Snežana Čongradin: Pohvalite nas što ne ratujemo

Autor 10.7.2011. u 01:56

Snežana Čongradin: Pohvalite nas što ne ratujemo

Srbija je, zapravo, zaprepašćena ponašanjem nezahvalnih žrtava i reakcijom međunarodne zajednice, koja bestidno ne ceni i ne uviđa dobronamernost Srbije u odluci da ne posegne za oružjem u ostvarenju sopstvenog državnog interesa.

Najveće dostignuće srpske spoljne i regionalne politike i u 2011. godini, odlikuje izostanak agresije i ratnih pohoda, kao što je bio slučaj pre svega desetak godina, kada su se dogodili poslednji u nizu zločina nad pripadnicima drugih naroda bivše Jugoslavije. U tim blagonaklono upriličenim mirnodopskim okolnostima, žrtve genocida i drugih zločina, ali i celokupna međunarodna zajednica trebalo bi, u najmanju ruku, da se suzdrže od uslovljavljanja i nametanja rešenja problema koji karakterišu postkonfliktno doba. Srbija je, zapravo, zaprepašćena ponašanjem tih nezahvalnih žrtava i reakcijom međunarodne zajednice, koja bestidno ne ceni i ne uviđa dobronamernost Srbije u odluci da ne posegne za oružjem u ostvarenju sopstvenog državnog interesa.
Nemojte nas izazivati da ponovo uzmemo oružje, sledstveno proizilazi upozorenje Vuka Jeremića međunarodnoj zajednici. Srbija je, stoga, zaista faktor bezbednosti na Balkanu? Izvoznik mira u susedne zemlje? Srbija kao da traži pohvalu što više ne ratuje sa susedima.
Reklo bi se pre da se pred ovakvim stavovima podsmehuje i okreće glava u neverici da se oni uopšte saopštavaju.

Šta je napisala Meri Vorlik

Tako je i Meri Vorlik, ambasadorka SAD u Beogradu i napisala u depeši američkim vlastima, 2010. godine, nakon prvog susreta sa srpskim šefom diplomatije, u krajnje nepriličnim i mimo svih diplomatskih manira, uslovima za koje je, podrazumevano, odgovoran Vuk Jeremić. Susrevši se sa ambasadorkom u restoranu Madera, u centru Beograda, što je ona opisala Jeremićevom potrebom da u javnosti bude viđen kao prijatelj Amerike, zaključak koji Vorlikova izvukla sveo se i na sledeću konstataciju: „Srpski sagovornici, čini se, gluvi su za efekat koji takvi komentari imaju na zapadnjake i insistiraju i dalje da bi ih trebalo pohvaliti što se nisu okrenuli nasilju“.
Najnovije pretnje Vuka Jeremića iznete u najgledanijoj političkoj emisiji u debati sa liderom LDP Čedomirom Jovanovićem, izazvale su gnušanje dela srpske javnosti, a bošnjačke odbore Liberalno-demokratske partije na zahtev za njegovom ostavkom. Naime, Vuk Jeremić je gostujući u Utisku nedelje izjavio da „svi znaju da postoje delovi Srbije sa etničkim tenzijama, gde postoje ljudi koji zloupotrebljavaju verska osećanja i opredeljenja građana“. Potom je, u debati sa Jovanovićem, potvrdno odgovorio na pitanje da li je mislio na Sandžak.

Jeremićevo ne „svetloj evropskoj budućnosti“

.Ministar spoljnih poslova je rekao da ako Srbija popusti jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije to neće biti poslednje jednostrano proglašenje nezavisnosti na njenoj teritoriji. “Jednostrano proglašenje nezavisnosti predstavlja jedan dramatičan presedan i ako se tom presedanu decidno ne oduprete i ako pošaljete signal svetu da ste spremi da zarad neke imaginarne i svetle budućnosti odustanete od dela svoje teritorije, praktično upućujete poziv da se to desi ponovo“.
Jeremić je naveo da su kosovski Albanci jedinstveni u pogledu sopstvenih interesa i nastojanja da Kosovo bude nezavisno, a da u Srbiji to nije slučaj, ukazujući da ima “pukotina” kada je reč o državnim i nacionalnim interesima uključujući i teritorijalnu celovitost. “Ako popustimo albanskim separatistima to neće biti biti poslednje jednostrano proglašenje nezavisnosti na teritoriji Srbije”, kazao je ministar spoljnih poslova.
Za razliku od Vuka Jeremića, portparol režima Slobodana Miloševića koji je na Kosovu, tokom devedesetih, sproveo etničko čišćenje (90 odsto kosovskih Albanaca, odnosno 862.979 kosovskih Albanaca isterao iz svojih domova), Ivica Dačić pokazao je, kako se to u ovdašnjoj javnosti tumači, mnogo pragmatičniji pristup u rešavanju kosovskog problema. Naime, on je rešio da inicira podelu Kosova – s jedne strane njihove, s druge naši. Molim lepo. Najpozvaniji da o tome govori, ovaj srpski najevropljanin – portparol najgnusnijih zločina i genocida na evropskom tlu, još od Drugog svetskog rata, besramno i neodgovorno govori 2011. godine u ime građana Srbije, kao potpredsednik Vlade Srbije. Građani Srbije na čelu sa Borisom Tadićem, najodgovorniji su za tu sramotu.
Čineći od najekstremnijih političkih figura iz zločinačke prošlosti partnere, određujući tempo i način pristupanja EU, međunarodna zajednica kažnjava svakog pojedinca u društvu, već određenog nužnošću neprijatnosti snošenja kolektivne krivice. Od postupaka najdirektnijih učesnika u ratnoj i zločinačkoj prošlosti, uz snažno delovanje i uticaj njihovih „ideoloških očeva“, danas zavisi evropska budućnost građana. Tokom devedesetih godina prošlog veka, u njihovo ime su sprovodili politiku sukoba i izolacije, da bi se danas nalazili u ulozi saniranja katastrofalnih posledica koje je ta politika proizvela u društvu.

EU želi pacifikaciju Srbije po svaku cenu

Od uništitelja napraviti reformatora, koliko god taj čin teško paradoksalan i porazan bio, predstavlja za međunarodnu zajednicu najveće osiguranje bezbednosti i mira u regionu, te ih ona vrlo rado prihvata kao pokajnike i ovisnike o njenoj materijalnoj i vrednosnoj podršci. To je, iz ugla međunarodne zajednice, zapravo konačan trijumf nad nekadašnjim uništiteljima, aktuelnim reformatorima društvenih okolnosti za koje su sami odgovorni. Nakon višegodišnjih sankcija, borbi na najrazličitije načine, sve do NATO intervencije – pokajanje neprijatelja i njegova potpuna i bezuslovna predaja dugotrajnim pripremama za sticanje statusa punopravnog člana zajednice evropskih zemalja, predstavlja neizostavno konačni udarac i uništenje te neprijateljske politike, koja je, na zalasku dvadesetog veka, prouzrokovala čak dva genocida – u Bosni i na Kosovu.
Istovremeno, fenomen naglih obrta – od predstavnika zločinačke politike do zastupnika ideja sopstvenih protivnika, odnosno proevropskih određenja – suočava pojedince opterećene osećanjem kolektivne krivice sa paradoksom stanja nemogućnosti ispunjenja potrebe istinskog razračunavanja s mračnom prošlošću celokupnog društva. Pragmatizam nije gadljiv i saosećajan. Stoga, međunarodna zajednica ne mari za gađenje s kojim, pod pritiskom kolektivne krivice, pojedinci u društvu posmatraju taj njen konačni udarac – povratak „zločinaca“ na vlast kako bi ih u integracijama držala pod potpunom kontrolom i smanjila rizik ponovnog ugrožavanja bezbednosti na najmanju moguću meru. A, to je njoj jedino i važno. Tek sekundarno, nikako nužno, to može biti proces istinskog razračunavanja sa zločinima, kao uslov za bilo kakvo dalje kulturno, obrazovno i socijalno podešavanje društva.
tekst prenosimo sa republika.co.rs
Autor 10.7.2011. u 01:56

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija