaraju rukama i nogama, sve dok se ne onesvesti. Nakon brutalnog prebijanja, jedan od batinaša dovikuje drugom: “Vodi ga i veži.”

Nekoliko dana kasnije u medije je dospeo snimak na kom jednog od štićenika tuče i sam Peranović. Pet meseci kasnije, u oktobru 2009. Nemanja Radosavljević i Marijan Pavićević, batinaši sa prvog snimka koji je dospeo u javnost, osuđeni su na 29, odnosno 12 meseci zatvora. Neposredno posle emitovanja snimka, u maju 2009, jedan bivši štićenik Crne reke obratio se nadležnima tvrdeći da je u Crnoj reci bio ne samo premlaćen već i seksualno zlostavljan. Radosavljević i Pavićević su zato osuđeni za silovanje i nasilničko ponašanje – dela za koja je predviđena zatvorska kazna od tri do 15 godina, ali je Okružni sud u Novom Pazaru odredio kazne koje su daleko ispod zakonskog minimuma. Protiv Branislava Peranovića pred Opštinskim sudom u Tutinu održano je suđenje za nasilništvo, ali presuda još nije doneta. Peranović i pomagači Radosavljević i Pavićević, čitavo vreme postupka branili su se sa slobode i nijednog trenutka nisu bili u pritvoru.

Tokom čitavog trajanja afere, Peranović se nije skrivao od javnosti. Naprotiv, činilo se da mu medijska pažnja veoma prija i da u njoj uživa, rado je davao izjave i gostovao u televizijskim emisijama, a svaki javni nastup koristio je za pravdanje i veličanje efikasnosti svoje “metode” lečenja bolesti zavisnosti. Tako je uspeo da stekne priličan broj pristalica, a mediji su dobili i pismo podrške Peranoviću, koje su potpisali roditelji 210 štićenika koji su se u tom trenutku nalazili u Crnoj reci. Roditelji štićenika Centra u Crnoj reci izrazili su slaganje sa radom tog centra i upozorili da javno prikazivanje događaja u ovoj ustanovi ne koristi njihovoj deci. “Od državnih institucija nismo dobili nikakvu pomoć ni podršku u rešavanju naše situacije koja može već koliko sutra da zakuca na vrata bilo kog doma. Nas 210 porodica nismo bili u stanju da rešimo problem narkomanije ni uz pomoć referentnih zdravstvenih ustanova koje u našim slučajevima nisu dale nikakve rezultate”, istakli su tada roditelji koji su podržali metode iz Crne reke i upozorili na posledice “zatvaranja Duhovno-rehabilitacionong centra, čime bi se 210 zavisnika našlo na ulici, a njihove porodice u potpunom očajanju i beznađu”.

PROPUST U RADU: Iako se povodom afere “Crna reka” oglasio Sinod Srpske pravoslavne crkve koji je pozvao tadašnjeg vladiku Eparhije raško-prizrenske Artemija da odmah raspusti nelegalni stacionar u okviru manastira Crna reka, to se nije dogodilo. Nadležni vladika Artemije razrešio je Peranovića i najavio da će biti pokrenut crkveno-sudski postupak zbog primene nedopustivih metoda kažnjavanja nad štićenicima Centra. “Ukoliko bi se i ubuduće, pored naše opomene, primenjivala sila i fizičko kažnjavanje štićenika, bićemo prinuđeni da zabranimo rad ovoga kampa”, izjavio je tada vladika Artemije: “Donoseći ovakvu odluku, rukovodili smo se osećanjima i potrebom mnogih roditelja koji su nam upućivali molbe i pismeno i telefonom da Centar ne zatvaramo, jer im je to jedina nada da će njihova deca sa puta propasti biti vraćena na put normalnog života.” Iako je smenjen sa mesta upravnika Duhovno-rehabilitacionog centra, Peranović je ostao u njemu kao “savetnik za duhovno-psihološko-terapeutska pitanja”, kako je u to vreme stajalo na sajtu Centra. Godinu dana kasnije, Peranović je samoinicijativno napustio Crnu reku i prešao u jedan od nekoliko sličnih centara kojima je upravljao, onaj u Jadarskoj Lešnici kod Loznice. Taj dolazak, ispostavlja se ovih dana, biće koban za N. Z., koji se u ovom centru lečio gotovo godinu dana. Po prelasku u Jadarsku Lešnicu, Peranović je dao intervju za “Pečat”, u kom je izrekao sledeće: “Ja sam satanizovan zbog nepopularne metode, ali pitao bih onda šta su to elektrošokovi, vezivanje pacijenta u ‘ludačku košulju’, kljukanje lekovima koji ih bukvalno umrtvljuju. Zar je to humano?!” Sledi rečenica koja danas, nakon smrti N. Z. zvuči zastrašujuće zlokobno: “Greške u radu se, nažalost, dešavaju u obdaništima, školama, bolnicama i u mnogo većim i jačim institucijama od našeg centra.”

Pun naziv je Pravoslavni centar za bolesti zavisnosti “Sretenje”. Na sajtu centrawww.sretenje.org stoji da je nastao izdvajanjem od Duhovno-rehabilitacionog centra Crna reka: “Svoju humanu delatnost obavlja pod nadležnošću Eparhije Šabačke i Srpske Pravoslavne Crkve, a vrata Centra otvorena su za svakoga, bez obzira na versku pripadnost i odnos prema Crkvi. Rad Centra sprovodi se pod upravom protojereja Branislava Peranovića. Programi po kojima se lečenje obavlja, formirani su na osnovu preko petnaest godina bogatog radnog iskustva, sa više od hiljadu zavisnika, kao i duševnih bolesnika.”

POLJOPRIVREDNO DOBRO I ZLO: Izumitelj nezapamćene metode lečenja zavisnosti i duševnih bolesti batinanjem, čija je “posvećenost”, po svemu sudeći, rezultirala gubitkom jednog života, rođen je 1958. u Tesliću u Bosni i Hercegovini. U Beogradu je završio Poljoprivredni fakultet i jedno vreme predavao u srednjoj školi. Osim stočarstva, u to vreme, Peranovića su zanimale i borilačke veštine. Negde početkom devedesetih, počinje da se zanima za zdrav život, organsku hranu, život u komunama i mnemotehnike (strategije za ubrzano učenje i pamćenje). Upućeni kažu da Peranovićev prvobitni izbor nije bilo pravoslavlje, nego Adventistička crkva. Međutim, manastirski način života, posna ishrana i fizički rad, doveli su ga na ideju da napravi komunu. Navodno je tu ideju prvi put izneo polovinom devedesetih, posle jedne liturgije u manastiru Sopoćani. Sveštenicima i gostima manastira izložio je svoj projekat, sa brojnim pravilima, koja su uključivala i jedenje isključivo presne organski uzgojene hrane, a plan je bio toliko detaljno razrađen da je sadržao i raspored molitvi. Peranovićev projekat podrazumevao je i isključivanje iz svih sekularnih tokova, što će se kasnije manifestovati kroz dve stvari: njegovo petoro dece nikada nije pohađalo školu, a štićenicima u Crnoj reci bilo je zabranjeno uzimanje lekova. U to vreme napušta posao i sa suprugom se seli u manastir Radovšnica kod Šapca. Odatle, u novembru 1993. godine, sa suprugom i odlazi u Vranje, i obraća se vladiki Pahomiju sa željom da postane sveštenik. Pahomije ga je rukopoložio i dodelio mu parohiju u selu Mrtvice kod Vranja, gde ga pamte kao veštog govornika preke naravi. U februaru 1996. godine iz ličnih razloga tražio je kanonski otpust iz vranjske eparhije. Zbog čega, javnosti će postati poznato deset godina kasnije, kada se Branislav Peranović bude pojavio kao jedan od svedoka optužbe na suđenju vladiki Pahomiju za pedofiliju. Peranović je na sudu svedočio da mu je Pahomije još 1995. priznao da seksualno zlostavlja maloletnike. “Ja sam ga pogledao i rekao: ‘Znači, vladiko, sve je tačno?’ On mi je odgovorio: ‘Eto, dogodilo se.’ Pitao sam ga, kako je moguće da se dogodi. On je odgovorio: ‘Dok u grob ne legneš, ne možeš biti siguran šta će ti se dogoditi.’”, ispričao je Peranović na sudu.

Po odlasku iz Vranja, Peranovića uzima u zaštitu tadašnji vladika raško-prizrenski Artemije, pod čijim okriljem ostaje sve do napuštanja Crne reke. Artemije ga je rasporedio kao paroha u Istoku na Kosovu, gde je boravio do bombardovanja 1999. Među tadašnje svešteničke dužnosti Branislava Peranovića, spadalo je i ispovedanje zatvorenika u zatvoru u Istoku. Nakon početka bombardovanja, prelazi u manastir Crna reka, gde na jednoj livadi osniva Duhovno-rehabilitacioni centar. Ubrzo ih osniva još nekoliko u okolini Loznice, među kojima su i “Cikote”, “Sretenje” kod Jadarske Lešnice, “Dvorska” u opštini Krupanj i jedan centar na Ceru. Za taj projekat 2005. godine Ministarstvo vera odobrilo mu je pomoć od trista hiljada dinara. Svi centri radili su po istom principu: nalaze se na poljoprivrednim dobrima, gde štićenici sami uzgajaju hranu, a prostor čuvaju bivši štićenici i pitbulovi i dobermani. Pri dolasku u centre, štićenici potpisuju pisanu izjavu da pristaju na kontroverznu metodu lečenja za koju se navodi da uključuje “blaže i umerene batine”. Navodno, osim u Crnoj reci, za koju postoje dokazi u vidu snimljenih materijala, ni u jednom drugom centru nije bilo teškog batinanja, u šta je teško poverovati s obzirom na Peranovićevo više puta izraženo uverenje u efikasnost metode. Prvi incident u kom je sveštenik do tada poznat samo kao svedok na suđenju Pahomiju, povezan sa upotrebom nasilja, dogodio se u aprilu 2006. godine. Željko Vasić, austrijski državljanin, tada je izašao u javnost sa tvrdnjama da ga je brutalno pretukao upravnik Centra, protojerej Branislav Peranović, kada je došao po svog sina koji se tu lečio. Vasić je tada ispričao da je došao po sina koji je u Crnoj reci bio tučen i maltretiran, “a da ga je pretukao Peranović sa štićenicima, zato što je tražio priznanicu ‘da je njegov sin tu boravio dve nedelje i da se vrati 200 evra, jer je za mesec dana boravka platio 400 evra”. “Izgubio je svaku kontrolu, počeo je da bije moju suprugu, mene i sina. Rekao je da će nas pobiti i opsovao majku cigansku. Priskočili su svi ostali, udarali su nas rukama, nogama i čime su stigli”, ispričao je tada Vasić. Zbog ovog incidenta, Peranović je 2006. godine osuđen uslovno na godinu dana.

ODMETNIK NA HARLIJU: Stil odmetnika od civilizacije Peranović je pokazivao i tako što nijedno od njegovo petoro dece nije nikada upisano ni u osnovnu školu. Za razliku od nasilništva nad štićenicima Crne reke, za ovo nikada nije odgovarao. Odluku da decu ne upisuje u školu obrazlagao je time da je radio kao prosvetni radnik i da nema poverenja u obrazovni sistem. Međutim, Peranovićev prezir prema modernom društvu i njegovim tekovinama ima jednu slabu tačku: motorcikle i džipove. U krajevima u kojima je živeo i radio, poznat je kao ponosni vlasnik motora “Harli Dejvidson”, kojim je imao običaj da jezdi po parohijama u svojoj nadležnosti. U septembru 2009, svega četiri meseca nakon otkrića premlaćivanja ovisnika, u organizaciji Moto-asocijacije Srbije održana je vožnja podrške Duhovno-rehabilitacionom centru Crna reka, a domaćin je bio tek osnovani Moto-klub Crna reka (vidi “Vreme” br. 977). Pažnju reportera “Vremena” tada je privukao grb novoosnovanog kluba: beli dvoglavi orao na crnoj pozadini, sa štitom i ocilima na grudima, koji u kandžama drži ašov i lopatu, inače, alat korišćen za prebijanje štićenika Centra. Na pitanje novinara “Vremena” zašto je baš to odabrao za grb kluba, Peranović je odgovorio: “Iz inata.” Pre smrti N. Z. ime Branislava Peranovića poslednji put je u javnosti pominjano u aprilu ove godine, u vezi sa neakreditovanim Univerzitetom prirodne medicine, gde je predavao o bolestima zavisnosti. Osnivač i rektor Univerziteta prirodne medicine je Miroljub Petrović, zagriženi prokreacionista i protivnik abortusa i teorije evolucije, koji je početkom maja pritvoren zbog pretnji iznetih preko svog Jutjub kanala da će granatirati holandske brane, ako svi srpski državljani ne budu pušteni iz pritvora Haškog tribunala.

Branislav Peranović je trenutno u pritvoru i treba da bude izveden pred istražnog sudiju. U trenutku pisanja ovog teksta (utorak uveče), on ima status osumnjičenog za ubistvo N. Z. Šta god istraga pokazala, teško je poverovati da ovo nije kraj Peranovićeve živopisne karijere. Kako javljaju agencije, u toku je evakuacija svih 50 štićenika Centra u Lešnici, po koje dolaze rođaci i prijatelji. Kamp, koji je u utorak čitavog dana bio pod nadzorom policije, napustila je i Peranovićeva supruga sa decom. Eparhija šabačka, u čijem je vlasništvu imanje na kom se nalazi Centar, oglasila se saopštenjem u kom je izrazila žaljenje zbog smrti N. Z. “Organi Eparhije, sa velikim poverenjem, budno prate korake o preduzimanju mera istrage koju vrše nadležni organi Republike Srbije i čim dođe do relevantnih podataka i činjenica Crkveni sud Eparhije šabačke će preduzeti mere u svojoj nadležnosti”, navodi se u saopštenju Eparhije.

Osim Šabačke eparhije, oglasio se i episkop bački Irinej, koji je za B92 izjavio da je, posredno, i Srpska pravoslavna crkva odgovorna za smrt N. Z. “Ja smatram da, posredno, svi mi snosimo odgovornost i to moram da kažem pošteno, zato što nismo ozbiljno shvatili šta jedan neuravnotežen čovek može da uradi”, kaže Irinej bački.

NEURAVNOTEŽENI NASILNIK: Upitan za komentar na to što je Sinod SPC-a 2009. godine preporučio Raško-prizrenskoj eparhiji da pokrene crkveno-sudski postupak protiv njega, ali je tadašnji episkop Artemije to odbio da učini, a nakon što je Artemije raščinjen, to nije učinila ni Šabačka eparhija, Irinej je rekao da Sinod nema vlast nad mesnim episkopima: “Videlo se da je ovaj čovek neuravnotežen i nasilnik, ali, nažalost, ni crkveni postupak nije pokrenut.” O Peranovićevoj neuravnoteženosti svedoči i Aleksandar Jevremović, direktor Organizacije za borbu protiv narkomanije Izlazak, koji je sa njim svojevremeno gostovao na Radio-televiziji Srbije: “Zamalo me nisu linčovali jer se nekako namestilo da je u publici bilo 95 odsto štićenika i roditelja koji njega podržavaju. Pokušavao sam da objasnim da batine ne mogu ništa da izleče, da ta njegova komuna nema nikakav program, da je 300 evra mesečno, koliko je naplaćivao, ogroman novac… Ovo za mene uopšte nije iznenađenje. Znao sam da će kad-tad nešto da se desi jer je nekontrolisan, ima neki ego trip.”

Ono što najviše iznenađuje, upravo je odsustvo iznenađenja javnosti nad činjenicom da je u kampu za lečenje od bolesti zavisnosti došlo do nečije smrti. Kako i pod kojim okolnostima, biće poznato po završetku istrage. Međutim, posrednu odgovornost o kojoj govori Irinej bački, osim SPC-a, moraće na sebe da preuzmu i država koja je dopustila ovakve diskutabilne metode lečenja (u martu ove godine, ministar policije Ivica Dačić i patrijarh Irinej potpisali su protokol o saradnji na suzbijanju bolesti zavisnosti) i pravosuđe koje je propustilo da adekvatno reaguje u slučaju Crne reke, ali i zdravstveni sistem, zbog čije neefikasnosti u lečenju zavisnosti, građani iz očaja prihvataju metode poput Peranovićevih. Na kraju krajeva, odgovorno je i društvo u kom je moguće da lečenje batinanjem bude društveno prihvatljivo i koje u takvo lečenje ima poverenja. Odsustvo društvene svesti i znanja o tome da batine mogu da budu fatalne za organizam iscrpljen višegodišnjom upotrebom narkotika, ukazuje na dubok, gotovo sistemski primitivizam, a to je već nešto što ni presude ni kazne za odgovorne ne mogu da promene.

Vreme.rs

 

Autor 9.8.2012. u 11:24

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija