Srbija – zemlja dembelija

Izdvajamo

• U Srbiji se političari ponašaju kao da je postojanost uverenja lakomisleno odustajanje od onolikog bogatstva ideja koje s nestrpljenjem čekaju veštog političara koji će da ih ostvari. Oni su ubeđeni da se vlast može steći jednom pričom, a održati - odustajanjem od nje, i zato je preterano svako očekivanje da će se u Srbiji, u dogledno vreme, pojaviti postojana vlast, kamoli vlast od ugleda i autoriteta.

Povezani članci

• Borba je ipak vrijedila
• HERETIČKA PRIRODA ISTINE
• Mosul (ni)je Alepo
• Borba protiv podjela: Mostarski srednjoškolci organiziraju akciju ‘Dvije strane na jednoj’
• Ma zar zaista?
• KULTURA SJEĆANJA – OD VJEČNOG RATA K VJEČNOM MIRU

Srbi i oni koje većina Srba ne priznaje za jednake/ravnopravne u toj zemlji žive u dembeliji, izmišljenoj zemlji u kojoj, prema Rečniku srpsko-hrvatskog književnog jezika, knjiga 1, od A -E, na strani 654. stoji pojašnjenje da je to zemlja “u kojoj teku med i mleko i u kojoj se ne mora ništa raditi”

Pomalo neprecizno ali veoma duhovito, neko je odskora, priča karikaturista Dušan Petričić, beogradski Dorćol (tur. raskršće, mesto gde se sastaju četiri puta) podelio na južni i severni. Ovaj prvi, južni, sada je Meksiko, a severni Kalifornija, dok je Ulica cara Dušana – Rio grande.

Potom mi je Petričić u viber poruci prosledio jednu kraću listu koja u zaglavlju govori o minimalnoj ceni rada po satu (u evrima) u nekim zemljama stare dobre Evrope: Kraljevina Danska 42, Kraljevina Belgija 39,2, Kraljevina Švedska 38, Kneževina Luksemburg 36,6… Sledi “boranija”: Republika Poljska 8,6, Republika Mađarska 8,3, Republika Letonija 7,5, Republika Litvanija 7,3, Republika Rumunija 5,5, Republika Bugarska 4,4 i na repu “ekonomski tigar”, Srbija sa 1,4 evra za rad po satu.

Držim da sam dobro informisan, iako još od raspada bivše nam zajedničke dežele najpre neredovno gledam VESTI, zatim sam prestao i tako će da ostane dok ne lipšem. U gornje brojke već sumnja dve trećine ovdašnjih “obolelih” od teške, neizlečive boleštine zvane vučićizam do koje su doveli upalni procesi potpomognuti nacifašizmom i bezrazložnom mržnjom drugih, navodno drukčijih. Kad sam stigao kući zove me prijatelj, poznati pisac i pita jesam li našao izjavu (Beta) Novosađanina Daška Milinovića koji je izjavio da u ovoj zemlji “neofašistički pokret deluje u političkom podzemlju i ima razne frakcije i grane, stepene radikalizacije, svoje stepene ‘desnosti'”. Novinar Daško Milinović izjavio je da je nedavno napadnut jer “nervira konzervativni desni, nacionalistički i klerikalni deo javnosti“ i da su kod nas vodeće ličnosti u državi povezane sa ultradesničarima. Na pitanje na koga konkretno misli, Milinović je za nedeljnik NIN rekao: “Na našeg predsednika države”.

Da bolje pojasni, novosadski novinar je za Aleksandra Vučića rekao da je dobro znano “iz kog političkog miljea dolazi, znamo gde je proveo političku mladost, ko su ljudi ekstremne desnice kao što je Srpska radikalna stranka“. Samo kod nas imamo u državnom vrhu na važnim funkcijama ljude koji poznaju mnoge ulične batinaše, pripadnike ekstremne desnice. “To je problem. Nema šanse da predsednik Francuske poznaje huligana uličnog. Nema šanse da Džo Bajden ima neke veze sa Kju-Klus klanom. Nema šanse da Angela Merkel poznaje naci-skinse iz Drezdena, a kod nas državni vrh ih lično poznaje”, izjavio je Milinović. “U ovoj zemlji neofašistički pokret deluje u političkom podzemlju i ima razne frakcije i grane, stepene radikalizacije, svoje stepene ‘desnosti’. Ima ih od desnog centra, do onih koji se kunu u Adolfa Hitlera!“. To, kaže, svuda postoji, ali ono po čemu smo izuzetak je jedinstvena blizina ekstremne desnice sa vrhovima vlasti.

Antifašistička akcija Novog Sada (AFANS) optužila je pre dva dana ekstremne desničare koji su 19. aprila, tokom masovnog protesta protiv fašizma u Novom Sadu, ispod spomenika “Porodica” postavili venac („Novosadskim žrtvama komunističke racije u Rajinim šumama 1944-te“) kojim su odali počast organizatorima Novosadske racije, odgovornim za nasilnu smrt nekoliko hiljada Novosađana. Domaći nacisti, ljotićevci i četnici su postavljanjem venca pomenutim izdajnicima na mesto sećanja na žrtve njihovog delovanja pokušali da od krvnika naprave žrtve i oskrnave sećanje na sve one koji su stradali tokom okupacije u Novom Sadu“, navodi se u saopštenju AFANS-a. Antifašisti Novog Sada navode da danas “kao i 1941. godine, kada je manjina Novosađana izdala svoje sugrađane, manjina zadojenih nacista skrnavi zidove grada “svastikama”, glorifikuje njihovu izdaju i jadikuje nad njihovom zasluženom sudbinom. U AFANS-u kažu da je ovakva manifestacija istorijskog slepila samo karikatura već usvojenog lažnog narativa o navodnom zločinačkom karakteru oslobođenja 1944. koju u poslednjih 30 godina forsiraju sve političke stranke u Srbiji dok nastavljaju besomučnu reviziju i relativizaciju istorijskih činjenica koja treba da dobije svoj vrhunac postavljanjem spomenika nevinim žrtvama 1944/45’. I da će se svim snagama suprotstaviti najavljenim namerama gradskih vlasti da u Novom Sadu postave takav spomenik.

Nakon oslobođenja Novog Sada (23. oktobra 1944) uspostavljen je Sud Vojne oblasti za Bačku i Baranju koji je na smrt streljanjem osudio 250 ratnih zločinaca mađarske nacionalnosti. Oni su proglašeni krivim da su tokom okupacije učestvovali u zločinima nad civilnim stanovništvom tokom ulaska mađarske okupacione vojske u Bačku i Novi Sad aprila 1941, kao i zbog zločina u novosadskoj raciji januara 1942, slanja u logore i zlostavljanja civilnog stanovništva i drugih nedela počinjenih u periodu 1941 – 1944. godina. Među njima su bili i članovi fašističke stranke Strelasti krstovi koji su osuđeni za veleizdaju, izvestan broj Novosađana srpskog porekla koji su bili u kolaboraciji s mađarskim okupacionim vlastima, a među 35 streljanih Srba bio je Milan Popović, poslanik u mađarskom parlamentu koji je za potrebe okupatora sastavljao spiskove za streljanje održano januara 1942. godine. Streljan je i predratni gradonačelnik Novog Sada Miloš Petrović, pored Popovića najistaknutiji predstavnik lojalnih Srba u gradu. Obojica su zajedno sa mađarskim vlastima održavali kontakte sa Dražom Mihailovićem i pred kraj okupacije pokušali da izdejstvuju naoružavanje (od strane okupatora) amnestiranih četničkih simpatizera u Somborskom procesu 1943. godine. Pavle Pecija Popović, industrijalac i zemljoposednik, član Gradskog veća koji je zajedno sa Petrovićem potpisao dokument velikog župana Fernbaha 17. 1. 1942. godine o proširenju racije na Novi Sad takođe je osuđen na smrt streljanjem. Ista sudbina zadesila je i Vojina Brkića i Milana Sivačkog – odgovorne za potkazivanje građana mađarskoj kontraobaveštajnoj službi nakon racije 1942. godine.

Onda mi je šaka dopao tekst prijatelja, novosadsko/vojvođansko/mađarskog pisca Lasla Vegela Nacionalni demoni, objavljenog na portalu Autonomija. Kuda god krenem, svuda se spotaknem o neki Galens. […], počinje Vegel. “Tišma je bio u pravu: Novi Sad se rapidno balkanizuje. Nekima to pričinjava radost, nekima ne. Nemam nameru da presuđujem. Počinjem verovati da je Novi Sad najveći gubitnik raspada Jugoslavije. Nastala je alarmantna situacija – u stvarnosti postoje, naime, dva Nova Sada. Jedan predstavljaju stari i novi radikali, s jakom partijom, s autokratskom vlašću i s balkanskim kultom. Drugi Novi Sad sačinjava jedan heterogeni sloj, taj Novi Sad nazivam evropskim – njihove pripadnike povezuje naklonost evropskim sistemima vrednosti. Ima među njima levičara, liberala, ali ovde se svrstavaju ne populistički, nego – kako iz milošte tepaju sebi – konzervativni narodnjaci koji su, s obzirom na novosadske tradicije, tolerantni prema polihroniji grada, ne samo da su tolerantni, nego i čuvaju te tradicije. Ovaj sloj, međutim, nema partiju, u najboljem slučaju njihova reč se može čuti samo na nekim civilnim forumima, u najboljem slučaju u pozorištu ili na književnim večerima. Ponekad pomišljam da se ovi Novosađani kriju”.

Vera Jourkova, potpredsednica Evropskog saveta, komesarka zadužena za procenu stanja pravne države, u intervjuu za Blumberg, najavila je da će Evropska unija (EU) prinuditi neke države članice da prihvate kriterijume pravne države. Na osnovu toga Mađarska i Poljska mogle bi da budu uskraćene za više milijardi evra iz evropskih fondova. Mađarska se brzo obratila Evropskom sudu koji bi već početkom leta mogao da donese odluku, a potom bi Evropska komisija mogla da tokom naredna dva meseca definiše i da sprovede sankcije. Postupak bi mogao da bude završen pre parlamentarnih izbora u Mađarskoj.

Njujork Tajms i Zidojče Cajtung izveštavaju o tesnim vezama između beogradske mafije i vlade. U Beogradu, na Trgu Svetog Save ljudi igraju kolo oko kipa Stefana Nemanje protestujući protiv ograničavanja rada kafića”. Svojstveno vegelovskom duhu!

Juče mi je telefonirao drugar Želimir Žilnik raspitujući se kako smo, i šta radimo, piše Vegel. O čemu bismo počeli da razgovaramo nego o virusu. Nada se da će do jeseni stvari biti uglavnom dovedene u red. Sumnjam u to. Procenjujem da ćemo i kraj godine dočekati u znaku virusa – a nisam siguran, mislim da će i iduće godine nastaviti da nas unesrećuje. Prelazim na njegovu izjavu sarajevskim Našim danima. U vrtu Branka Baletića na Dedinju 1982. godine sreo je Koču Popovića. (Baletićev otac bio je visoko pozicionirani funkcioner.) Razgovarali su o mnogim stvarima, pa i o modernoj umetnosti, od koje je nekadašnji teoretičar nadrealizma zazirao. Naravno, bilo je reči i o Titu. Koča Popović je rekao da je Tito znao engleski, nemački, francuski, ruski, češki – istina ni u jednom nije bio perfektan, govorio je sa dosta gramatičkih grešaka. Moderna umetnost mu je bila odbojna, jer je mnogo u njoj – kako je rekao bilo – mistifikacije. Naravno, na istom je stanovištu bio i Krleža. Tito mu je izneo mišljenje da narod uvek traži autoritarnog spasitelja. Tada će poskidati njegove fotografije sa zidova i umesto njih okačiće fotografije Franca Josifa, ili kralja Petra, ili možda i Pavelića, rekao je maršal Koči Popoviću. I o srpskom nacionalizmu je imao poražavajuće mišljenje. Žalosno je to što su Srbi ostali na onom civilizacijskom nivou na kojem su bili i pre sto godina – citira Žilnik Koču Popovića. Ironično je primetio da su se vratili šajkačama i opancima. Potom je pričao o tome šta ovih dana čita.

Sa srpskim/srbijanskim predsedavajućim imam dvostruki problem; ne mogu da ga slušam i gledam, ali moram da ga iščitavam, pratim. Ako ste makar ovlaš pogledali brojke (rad po satu), videli ste da su podaci u koliziji sa onim što Aleksandar Vučić preko svojih medijskih megafona poručuje građanima. ON se ne suočava ni sa kim, samo se, gotovo svakodnevnim monolozima, pokušava nametnuti (uspeva kod 66 odsto svetine) kao sveznajući, od politike, prava i medicine do ekologije i ekonomije, vakcina, BDP-a i svetskih političara koje, kako navodi (Buka) Velimir Ilić, zove “moj prijatelj“ čak i ako ih je samo jednom u životu video. Ima stav i o Janši, za koga veli da je “otvoren čovek, iskusan političar koji je imao tešku karijeru, bio i u zatvoru zbog svojih stavova i izašao još snažniji…“

Građaninu koji je bio prisutan/nazočan postavljanju “table” na bulevar koji je, umesto imena Zorana Đinđića uz Vučićevu i radikalsku angažovanost “preimenovan” u Bulevar Ratka Mladića dovoljno je mučnine i jeda za ceo život. Kao dopisnik Oslobođenja, što sebi nikad neću da oprostim, bio sam na toj seansi. On se upinje da je zalepi što više, a svita u šešeljevskoj ekstazi, odobravaju mu akt sa uzdahom. To je isti onaj Vučić koji se grozi i pita “šta je to građansku opciju zabolelo što je neko pomenuo Republiku Srpsku” i koji istovremeno tvrdi da su za njega (Velimir Ilić) “postojeće granice Kosova unutar Srbije, a BiH celovita, sa integritetom RS”. Srbi su, naročito u njegovom slučaju, dokazali da ne pamte više od kokoške (između dva kljucanja) jer je baljezgao svašta i obećavao kule i gradove: stanove od 280 evra po kvadratu, “srpski mercedes”, govorio da mu ne pada na pamet da bude predsednik Srbije, da se neće smanjivati penzije, da će pruga Beograd – Budimpešta biti zgotovljena do 2018-te, da će Srbija proizvoditi leteće automobile, da će Srbija (što je najavio 2013.) do 2020. godine biti članica EU.

Ipak, sve to nekako ide kao poslovična laž političara, ali ono što je za skupštinskom govornicom ovaj radikalski jastreb izgovorio (20. jula 1995) valja utuviti: “Ubijte jednog Srbina i mi ćemo stotinu Muslimana. Pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje”. Strava! Možda bi kokoške upamtile?!

U jednoj Brehtovoj kratkoj priči, skoro crtici, govori se kako je gospodina Kojnera sreo prijatelj koji ga dugo nije video i rekao mu da se uopšte nije promenio. Na to je Kojner samo probledeo. Tako nešto se zadriglim srpskim političarima ne može slučiti, oni ne bi da budu idioti, vele, i zato se transformišu skoro svakodnevno, naravno u interesu svojih zadnjica, ali ne i za dobro svog naroda. Kod većine srpskih političara unutrašnji ritam političkog delanja, njegovu vrednosnu dinamiku, da ne kažem dijalektiku, olako shvataju kao neku vrstu izazova ličnog postojanja i solidnosti. Štaviše, oni se razmeću svojom sposobnošću da potrošače svojih usluga navedu na pomisao kako znaju s kim imaju posla, iako ne kriju da ni sami nikad nisu mislili ono što su tvrdili, niti radili ono što su govorili. Ali zato se u Srbiji veruje da se pravi političar razlikuje od početnika ili diletanta (većina) upravo po sposobnosti da do cilja stigne tako što će da obmane svoju klijentelu, što će da se odrekne svojih pređašnjih pozicija i uverenja? Da li je reč o “finom štelovanju” tekuće politike do kojeg može da se stigne samo neophodnim kompromisima ili srpski političari jednostavno nemaju osećaj da je potrebno da podele odgovornost za zajedničke ciljeve, a ne samo izborni plen?

U Srbiji se političari ponašaju kao da je postojanost uverenja lakomisleno odustajanje od onolikog bogatstva ideja koje s nestrpljenjem čekaju veštog političara koji će da ih ostvari. Oni su ubeđeni da se vlast može steći jednom pričom, a održati – odustajanjem od nje, i zato je preterano svako očekivanje da će se u Srbiji, u dogledno vreme, pojaviti postojana vlast, kamoli vlast od ugleda i autoriteta.

Srbi i oni koje većina Srba ne priznaje za jednake/ravnopravne u toj zemlji žive u dembeliji, izmišljenoj zemlji u kojoj, prema Rečniku srpsko-hrvatskog književnog jezika, knjiga 1 od A -E, na strani 654. stoji da je to zemlja “u kojoj teku med i mleko i u kojoj se ne mora ništa raditi”.