Smrt Odisejovog pogleda ( In memoriam Asafu Muranoviću)

Autor 2.5.2011. u 01:22

Smrt Odisejovog pogleda  ( In memoriam Asafu Muranoviću)

“Kada bih mogao da vratim vreme unazad, danas bih pucao u uniformisane vojnike, koji su u Dvoru na Uni, avgusta 1995. godine, posle operacije ‘Oluja’ ubili devetoro srpskih civila”, rekao je Velendorf za današnje izdanje lista “Danas”. (29.04.2011.)

                                                                     Dok gledamo u ponor, ponor gleda u nas! 

                                                                                                           Fridrih Niče

E, kada bismo mogli vratiti vreme unazad! Kada bih se ja mogao vratiti u zimu ’92. u svoj Prijedor, pa da kažem svojim roditeljima, rođacima, prijateljima, ama baš svima, da beže glavom bez obzira. Rekao bih im da ne čekaju proleće, jer će za mnoge ono biti krvavo i poslednje; poručio bih im da beže iz grada koji je tonuo u ludilo i mržnju. Ali se u isto vreme i pitam: Da li bi to spasilo moj grad ili celu Bosnu i Hercegovinu od rata i masakra koji je čekao kao  provalija pod našim nogama? Sećam se da je i tada bilo ljudi koji su govorili da se veliko zlo sprema i da valja bežati, ali im nismo verovali ili pak nismo želeli da poverujemo da se u Bosni može desiti rat. Neki su govorili da će se boriti, da neće dozvoliti da zlo prevlada, ali sve je bilo uzalud onda kada se zlo i počelo događati. Tada je i zamrla Bosna koju ja znam, tada je i moj grad Prijedor ostao nem od bola i tuge, i do danas ga proganja ta jeziva tišina. Povremeno, samo se kroz ovu tišinu probije neki glas kao odjek koji brzo potone u ćutnju: Omarska, Trnopolje, Keraterm…

Pitam se: Kako neko može da posmatra masakr, ubijanje nedužnih, u slučaju ‘Dvora na Uni’ devetoro mentalno bolesnih i starih ljudi? Jedina krivica ovih nesrećnih žrtava bila je u tome jer su bili ‘pogrešne’ nacionalnosti – Srbi. Zašto su hrvatski bojnici pobili devetoro ljudi koji nisu predstavljali nikakvu opasnost? Ovi ljudi, Srbi, nisu bili vojnici, nisu imali oružje, samo su se krili od ratnog užasa. Pitaćemo se mi do kraja života o mnogim zločinima koje smo videli ili pak doživeli: kako su se zločini uopšte mogli desiti? Kakvi su to ljudi? Nažalost, teško da se može doći do nakog normalnog zaključka sem revidiranja pukih činjenica o zločinima i njihovim počiniteljima. No, slučaj sa danskim pripadnicima UN-a, koji su posmatrali zločin nad nemoćnim ljudima, je poseban fenomen koji, nažalost, nije izuzetak već pre pravilo ponašanja ove međunarodne organizacije. Vojnici UN se ne mešaju u ratne sukobe osim ukoliko nisu sami ugroženi, to jest napadnuti. Danski pripadnici UN-a su dobili naređenje da ne poduzimaju ništa, već samo da posmatraju, i oni su to i učinili. Izjava danskog vojnika Jana Velendorfa da bi danas pucao na ljude koji su ubijali nedužne civile zvuči neubedljivo i patetično, kao što su uostalom, uglavnom sva opravdanja koje je UN iznosio u vezi sa raznoraznim brljotinama koje su počinili na području bivše Jugoslavije. Setimo se holandskih pripadnika UN i njihove ‘zaštite’ u Srebrenici! Bez obzira na prisustvo UN-ovih vojnika, Mladićevi vojnici su izvršili masakr nad muslimanskim stanovništvom. Holandski vojnici su zbog ovih događaja bili ‘traumatizovani’, i njihova vlada se pitala da li se zbog toga vojnici osećaju posramljeno i obeshrabreno za neke buduće akcije. Ugled i spremnost holandskih vojnika su bili u pitanju. Na kraju je teret odgovornosti podnela holandska vlada, koja je zbog svih događaja i uloge njenih vojnika, podnela ostavku 2002. godine.

Holandski sud odbacio je 10.09.2008. zahtev rođaka žrtava genocida u Srebrenici da holandska država prizna odgovornost za genocid počinjen u toj bosanskoj enklavi u julu 1995. godine i isplati im odštetu za smrt bližnjih. Holandska država ne može da bude smatrana odgovornom za delovanje ‘Dačbata’, holandskih ‘plavih šlemova’, izjavio je sudija Hans Hofijus, iz Okružnog suda u Hagu. Na saslušanju 16. juna, tužioci su optužili holandske vojnike koji su bili zaduženi za zaštitu srebreničke enklave, da su predali muslimanske izbeglice snagama bosanskih Srba i tako prekršili nekoliko nacionalnih zakona i međunarodnih sporazuma. Sud je odlučio da troškovi procedure idu na teret tužilaca. Pre ove presude, holandski sud odbacio je još jedan zahtev za odštetu u slučaju srebreničkog genocida. Zahtev je podnelo Udruženje „Majke Srebrenice“, tražeći od UN kompenzaciju zbog toga što nije sprečen genocid u Srebrenici. Zahtev je odbijen jer svetska organizacija ima imunitet u pravnim sporovima.“ ( Peščanik.net. 18. 09.2008.)

Kako se može zaključiti, UN je unapred oslobođen svake krivice, i zbog toga se i ne vredi žaliti. No, to i ne bi bio najveći problem UN-a jer je ova organizacija predviđena za obavljanje mirovnih operacija, ali stav ‘posmatračke misije’, posle Srebrenice i Dvora na Uni, u najmanju ruku, mora biti doveden u pitanje. Posmatrati ubijanje ljudi i ne činiti ništa, a potom se pozivati na mirovni karakter misije UN ili pak na naređenja sa viših instanci je, u najmanju ruku,  moralno nakazno, da ne kažem nehumano!  No, nije tu samo UN kriv radi svoje mirovne pasivnosti ili pak nedostatka ljudskosti njihovih vojnika. Stav ‘velikih’ sila, a osobito zemalja EU, koje su mogle uraditi daleko više u sprečavanju sukoba u BiH od UN-a,  je njihovim ‘posmatračkim’ odnosom prema ratu uticao kako na broj žrtava tako i na trajane ratne agonije. Dok su se velike sile dogovorale šta će da učine i na koji način spreče sukobe, pokolji i stradanja su se događali širom BiH.  Ne mogu da se otmem utisku da je u tom posmatranju i sondiranju situacije u BiH-a, pored analitičke hladnoće zapadnih zemalja i empatije prema ‘neprosvećenim’ Balkancima, bilo i nekog zluradog uživanja. Vrlo slično situaciji iz Krležine drame „Gospoda Glembajevi“, gde glavni junak Leon Glembaj naslućuje katastrofu, ali ne čini ništa,  i sa dozom perverznog užitka, po sopstvenom priznanju, iščekuje rasplet događaja. Slavoj Žižek je postavio svojevremeno jedno zanimljivo pitanje, koje, na prvi pogled, nema veze sa ratom u BiH. Baveći se raspadom komunizma u Istočnoj Evropi Žižek se pita: „Zašto je Zapad bio toliko fasciniran raspadom komunizma u Istočnoj Evropi? Odgovor se čini očiglednim: pogled Zapada bio je, zapravo, fasciniran ponovnim pronalaženjem Demokratije.“ (Slavoj Žižek, Metastaze uživanja). Preformulišimo malo Žižekovo pitanje i postavimo ga na sledeći način: Zašto je Zapad bio toliko fasciniran raspadom Jugoslavije i ratovima na njenom ex prostoru? I naš odgovor može se činiti očiglednim, ali opet sa malim izmenama: pogled Zapada bio je, zapravo, fasciniran ponovnim pronalaženjem ljudskosti. Da li je Zapad pronašao tu ljudskost – prosudite sami.

Ne želim da se svrstavam u ‘antizapadno’ raspoložene subjekte, naprotiv, ali neke stvari ne mogu da oćutim, jer nisam samo ‘posmatrački’ raspoložen. Da je Zapad, i sve organizacije koje se nalaze pod njegovim patronatom, ranije odlučio da pomogne BiH ne bi bilo ni Srebrenice, ni logora u Prijedoru, ni ubistava u Dvoru na Uni. Danas bi bio živ moj prijatelj Asaf  Muranović koga su ubili jer je bio ‘pogrešne’ nacionalnosti. Ovog proleća je tačno 19 godina od njegove smrti, ali je svejedno teško priznati sebi da ga više nema. Naravno, Zapad ne može biti kriv za ono što su činile razne vojske, paravojske ili pojedini zločinci sa imenom i prezimenom, ali greh Zapada je u tome što nam nisu pomogli na vreme i sprečili zlo. To što ste samo gledali ide vama na dušu…

 

Autor 2.5.2011. u 01:22

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija