Snežana Čongradin o Borisu Tadiću: PROZAPADNI LIDER VELIKE SRBIJE

Autor 4.8.2011. u 03:16

Snežana Čongradin o Borisu Tadiću: PROZAPADNI LIDER VELIKE SRBIJE

„Mi ne verujemo dobrim namerama muslimana“, ovim rečima je predsednik Republike Srpske obeležio 11. jul 2011. godine, dan kada su oružane snage države na čijem je čelu počinile genocid nad osam hiljada srebreničkih muslimana. Taj rasistički govor, kakav je u rudimentarnom obliku mnogo pre njega lansirala bivša predsednica bosanskih Srba, Biljana Plavšić – izjavom da su „muslimani genetski kvaran materijal“ – ne smeta predsedniku Srbije da Dodiku danas ukazuje državnu i političku podršku, ispoljava naglašenu ideološku naklonost i javno utemeljuje jedno veliko, krajnje lično prijateljstvo.

Predsedniku Srbije ne smeta ni stav predsednika Republike Srpske o tamošnjem pravosudnom sistemu, unutar kojeg, takođe, pretežu elementi rasizma. „Neprihvatljivo je da nam sude sudije muslimani“, izjava je Dodikova od pre samo dve godine, a od koje se nikad nije distancirao.
Čak je prolećna rekonstrukcija Vlade Srbije obeležena prvom zajedničkom sednicom, skupa sa ministrima vlade entiteta BiH – kao da su ministri jedne vlade, a ne dve. Ubrzo nakon toga predsednik RS pokrenuo je u parlamentu izglasavanje odluke o raspisivanju referenduma – ne baš o nezavisnosti, ali o najelementarnijoj polugi svake centralne vlasti, pa bilo to i u krhkoj državi poput BiH – o pravosuđu. Ne samo da je reč o osnovnom segmentu društvenog uređenja, već je to grana vlasti koja bi trebalo da se bavi procesuiranjem ratnih zločina i ratnog profiterstva. Koliko je samo sitnih, ličnih, sebičnih interesa sabijeno u jednoj zajednici ljudi, još svežih učesnika krvavog rata, zločina i genocida! Ogromne su razmere tih sitnih, pojedinačnih interesa. Posledice su iste za sve – javne i sveprožimajuće, iako je interes koji se krije iza toga sasvim privatan i ličan.
Poruka koju dva predsednika takvim postupcima šalju regionu, Evropskoj uniji i široj međunarodnoj zajednici, odnosno građanima Srbije i građanima Republike Srpske, druga je strana njihove politike, usled koje im deklarativno proevropsko zalaganje deluje potpuno neuverljivo, a njihovo ponašanje ocenjuje se dvoličnim i licemernim. Srbija i RS igraju ključnu ulogu u održavanju napetosti i nebezbednosti u regionu, povlačeći poteze zbog kojih ih EU kažnjava, ili, kako njima više odgovara da javnost vidi – uslovljava nagrađivanjem. Time se neistinito predstavljaju sopstvenim građanima kao sila i faktor, umesto uloge koju su zapravo zauzeli prema međunarodnoj zajednici – izvor konflikta i zaostajanja.
Tako je Milorad Dodik, nakon posete i samo jednog razgovora sa Ketrin Ešton, visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku i bezbednost, odustao od referendumskih namera i bez velike buke povinovao se zahtevima evropskih čelnika. Neizvesno je, naravno, koliko će dugo trajati to Dodikovo povlačenje pred zahtevima EU – pre svega, ako se imaju u vidu njegove skorašnje rasističke

 

izjave o muslimanima i širenje govora mržnje čak i na dan kada se obeležava godišnjica genocida u Srebrenici i sahranjuju posmrtni ostaci stradalih u masakru.

Takođe, ta neizvesnost u pogledu Dodikovih poteza poduprta je činjenicom da Boris Tadić i njegova stranka, u narednih nekoliki meseci očekuju status kandidata za članstvo u EU, koji bi im, kao najznačajniji predizborni adut, omogućio osvajanje još jednog mandata. Regionalna politika Srbije – odnos prema BiH i Kosovu, postaju ključni uslovi za korak ka EU a ispunjenje tih uslova – osnovna pretpostavka za ostanak na pozicijama vlasti. EU i Amerika neprestano pozivaju Borisa Tadića da podrži celovitost BiH i neutrališe secesionističke težnje RS, te izbriše iz osnova i svih temeljnih političkih postulata ideju Velike Srbije, u kojoj Srbi preko Drine postaju građani države Srba s ove strane Drine.

PUT DO NOVE STRATEGIJE
Oni žele podelu Bosne i Kosova. Ali, znaju da to nije realno. Da li takva pozicija implicira uverenje koje počiva na očekivanjima da će ta teritorijalna deljivost nekada biti ponovo realna, iako trenutno nije? Odnosno, da li je ideja u ovom trenutku nerealna upravo iz tog razloga što je ranije bila realna? A, ako je bila – to onda znači da može opet da bude. To je matrica kakvu je bilo moguće jasno uočiti u agresivnoj, ratnohuškačkoj politici Demokratske stranke Srbije i njenog lidera, bivšeg premijera Vojislava Koštunice. Razlika između ove dve stranke je blaga i počiva u činjenici da bi DSS čekao te bolje prilike za deljenje teritorije po etničkoj, verskoj i nacionalnoj osnovi, insistirajući na politici konflikta sa nepodeljinim i nezavisnim Kosovom, kao i celovitom BiH. Boris Tadić čeka prikladnije i bolje okolnosti za Srbe i njihovo regionalno povezivanje u jednu državu – a u međuvremenu govori neistinu i igra dvostruku ulogu (više nego očigledno) sve iz uverenja da kupuje vreme za Veliku Srbiju.

Evropskoj uniji se, s druge strane, preporučuje čvršća politika prema Srbiji i njenom lideru Borisu Tadiću, kako bi ceo region krenuo u demokratizaciju i saniranje posledica rata. Uskoro se mogu očekivati i zahtevi da predsednik Srbije poseti Prištinu. Prazna forma tog događanja u uslovljavanju okreće se, međutim, u svoju suprotnost. Tadić će tako otići u Srebrenicu na petnaestogodišnjicu genocida, nakon što je izdilovao da se u tekstu srpske skupštinske deklaracije ne nađe pojam genocid, već zločin. Zbog čega je predsednik procenio da je u interesu građana Srbije iskrivljena slika o genocidu koji je, ipak, neko drugi počinio u njihovo ime, nije baš najjasnije. Takođe, nije jasno zbog čega je u interesu građana Srbije da se takvim odnosom rugaju žrtvama.
„Svugde gde stignem, ja podvlačim da vojni gubitak Srpske Krajine i slavonskih zemalja, gde su Srbi bili većina, mi ne smemo nikada prihvatiti kao definitivan gubitak… Te krajeve nikad ne treba smatrati izgubljenima, jer ni Nemci nisu Istočnu Nemačku smatrali definitivno izgubljenom. Čak ni u svom ustavu“, isticao je akademik Ljubomir Tadić 1996. godine. Akademik SANU je apelovao i na potrebu da se Republika Srpska „spasi“: „A što se Karadžića i Mladića tiče, ja se nadam da oni imaju vojno obezbeđenje oko sebe, tako da bi NATO-vci morali da rizikuju da među njima bude i mrtvih ukoliko se odluče da budu dosledni u svom okupatorskom nasilju.“
„Kohabitacija predsednika i premijera Srbije (Borisa Tadića i Vojislava Koštunice) mora biti nastavljena, pre svega zbog Kosova i Metohije, a stranačke stvari moraju biti stavljene u stranu u interesu države i njenog opstanka. Boris Tadić i Vojislav Kostunica već su nastavili saradnju organizovavši pregovarački tim, jer se država ne sme zanemariti i dovoditi u pitanje zbog stranačkih sporova. Njihova saradnja biće nastavljena kroz sva pitanja koja su otvorena pred Srbijom“, rekao je akademik Ljubomir Tadić, otac predsednika Srbije, 2006. godine.
Da nema neodoljivih sličnosti između političke stvarnosti i misli Ljubomira Tadića, ne bi, naravno, imalo smisla upućivati na oca, kada je reč o postupcima sina.
Sličnost se pokazuje i u dokumetovanom ideološkom profilu aktuelne državne politike i one koja je bila načeta krvavim sukobima, a pre toga, Memorandumom iz 1986. Naime, od kada je, u martu ove godine, usvojena Strategija Vlade Srbije o očuvanju i jačanju odnosa matične države i Srba u regionu, u poređenju proklamovanih ciljeva, u čijem ispunjenju ovdašnji dokument daje najznačajnije mesto Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uviđa se posebno potreba za relativizacijom zločina, te ušuškavanjem tragedije u lažno istorijsko predstavljanje

Autor 4.8.2011. u 03:16

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija