Špijuni poput nas

Autor/ica 2.4.2012. u 15:04

Povezani članci

Ako novi saziv skupštine posluša preporuku EP da otvori arhive bezbednosnih službi, Srbija će poslednja u Evropi posle osam godina otvoriti tajne dosijee.

Otvaranje dosijea nije uslov da Srbija dobije datum za otpočinjanje pregovora sa EU, ali kada budete krenuli u pregovore, prvo vas čeka otvaranje poglavlja 23 u okviru kog je i to pitanje, kaže Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju.

“Vi ste jedina zemlja koja nije zakonski regulisala ovu oblast. Biće to izazov posle izbora i za vladajuću koaliciju i za opoziciju. Stvar vaše države je kako će zakon regulisati ovu materiju, ali svaki građanin mora da ima pravo uvida u svoj dosije i niko drugi nema pravo da zloupotrebi podatke iz njegovog dosijea”, kaže Kacin. (B92,30.03. 2012., Vesti – Evropa traži otvaranje dosijea)

Bilo bi interesantno da su nekim slučajem arhive bezbednosnih službi i famozni tajni dosijei otvoreni u vreme predizborne kampanje. Ali to će verovatno biti Službin poslednji trik, ako se ti arhivi konačno i otvore i postanu dostupni javnosti. Doduše, ako neko želi može otići do arhiva i tražiti svoj dosije, ako ga ima. Tu se može na licu mesta proveriti da li ste i kako ste praćeni ili ste pak i sami učestvovali u nekim bezbednosnim radnjama tipa: pratili ste svog komšiju zbog njegovih sumnjivih aktivnosti, prijavljivali neobične pojave u svojoj okolini itd. E sada ovde dolazimo do jedne dijalektičke pozicije koja se ne odvija na teorijsko-spekulativnom nivou već na terenu života i tiče se sudbina živih ljudi. Arhiv Službe sadrži dosijee onih koji su bili ”opasni po društveni poredak” itd. i tome sl. Ali tu su i oni drugi dosijei, to jeste postoje podaci o ljudima koji su radili za Službu. Kako to izgleda? Da li u samom arhivu postoje dva odeljenja – jedan za „službenike“, a drugi za “opasne” ili su svi dosijei na jednom mestu gde se prepliću sudbine ljudi koji su radili za Službu i onih koji su bili pod budnim okom ove već legendarne organizacije? Da li tu postoji neka zajednička “epistema” – da se poslužim Fukoovskim terminom, koja povezuje ove dve vrste ljudi – onih koji rade i onih koji se rade? Ako ste čitali ili gledali Profesionalca od Dušana Kovačevića onda ste mogli da vidite kako to izgleda na delu kada se neko prati dugo, temeljno, gotovo sa ljubavlju… Zamislite se u situaciji da imate “nekog” ko vas prati ceo život – a to nije vaš bračni pratilac/pratiteljka – i zna sve o vama; zamislite da neko skuplja sve vaše izgubljene stvari, presreće vaša pisma, otvara vam poštu, zna o vašim intimnim stvarima možda više nego i vi sami. Dobro, samo delo Profesionalac je jedna romantizirana predstava špijunske stvarnosti koja je u suštini banalna, ali često ima fatalne posledice po samog objekta Službinih aktivnosti koji je ustvari subjekat subjekta koji prati (aktivni činilac) i pri tome ova dva subjekta (aktvni – pratitelj i pasivni – praćeni) stupaju u dijalektičko-intersubjektivni odnos koji, opet, ostavlja tragove u životima oba subjekta. Osetiće praćeni kad-tad to “prisustvo” ( Evo to je to nepozvano, Strano prisustvo evo ga – Vasko Popa) i razumeće da njegov život više ne zavisi samo od njega samog već i od nepoznatih sila (Majstor i Margarita – Bulgakov) koje su, iz nekog razloga, odabrale baš njega. Egzistencijalna pozicija životnog prostora tu-praćenog otvara potpuno novu perspektivu za samog subjekta čija je sudbina sada vezana za pratioca koji ne samo da prati šta on radi već pokušava da mu “uđe u glavu”, da shvati tok njegovih misli i eventualno predvidi njegove buduće delatnosti. Taktika praćenog mora se prilagoditi pratiočevoj da bi mogao, eventualno, da zavara svoj trag i navede pratioca na pogrešan put. Tu počinje igra koja, u glavnom, ima fatalan završetak i to najčešće po sudbinu praćenog, ali ponekada je i obrnuto. Ja ne govorim o James Bond-u i njegovim hladno-ratničkim metodama već o banalnoj dijalektici praćenja koja se negde arhivira i postaje svedočanstvo jedne intersubjektivne komunikacije. Naravno da se to može i karikirati i stvoriti likovi kao što je ”Balkanski špijun”, ali i u toj grotesknoj komici ima tragične fatalnosti koja nam govori o ljudima koji su ”natural born” špijuni. Ali, ovde se ne radi samo o predispozicijama pojedinaca već o jednoj društvenoj strategiji koja funkcioniše u svim vrstama političkih sistema, na ovaj ili onaj način. No, u ”sindromu” balkanskog špijuna ima stvarno nečeg duboko-patološkog i vezanog za ovaj naš životni prostor.

Špijuna poput nas nema nigde na svetu. Što mi volimo da znamo šta to drugi ljudi rade i kako žive, to je čudo jedno. Postoji ”urbana legenda” da je Gestapo, za vreme Drugog svetskog rata, zamolio građane Beograda da se ne denunciraju toliko međusobno jer Gestapo ne može da proveri sve što su revnosni Beograđani prijavljivali nemačkoj okupacionoj policiji. Ima još jedna urbana legenda koja kaže da za vreme okupacije Beograda, od strane nemačke armije, nije stradao niti jedan vojnik Vermahta, tako da ”Otpisani” teško da imaju bilo kakvo pokriće. Ova priča o neaktivnom duhu građanske inteligencije tog vremena mnogo boli lokalne intelektualce koji bi radije da prećute pasivnu ulogu beogradske društvene kreme. Mnogo važnije je to šta su komunisti napravili, a građanska inteligencija se borila svim silama upravo protiv komunista i pri tome koristila i resurse okupacionaih snaga kao i domaćih kolaboracionista. Važno je bilo zaustaviti komunizam, ali eto nisu uspeli… I onda naravno kreće posleratna osveta komunista koji su se potrudili da tu građansku inteligenciju potpuno istrebe, a njihovu imovinu prisvoje. I tu se naši lokalni intelektualci tako raskukaju kao da su upravo njima nešto i oduzeli, kao da su bili tamo kada je ”cvet” srpke inteligencije stradao od mrskih i primitivnih komunista. Ti nekadašnji liberali, a današnji nacional-neoliberali žele reviziju istorije i rehabilitaciju ljudi koji su bili kolaboracionisti, ali su to činili kako bi zemlju spasili od pošasti komunizma.

Šta će se desiti kada se konačno otvore arhivi i dosijei tajnih službi (Služba) postanu javno dobro? E pa bojim se da će se mnogi od ovih liberalnih lokalaca naći u neobranom grožđu jer će se pokazati i njihovi dosjei i to ne kao oni koji su praćeni i etiketirani kao društveno opasni već kao oni koji su pratili i radili za Službu. Vrbovana su ova gospoda/gospođe od strane Službe i to se osobito može primetiti kod intelektualaca koji kao navijeni počinju da deluju kada to interesi Službe zahtevaju od njih. Bilo da se radi o Kosovu, EU integracijama, nacionalnom ponosu i sl. – tema nije ni bitna – ovi intelektaulni ”spavači” bude se i kreću da obrazuju građane prema aršinima koji odgovaraju njihovim poslodavcima.

Politička elita će se pogotovu naći u procepu jer će njihov prljavi veš izaći na videlo. Naravno da će oni da se vade na politički progon, podmetanja i sl., ali ako su radili za Službu, i to se dokaže, neće im trebati ni lustracija jer će politički svakako biti mrtvi. Mada ko zna, mi volimo da se radujemo tuđoj sramoti i nesreći, ali brzo i zaboravljamo pa možda i neće biti tako strašno. Možda će cela priča o dosijeima biti ”dozirana” za javnost da se ne bi i suviše šokirali.Biće takođe interesanto, pored intelektualaca i političara, videti ko je od sveštenika radio za Službu. Iskustvo Bugarske je vrlo uputno za nas jer se pokazalo da je dobar deo crkveno-bugarske elite radio za njihovu Službu. Crkva je kod Srba, uz vojsku, najpopularnija institucija i njoj se najviše veruje, ali šta će biti kada se pokaže da su neki visoki crkveni velikodostojnici radili za Službu i to onu svetovnu, a ne Božiju? Biće jauk i škrgut zuba….

Možda će nam otvaranje arhiva Službe pomoći da se rešimo te špijunske psihologije i patološke potrebe da se ”trpamo” drugima u život? Možda to i jeste svetlo na kraju tunela naše svesti? Ali šta ako je to svetlo, u stvari, voz koji nam ide u susret? Da li ćemo podneti to užasno buđenje – Udar zuba o zube – što bi rekao Vasko Popa… Hoćemo li preživeti kada nam sopstveni mrak izađe na svetlo? I to demokratski mrak…