SOMETHING’S IN THE AIR

Autor 20.2.2012. u 18:39

SOMETHING’S IN THE AIR

Volite se ljudi! Ljubav je i dalje najlepši i najekonomičniji način da se prevaziđu sline, kašalj, virusi, Lajke, bojni otrovi i zlatna isparenja. Nije vam potreban instruktor joge da biste shvatili moć lične atmosfere i dekontaminacije emocijom.

Ni pretnje nisu ono što su nekad bile – ne primaju se, ljudi ih ne shvataju ozbiljno, rok upotrebe ne traje ni jedan dan. Ljudski rod je jako nezgodan – sve se izgustira, postane dosadno, pa i strah. Vreme je da “svetski mozak” izmisli nešto novo, jer videli smo kako je prošlo nedavno zastrašivanje satelitom koji je trebalo da nam padne na glavu stanovnika, “ne zna se čiju”. Narod je uglavnom bio nezainteresovan, tu i tamo bi se neko nasmejao. U pitanju je koktel od: stečenog imuniteta na “padavine”, hronične apatije uz mali dodatak prkosa u vidu “smeha bez obzira”. Sve ih je više koji su patentirali smeh kao univerzalni odgovor, pa i onda kada ne čuju pitanje. Reporter pita jednu stariju sugrađanku šta misli – da li će raštimovani satelit da padne baš kod nas? Ma, dosta je, bre, padalo ovde! Nek’ padne negde drugde! – reče ona preko volje u kameru, u hodu, nije čak ni zastala, odmahnu rukom i nastavi dalje. Drugi ispitanik se smeje: Pa, neće valjda baš sada, danas mi je rođendan! Zašto se nismo uplašili?

Prvo zato što taj prisilni brak sa strahom užasno dugo traje. Obe strane su već zaboravile kako izgledaju, one same, potom i druga strana. Čak i pod pretpostavkom da ima takvih koji su u taj brak ušli iz ljubavi, svaka ovakva veza bi odavno pukla! S jedne strane pasivna pretnja koja nema maštu ni za jedan dobar novi scenario, s druge strane agonija preživljavanja koja je ušla u fazu opsesije. Takva zajednica je osuđena na propast. Uostalom, videli smo kako je skončao taj “strašni” satelit. Tako da većina populacije nema pojma kako, niti za to mari.

Nije potrebno biti pas da biste osetili da u vazduhu ima svačega, osim ozona. Ja još nisam prežalila Lajku, a u međuvremenu je sa Zemlje lansirana najteža metalurgija, celokupna hemijska industrija, ili, što bi sažeto rekla moja komšinica: Stalno nas nečim kade i zaprašuju! Dopadaju mi se ova dva glagola – prvi je crkveni i ta ironija priziva vreme kada su se znali datum i vrsta “dodatka u vazduhu”, dok drugi jasno asocira na moderno doba dezinsekcije. E, kolike epohe su naslagane u tu samo jednu glavu stanovnika! Pa, ko sve to može da složi? I kada da stignemo da se plašimo?

Prirodno je misliti najpre lokalno, tako da pomenuta komšinica ima u vidu Pančevo. Mi stanujemo u blizini ovog grada koji se nesrećno pročuo po rafineriji nafte, tačnije po iluzionizmu filtera – čas ih ima, čas ih nema, zavisi od gradonačelnika i ostalih čelnika. Bukvalno se davimo od pančevačke “proizvodnje” koju su novinari u nekom od svih ovih istorijskih časova poistovetili sa Bordžijama. Tako da ovde malo ko pamti prvobitnu familiju čuvenih trovača. Daleko je Rim. Čim se spomene to prezime, svi prvo pomisle na Pančevo. Prelep grad, nedužan, ali “poslovni ljudi” su zadužili čitavo podneblje obolelih i “prerano počivših”. To je samo jedan primer, dakle, mikro. A čitava priča o zagađenju se tako i piše – jedna po jedna epruveta, dimnjak, neispravan ventil, “švercovani benzin”, ratišta i hemijsko oružje.

Domovi zdravlja su puni ljudi koji ne mogu da obuzdaju sinuse i kašalj. U čekaonicama je bučno, jedva čujete kada vas prozovu. Primećeno je da su papirne maramice prevaziđene, te da za sline sada služe kuhinjske krpe i peškiri. Šta je ovo? – pitate doktorku pošto ste progutali treću kutiju “drugačijih” antibiotika. Nemam pojma! – odgovara ona najiskrenije i kašlje. Ni pretnja o zabrani prodaje antibiotika bez recepta više ne važi. Zabranite ih − mi ćemo i dalje biti bolesni! Ili bar neizlečeni. I šta nam (još) možete?!

Deca dobacuju jedno drugom viruse kao nekada loptu. Stoga se za obdaništa i škole govori da su rasadnici zaraze. Navodno, začarani krug kreće od dece. Deca se ne bune zbog ove nezaslužene reputacije. Kad malo odrastu, nauče da kombinuju Fervex i pivo. Oni su izmislili ključni glagol za ovo doba vladavine hemije i ostalih nedokučivih formula – kulirati. Dakle, nije poenta u tome da ti život prođe u lečenju, nego da se smiriš i šmekerski nosiš s onim sa čim ionako moraš da se nosiš. Meni to zvuči razumno.

Postoji teza o povlašćenima, onima koji “imaju pare da budu zdravi”. Hm? Tačno je da takvi obitavaju po spa centrima, kupaju se u magarećem mleku, kroje lični opis po želji, ali da li mogu da izbegnu ono kađenje i zaprašivanje? Kako u svetu, tako i tokom sve kraćih boravaka u otadžbini. Teško. Glamurozne TV voditeljke govore kroz nos (mesecima!), nabildovani sportski komentatori su promukli, političari i kontraverzni biznismeni uvek sveže pristigli iz nekog Bodruma furaju iste te podočnjake koje manje-više imamo svi. Zdravi nismo, a šta smo – ne znamo. Izgleda da za to saznanje ne pomaže ni novac. Ne može se protiv atmosfere, dok ona ne može protiv nas …

Da li ovo neko radi namerno i zašto? Potom, koliko nas to uistinu zanima? Deplasirana je priča o ambroziji koja je počela da niče i iz betona. Ko bi ušao u trag polenu? Kiše nema pa nema, ali su zato u Poljskoj (na primer) poplave postale redovna pojava. Svi znaju za takozvanu “dirigovanu klimu”, ali šta s tim? Ovih dana Internetom kruži vic o dijalogu dveju svinja na klanici. Jedna kaže kako je onaj tamo mesar čudno gleda. Na to druga odgovara: “Ah, ti i te tvoje teorije zavere!” I zavere su postale smor. Monotonija iscrpljuje.

Kad bolje razmislim – svaka čast ovom našem vazduhu! Malo ko je u današnje vreme tako otvoren – prima što niko ne bi! U njemu se nađe mesta i za švercovani benzin, i za razne bojene otrove kad zagusti (Kosovo, gej parada itd.), i za isparenja iz sve popularnijih ilegalnih radionica za preradu mesa i zlata koje su raspoređene po stanovima. Moja prijateljica, arhitekta, koja je stručno provalila čitav proces rada kućnih manufaktura, savetuje: “Kad osetiš smrad, samo pređi na drugu stranu ulice!” Meni to zvuči poetično, podseća me na sedamdesete i pesmu o sunčanoj strani ulice. Znam da sunce s tim nema nikakve veze, ali lepše mi je da tako mislim dok hodam, “pozitivnije”, što kažu ovi u medijima.

Mora se priznati da je lepše kad lepše mislite, čak i sa zapušenim sinusima. Pesma kaže da je LJUBAV u vazduhu. Želim da mislim da jeste, i ona. Uostalom, što ne bi bila kada u taj vazduh, vidimo, toliko toga stane. A šta je ljubav? Samo jedan atom. Ali naš! Jeste da moramo da krkljamo od vulkanske prašine, satelitskih čestica i svih ostalih “nanosa vremena”, ali divno je znati da i dalje postoji, pa i u vazduhu, nešto što zavisi samo od nas. Što bi rekla deca rođena pre organskog cveća: Volite se ljudi! Ljubav je i dalje najlepši i najekonomičniji način da se prevaziđu sline, kašalj, virusi, Lajke, bojni otrovi i zlatna isparenja. Nije vam potreban instruktor joge da biste shvatili moć lične atmosfere i dekontaminacije emocijom. Što se tiče opšte, pa i ona ima svoju svrhu – vežbajte prevazilaženje na do sada najvećem poligonu civilizacije koji je dušu dao samo za to!

Maribor 2012 – zivljenjenadotik



Autor 20.2.2012. u 18:39

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija