Sram nas bilo

Autor 26.12.2011. u 15:01

Sram nas bilo

“Da li vam se sviđaju žene? Ili muškarci? Starije
 žene? Ili mlađi muškarci? Da li vam se sviđaju
muškarci sa muškarcima? Ili žene sa ženama? Mlađi
muškarci sa starijim ženama? Ili stariji muškarci sa
 mlađim ženama? I svako svakog osuđuje iako svako
 dobro zna da ljubav ne bira ni godine, ni pol, ni rasu,
 ni vreme. Ali, ovi imaju mišljenje da oni nisu u redu
 baš. Ili da baš ovi nisu normalni. A ko to može da
 izvaga šta je normalno danas?”

 

 

Ne znam da li ste gledali film „Shame“ Steve McQueen-a. Ja jesam. I to dva puta. U kratkom sinopsisu na IMDB sajtu stoji da glavni junak Brandon, živi u Njujorku i pažljivo neguje svoj privatni život koji mu omogućava da zadovolji sve njegove seksualne zavisnosti. Njegova intima biva uzdrmana kada u nenajavljenu posetu stiže rođena sestra Cissy koja planira da ostane na neodređeno vreme. Iz ovog opisa niko ne bi stekao utisak da ovaj film zapravo govori o suštini odnosa među ljudima. Danas. Zatvoreni u koncentričnim krugovima straha od intimnosti, svoj život su sveli na radno vreme i površne, brzinske kontakte koji su od njih napravili ili izopačene, povučene apstinente ili opšte razuzdane, perverzne zavisnike od seksa.

I kada malo bolje pogledam oko sebe, većina ljudi tako živi. Iako će vam svako ko ovde živi reći da mi nismo deo tog „hladnog sveta“. Nismo mi deo kulture koji svoje dete izbaci posle 18. godine na ulicu da se snalazi. Mi smo „topli“ narodi, gostoprimljivi. Puni razumevanja za „svetske“ patnje i nepravde.

Svi bi vam se zakleli na mrtvo ime da su sazdani od ljubavi i da im jako treba ljubav, da je život zapravo jedno teško sranje bez ljubavi, a onda čim završe to prijateljsko ispovedanje, vraćaju se u svoje krugove pakla u kome od najpovršnijih ljudskih odnosa prave velike filmske priče. Sa happy endom. A iz aviona se vidi koliko su usamljeni, nesretni, smrvljeni, ubijeni i u strahu da iz sebe izvuku bilo kakvu emociju. Mene stvarno zanima odakle toliki strah? Odakle tolika otuđenost? Nije valjda da je baš samo Internet kriv za sve? Jebeni Facebook? Milioni porno sajtova? Ko je ubio u ljudima tu želju da budu bliski sa nekim?

Meni bude istinski žao kada vidim koliko predivnih ljudi, koje lično poznajem, koliko se svi pate, jer im nedostaje ljubav. Nedostaje im ta druga polovina kreveta. Krevet im je ujutru prazan. I ako je bio pun prethodne noći, ujutru već više nikog nema. Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš, jer niko nije siguran „da li je to to“. Možda baš tada u tom trenutku dok ležite u krevetu, tu odmah iza ćoška prolazi baš ta polovina koju tražite. Ljudi kao da više nikada neće biti sigurni. To je zato što malo ko više pušta srce da razmišlja. Postoji samo glava, a glava je hladna.

Znam dosta ljudi koji su usamljeni. Sede u svojim sobama posle posla isrcpljeni od pseudo kapitalizma koji im je nametnuo način života sa Zapada. Trče ljudi da uvate malo slobodnog vremena, da zaborave sva sranja kojima su ih zasipali punih osam sati, da zadovolje sebe. I kao što jedu velike hamburgere i još veće pizze, tako žele i na brzinu da dožive orgazam. I ne žele da se muče. Ljubav je teret. Dubok odnos čini život komplikovanim. A ovo je lakše. Samo kupiš kondom da se ne zaraziš. Ali, od hamburgera se dobija veliki stomak. A od „fast food“ seksa se smanjuje srce. Ja mislim. Možda sam staromodan. Ali, mislim da je tako, pa neka mi se smeje ko hoće.

A onda ko je na kojoj strani. Da li vam se sviđaju žene? Ili muškarci? Starije žene? Ili mlađi muškarci? Da li vam se sviđaju muškarci sa muškarcima? Ili žene sa ženama? Mlađi muškarci sa starijim ženama? Ili stariji muškarci sa mlađim ženama? I svako svakog osuđuje iako svako dobro zna da ljubav ne bira ni godine, ni pol, ni rasu, ni vreme. Ali, ovi imaju mišljenje da oni nisu u redu baš. Ili da baš ovi nisu normalni. A ko to može da izvaga šta je normalno danas? Znam gomilu ljudi koji za sebe misle da su normalni, a rade užasne stvari ljudima. Ali, oni sebe smatraju normalnima, jer misle da je to ljubav. A ja mislim da mi više ne znamo šta je ljubav, jer je jako malo ima. Sada i kada želiš da je prepoznaš i osetiš, gotovo da je nemoguće, jer sve se izmešalo. Kao da su se definicije promenile. To je kao neka nestašica vode u budućnosti. Zamislite svet bez vode. E, pa tako je to nekako danas, svet bez ljubavi. Ljudi tragaju za tom oazom u pustinji i kada misle da su je našli, brzo shvate da je bila u pitanju fatamorgana.

Tužno mi je što su ljudi postali takvi. Ne mislim da je to otuđenost. Ljudi zapravo, čak i oni najgori primerci među njima, žude da ih neko voli. Oni bi želeli da ih voli baš taj neki ideal iz njihove glave, ali ideala nema nigde. To su fantazmi u glavama, iskonstruisani do te mere da ne mogu da opstanu u realnosti. A oni ih tako jasno vide i misle da je to moguće. Zato se ceo svet pretvorio u porno film. U kome svi imamo savršena tela i savršene polne atribute. I naravno, kao da je dokaz postojanja jedino moguć u krevetu. Kada se svetla ugase ili upale, kako ko preferira, ceo taj veliki prasak sažima se u tih nekoliko minuta seksa. U tim delićima samozaborava ljudi budu srećni. Siti. A onda posle pet minuta opet su gladni. I sve tako. A negde znaju da jedino ta patetična, omražena, jadna, potcenjena ljubav jedino može da nadomesti glad.

I dokle ćemo tako? Kao da ne umemo da stanemo i vidimo zaista u čemu je problem. Ta panika koja se stvorila od te silne nestašice emocija napravila je od ljudi sprintere koji neprekidno jure za nečim. Za čim, pitam ja njih? Gde ćete? Kud ste krenuli? Mislite da nećete imati vremena da doživite neke stvari? Ako budete toliko trčali i konzumirali život bez razumevanja, onda ćete upravo to i izgubiti u tom sprintu. Trčeći da nađete to nešto što će do kraja života da vas ispuni, život će vam iskliznuti iz ruke. Doćiće kraj. A vi ćete biti zadihani i nećete dobro vidite sve prilike u tolikoj brzini. Ali, svet će, čini mi se, još više biti gadno mesto. Ne izgleda mi budućnost uopšte optimistično. Toliko su nas nadojili strahom da smo zaboravili da postoji pozitivan ishod. Zato i ne mogu da se dese te ljubavi, jer niko više nikome ne veruje da može da bude ok čovek. Može da bude ok telo, ali ne i ok čovek. Dok se okreneš neko će te zajebati. A ti ćeš ostati povređen, pa ćeš da patiš. A patnja nije baš nešto tražena.

A ljubav je uvek bila neka vrsta delikatesa. Retkost. Kada je zaista nađete, ako je ikada nađete, prelazite u neki drugi oblik života. Koji nekako i nema neke veze sa ljudima. Izgleda da je ona oduvek bila rezervisana samo za Bogove. A još nije dokazano da oni postoje. Uostalom, kao i ljubav. Ostaje da verujemo. Na časnu pionirsku. Da ima ljubavi. I Boga. Da nas spase. Od ove goleme sramote. Koju smo napravili.

Autor 26.12.2011. u 15:01

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija