Snežana Čongradin: Revizija istorije generala Mekenzija

Povezani članci

• Profesorka Rajna Dragićević održala govor koji će studenti pamtiti celog života
• Online debata “Ratovi 1990-ih u nastavi istorije”
• TUĐMAN, I POSLIJE TUĐMANA (I. dio)
• Republika Srpska je ipak samo dio BiH
• Pisma iz Prishtine (1): U sličnostima umiru razlike
• (Ne)suočavanje

Plagirani doktorati, ratni zločinci domaći, kao i strani, širenje ideologije ratnog i tranzicijskog profiterstva političkih hulja, podaništvo vlastima, zanemarivanje osnovne uloge akademskih institucija i funkcija koje su im poverene, usled drastičnosti ovakvih fenomena, preovlađujuća su odlika ovdašnje obrazovne i kulturne elite. I to ne samo one koja zauzima pozicije vlasti, već i one koja je u dobokom konfliktu sa njom, uglavnom je kritikujući, jer „izdaje nacionalne interese“ takozvane „velike Srbije“ i ratno zločinačkih izneverenih ciljeva.

I to nije preterano određenje. Izvinite, takozvane patriote i zatvarači očiju, ili, pak, neosetljivci i lenjivci. Suviše je blago i to samo zato što je moguće i što postoji, jer bi, u suprotnom, uveliko nastala pobuna protiv ovakvih grehova, nasilja i popuštanja pred tom silom koja ih uređuje. Ne bi ni stigli do navedenog nivoa nakaradnosti.

Ona se poslednji put, izuzev procene doktorata ministra finansija kao validnog, o čemu svedočimo već u nekoliko navrata u bliskoj prošlosti, pokazala i dovođenjem u srce Beogradskog univerziteta, u Filološki fakultet, osumnjičenog za višestruka silovanja Bošnjakinja, tokom rata u Bosni, da priča studentima šta se u toj nekadašnjoj jugoslovenskoj republici, zapravo, dogodilo. Kako su Srbi iz milošte i ljubavi držali pod opsadom Sarajevo pune četiri godine, granatirajući ga, kao najgore kukavice sa brda, koja su zaposeli uz pomoć krađe oružja Jugoslovenske narodne armije i pokoravanjem svih drugih borbenih snaga, pa i bosanskih. Kako Srbi nikada nisu činili strahote o kojima se uveliko ispisuju stranice i stranice istorije na živo, tokom života svedoka, kao i preživelih porodica i prijatelja žrtava, već da su te strahote mnogo manje, a žrtve prenaduvane. I njegove, pretpostavlja se. One žene koje su ga optužile i prepoznale kao silovatelja.

Reč je o generalu Mekenziju, kanadjaninu koji je, tokom rata u Bosni, bio pripadnik Ujedinjenih nacija. Naime, on je osnovao i komandovao Sektorom Sarajevo u okviru UNPROFOR-a u Jugoslaviji 1992. godine. U prilog njegove karijere koja ga je skoro tri decenije dovela u srce beogradskog univerziteta da drži predavanje našoj deci o moralu, ratnoj etici i predoči navodne činjenice iz vizure jednog nekažnjenog silovatelja, prilažem citat jedne svedokinje na sudu: “General Mekenzi me je pitao kako se zovem, odakle sam… Šutjela sam i pravila se da ništa ne razumijem. Slijegala sam ramenima i polako uzmicala, dok mi je general Mekenzi rekao na engleskom jeziku: “Gospođice, Vi veoma dobro govorite engleski i Vi sve razumijete. Ovdje sam da vam pomognem. To je vaš interes. Ljubav vođena interesom je najjača ljubav”. Uz šund muziku iz Srbije, sa radija, general je priznao svoju strast, a ja branila svoju zatočenu bebu. Stisnutih zuba, stisnuta srca… To je trajalo, sa manjim prekidima, više od dvadeset minuta. General me je posjetio 7-8 puta. Molila sam ga da utice na četnike da mi vrate bebu i da nas oslobode. Uvjek je govorio: ” Sutra, sutra, strpi se”.

General Mekenzi nije izneo podatak da je više od 50.000 žena, Bošnjakinja, silovano tokom rata u Bosni. Relativizujući ulogu svojih srpskih podvodača, pričao je „našoj deci“ o tome kako se u Srebrenici, naime, nije desio genocid, već „strašan zločin“. Nešto poput Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i ostalih potomaka najvećih balkanskih krvnika – Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Ratka Mladića, Radovana Karadžića… Argument da se nije dogodio genocid ispostavio je pred decom, za katedrom Filološkog fakulteta, navodeći da je za genocid neophodno pobiti i žene, a kasapini, poput Ratka Mladića, to, vidite, nisu uradili. Osumnjičeni silovatelj žena rata, priča tri decenije posle studentima koliko su balkanski krvnici bili dobri, pa su žene sačuvali. Samo su ih bacali u naručja seksualnog maltretiranja njemu i njemu sličnima.

Koliko je ova država sa njenim institucijama bizarna i odvratna, teško je izraziti i najočiglednijim primerima. Zašto je to tako?

Snežana Čongradin

Novinarka dnevnog lista Danas iz Beograda. Godinama se kroz tekstove i kolumne bavi suočavanjem sa prošlošću i ratnim zločinima, regionalnim odnosima i promociji ljudskih prava. Dobitnica je nagrada za istraživačko navinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), nagrade za borbu protiv diskriminacije Koalicije protiv diskriminacije, kao i godišnje nagrade lista Danas – Nikola Burzan.