Spomenik Miloševiću je spomenik današnjem duhu Srbije

Autor 5.9.2011. u 23:46

Spomenik Miloševiću je spomenik današnjem duhu Srbije

Onaj neki g. Đorđević, iz Prokuplja li beše, bivši radikal, a “trenutno član SPS“, kako se sam izrazio, došao je na ideju da podigne spomenik Slobodanu Miloševiću u svom gradu. Taj Milošević je, znate, onaj što se vazda vucarao pored Sente Milenkovića, onaj klempavi.

G. Đorđević, naime, smatra da je taj Milošević strašno zadužio Srbstvo vaskoliko, pa mu stoga treba podići spomenik, iz razloga zahvalnosti i na polzu narodnu, je li, da se ne zaboravi i da se deca dovode na ekskurzije u Prokuplje. Pretpostavljam da bi deci onda tu držali i prigodna predavanja: g. Mrkonjić obavezno, g. Đorđević, dr prof. Voja Šešelj (čim ga puste dušmani), g. Vučelić (njemu bar ne treba razglas), Hadži-Struja Antić; i ostali savremenici, saučesnici i suokrivljeni. Za svečane prilike – a 11. mart je idealan – mogli bi i da na jedan dan puste pod stražom iz Zabele Radomira Markovića, Milorada Ulemeka, Braciku Kertesa; da dovedu iz Rusije Miru Marković (uz garancije imuniteta, da se Putin ne naljuti), onu Guskovu, Zjuganova, Filatova itd. Vladika Filaret bi takođe sasluživao. Šteta je samo što Požarevac nije baš blizu, pa da decu vode i pod lipu, ali i to bi se moglo srediti – uz nešto para, a na sreću prosvetnih radnika. U tom smislu mogao bi da se napravi i odgovarajući muzej pod lipom; kad može onaj Broz da ima muzej, zašto ne bi i Sloba? Ali, to su samo perspektive za budućnost; vratimo se mi spomeniku.

Živimo u vreme postmoderno, kada se likovne umetnosti uspešno otimaju od klasičnih konvencionalnih stega. Već vidim gigantičesku skulpturu od plastike u sivom lister odelu. Nakostrešena kosa je od optičkih vlakana koja provode svetlost, pa mu je zato stalno „sunce u kosi“, što reče onaj udvorički pesnik. U očima su dva jaka lasera koja zrače u daljine, na istok, naravno; po opisu Đoke Balaševića: „pogled mu je oštar, mogo bi s njime lubenice seći…“. To, opet i logično, traži i audio-efekte. Diskretno i vešto skriveno ozvučenje od jedno dva megavata snage moglo bi stalno da emituje snimke Miloševićevih najvažnijih govora: od onoga aktivu komunista SDB SSUP iz 1986, gde on grmi protiv nacionalista i Memoranduma; pa onog sa Osme sednice; pa onoga sa Gazimestana („ni oružane bitke nisu isključene“); onoga od 16. marta 1991. („Ako ne umemo da radimo i proizvodimo, umemo da se tučemo“); onoga posle „Oluje“, kada je grdio izbeglice; pa proglašenja veličanstvene pobede nad NATO paktom od 12. juna 1999; i tako dalje, toga bar ima. Osim kioska sa pljeskavicama i mlakim pivom, nebrojenim turistima tu bi se nudili suveniri: reprinti „Godina raspleta“, sabrana dela velikanova u osam tomova, male, srednje i velike biste Slobodana Miloševića od gipsa i plastike – ko šta voli; ogledalca sa Mirom Marković na poleđini; magneti za frižidere sa slikama spomenika i već pratećim motivima. Uostalom, prepustimo to našim inventivnim turističkim radnicima.

A zašto taj spomenik, pitaće – i već pitaju – razni izdajnici i lokatori. Zato što bez Slobe nikada ne bismo doznali sledeće: da svi Srbi ima da žive u jednoj državi; da ne umemo da radimo, ali umemo da se tučemo, pa smo tako porazili NATO i spasli međunarodno pravo i UN; gde je Mašićka Šagovina, a gde su Civljani; da Marko nije klempav; itd. Uostalom: ako je Borka „Baba Jaga“ Vučić dobila spomenik zato što je novce koje nam je Sloba ukrao odnela u beli svet, zašto ne bi i Sloba dobio spomenik? Zar već nemamo spomenik Draži? Malo je falilo da dobijemo i spomenik Miti Ljotiću („moralnoj vertikali Srbije“, što reče Voja Koštunica), a onda ne bi bilo prepreka da i Marisav Petrović dobije svoj spomenik u Šumaricama. Ionako više nema razlike između fašista i antifašista, između ispravnog i pogrešnog, između Dobra i Zla; postmoderna su vremena kad je sve isto i kad su sve mačke crne jer je mrak… Pitajte Slavoja Žižeka, mada vas odmah upozoravam da ćete se pokajati.

Nego, nešto mi je palo na pamet: a zašto mi taj spomenik Slobi ne bismo postavili u Bakuu, Azerbejdžan? Oni su kod nas već postavili spomenik onom njihovom diktatoru-kagebistu (Hajdaru Alijevu li beše?), pa me je strah da noću hodam po Tašmajdanu. Doduše, taj spomenik nije onako veličanstven kao ovaj koji očekujem u Prokuplju, ali zašto mi ne bismo usrećili bratski azerski (hazarski, kaže Cici Pavić) narod kao što je on usrećio nas? Dobro: da ne bi štetio turizam u Srba, postavimo u Bakuu identičnu kopiju tog spomenika iz Prokuplja. Dodali bismo, na račun kuće, i spomenik Ciciju Paviću, pa nek ide život, halal olsun, nije beg cicija; ipak ih je on ovekovečio u „Hazarskom rečniku“. U redu, razumemo: oni imaju naftu i gas, pa im se može da mu dižu spomenike okolo; ali nismo ni mi mačji kašalj, siroma sam, al’ sam besan.

To sa spomenicima, doduše, nosi razne praktične probleme: u industriji sekundarnih sirovina, na primer, vole bronzu, kao što smo videli iz niza nemilih događaja (Čukur česma, biste po Kalemegdanu, spomen ploče od bronze itd.). Zato sam i predložio plastiku za Prokuplje: jevtinije, lako se odliva, ne kradu je. Bistu Đure Jakšića, doduše, sklanjali su kaluđeri-revnitelji, ali to je zato što ih je Đura opanjkao jednom za svagda. Zato bi budući spomenik u Prokuplju trebalo danonoćno da čuvaju ozbiljni ljudi iz MUP.

Dobro, konačno, zašto sve to?

Jerbo – Serbo, kaže Vinaver.

Danas

Autor 5.9.2011. u 23:46

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija