ENG
Srbijo, “prepodobnog Josifa” boli!
Autor/ica 👤Dragan Banjac
Povezani članci
Građani Srbije, steže li vas u grudima? Predsednik vam je “pogođen” ali, ne brigajte samo ga je pogodila kritika zdravstvenog sistema (inače najbolje pod nebeskim šarom) u izveštaju Evropskog parlamenta. Aleksandar Vučić, predsednik zemlje koja u Evropi i svetu (kad bismo se “zekili”) prednjači skoro u svemu rekao je za izveštaj Evropljana da je nepošten/nekorektan (“nefer”) i da se “neko izgubio u vremenu i prostoru“.
Piše: Dragan Banjac
Građani Srbije, steže li vas u grudima? Predsednik vam je “pogođen” ali, ne brigajte samo ga je pogodila kritika zdravstvenog sistema (inače najboljeg pod nebeskim šarom) u izveštaju Evropskog parlamenta. Aleksandar Vučić, predsednik zemlje koja u Evropi i svetu (kad bismo se “zekili”) prednjači skoro u svemu rekao je za izveštaj Evropljana da je nepošten/nekorektan (“nefer”) i da se “neko izgubio u vremenu i prostoru“.
On je na jednoj od brojnih ovdašnjih tv septičkih jama (Happy) čitao delove izveštaja i rekao da stavke o nedostatku kadrova i opreme u zdravstvu nisu tačne, da 570 respiratora stoji u magacinu (zašto u magacinu! – p.a.), a da je i po ostalim parametrima Srbija među boljima u Evropi. Usta moja hvalite me, kaže narodna i potom maligni narcis ide dalje po svom: “Da su neki drugi bili na vlasti mi ne bismo imali ni jednu vakcinu jer iz kovaks programa još ni jednu nismo dobili, iako su oni ‘pisali pisma’“ rekao je “prepodobni Josif” i dodao da se neće osvrtati na kritike. Doduše, rekao je “da kad EP pominje Jovanjicu ili Telekom, narod možda može da se pita šta je ko tu znao”, ali da ga kritika na sistem vakcinacija ili podataka o borbi protiv korone, „boli“.
Imamo, tvrdi Josif, najnižu stopu smrtnosti u regionu i među boljima smo u Evropi jer se trudimo da spasimo živote, mere su nam među najblažima, a vakcinaciju sprovodimo bolje od svih zahvaljujući vladi i rukovodstvu Srbije, celom svetu je to očigledno. (Svete, kopiraj ga!) Istina, priznaje da su (mu) važni predstavnici velikih sila u lice rekli da niko ne želi da gleda jaku i snažnu Srbiju, ali da neće da otkrije izvor tih informacija. Izbirikao se, neće šatro da otkrije vrelo informacija, znajući da to još uvek najviše “pali” kod dve trećine trajno izgleda smušenih građana Srbije. Zdrav razum teško može da pojmi što se Vučić vajka “da smo izgubili time što smo pomagali Italiji dajući medicinsku opremu” i da je video kako je to ocenjivano u nekim izveštajima. ONO videlo!
Bivši “vođa navijača” koji je, zapravo, dok su trajale makljaže, budno čuvao robu (preobuku koja se skida radi tuče…) samouvereno s najviše skamije ocenjuje da Srbija “danas bolje stoji u ekonomiji nego u fudbalu“ i da je “prošlo vreme kad je Srbija ekonomske neuspehe nadoknađivala sportskim uspesima”. Da bi malo raspeglao priču i dodvorio se popuaciji koja je “održavala” Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunicu, Tomislava Nikolića, donekle i Borisa Tadića, i obećava penzionerima da će “dobiti vitamine i cink kao znak pažnje”. Čovek koji je opljačkao penzose najavljuje da će od države da dobiju vitamin C, vitamin D i cink, jer su lekari rekli da je to važno za jačanje imuniteta. (Sic!) Možda “bidne ali ne mora i da znači”, to će im dostaviti do 5. ili 10. juna (kada u Mostaru prođu trešnje), “kao znak pažnje” a koja će im biti dovoljna da ih štiti – najmanje dva meseca.
Sledi palpacija. To je, kao što zante, latinski izraz za pipanje, ONO bi da (is)pipa kako njegovo stado reaguje na najosetljivije teme i kaže: “Da priznam Kosovo dobio bih Nobelovu nagradu“ i potom ovejani folirant poručuje puku da njega zanima jedino “šta će istorija reći za 50 godina”, i da je i do sada dobio mnogo nagrada koje skoro niko u Srbiji nije dobio. I stoti put je ponovio da je Srbija od njegovog dolaska na vlast izgradila više puteva nego za sve vreme vlasti Josipa Broza Tita. Malignom narcisu ovo nije prvi put. Svojevremeno je, ne trepnuvši, izjavio “Bio sa najmlađi predsednik vlade u istoriji Srbije”, u što je puk poverovao na neviđeno i pored činjenice da je na toj listi tek – dvadesetosmi. Evo samo nekoliko imena sa te tabele: Prvi je Matija Nenadović (28), Dimitrije Davidović (6/37), Milutin Garašanin (14/40), Petar Stambolić (17/41), Ivan Stambolić (19/42), Miloš Minić (24/43), Zoran Živković (25/43), Slobodan Penezić Krcun (26/44) koliko je godina imao i “najmlađi” Vučić na dvadesetosmom mestu.
Predsednik Srbije bavi se i najprizemnijim poslovima, sve od ingerencija predsednika mesne zajednice naviše. “Belivuk” (to je ovdašnji bendit involviran u vrhušku) “nije ubio Cvijana, bio je u kućnom pritvoru, niko ga nije ubio!” Potom skreće pažnju na periferiju i kaže da više od godinu dana zna ko je iz struktura vlasti pratio njegovog brata, sina i oca. Kaže da su se pojavile tvrdnje da je Vladimira Cvijana ubio Veljko Belivuk i da je bio prisutan (sin) Danilo Vučić i dodao da „svi znaju da Cvijana niko nije ubio“„O tom ubistvu/utapanju kaže: “Nisam mu ni otac, ni žena, niti je državni funkcioner, otišao je od nas pre četiri godine, zašto bih ja objavio, ćutao sam, pustio porodicu“. (A bio je narodni poslanik njegove partije!)
Otkako je mnogo puta već pominjeni “prepodobni Josif” uzjahao, recimo 2012. godine, srpski jezici su se najviše “češali” između mišljenja da se radi o preobraćenom Vučiću (što nikako je stoji!) koji se, navodno, pozdravio sa sahranjenom politikom svojih političkih otaca, četničkim vojvodama Vojislavom Šešeljem i Tomislavom Nikolićem i drugim, rasprostranijem mišljenju da je potka politike koja ga je iznedrila na tron – ostala netaknuta. On je na samom startu odavao dojam čoveka koji je gospodar svega, da može sve i da je sve što je dobro za njega (za brata i bratiju!) dobro i za narod ,i za državu. Ali, pogledajte samo njegovo okruženje, od tupavih i nekompetentnih savetnika i najbližih saradnika (Aleksandar Vulin i Nebojša Stefanović recimo), preko Ane Brnabić, raznih krstića, goncića, ristovskih, macura, vučićevića, martinovića, rističevića, atlagića (iz kojeg, kako kaže Svetislav Basara “govori vekovno nasleđe”)…
Nema zbora, srpski predsednik, ta narcistička ličnost, okružen je čankolizima, “obožavaocima” od kojih očekuje ne samo potvrdu da je ono što radi ne samo najbolje nego i da mu se dive, zaboravljajući na ono što više nije namerno preskakanje nego psihološki profil – preispitivanje 24 privatizacije, obračun sa kriminalom i korupcijom, ukidanje pretplate za državnu “kuću laži i dodvoravanja” (RTS), izgradnja naselja stanova gde je kvadrat 380 eura…
ON i dalje, kao negde tamo 2012-e, drži naočare na drugoj trećini nosa, oblizuje se, glumata lažnu opuštenost, izveštačenu ležernost (“Nije mi problem ni da me ubiju, naživeo sam se”), tu je i neprestana potreba da se naglasi kako (za svoju zemlju i narod) radi dvanaest, devetnaest, ako treba i dvadesetpet sati dnevno. Nosi loša, domaća odela, hvali se nehigijenom (“Bio sam u Dubaiju, nisam se okupao”) i bez imalo stida kadar je da izgovori “U ovoj zemlji izgleda da postoji samo jedan čovek koji je u stanju da pokuša da vidi i šumu od drveta, a mnogi šumu od drveta ne vide…”
Slaviša Lekić, bez sumnje najbolji novinar u Srbiji, razmišljajući o Vučićevom psiho profilu javno pita “kako mu je to Drajan J. Vućićević, bruka novinarske profesije, častan i pošten čovek”, stidi li se razmene mišljenja s Nebojšom Stefanovićem, Jorgovankom Tabaković (guvernerka Narodne banke Srbije, Nikolićev kadar), Sinišom Malijem, plagijatorom doktorskih radova…
Vratimo se u blisku prošlost. Iako je kolega Dragoš Ivanović dugo zdušno branio svoju teoriju o teško dokučivom srpskom trpilu, čini mi se da bi se moglo govoriti i o pretvorstvu. “O Srebrenici nisam mogao da pričam u SRS” naslov svojevremeno (2010) u Blicu, iza kojeg sledi naknadna pamet najpoznatijeg Šešeljevog, radikalskog jastreba. Uporni zagovornik “velike Srbije” kaže da je zločin počinjen u Srebrenici “nesporno stravičan”, ali da ovu ocenu nije mogao da izgovori dok je bio član njegove partije. Onaj isti Vučić koji je ministrovao za zemana najrepresivnijeg zakona o informisanju otkad se u Srbiji koristi pismenica, onaj isti Vučić koji je poslao zamenika (Miljkan Karličić, julovac) da (16. 10. 1998) sa 22 naoružane bitange zakatanči Našu Borbu… Dvadeset drugog maja 2007. godine na Bulevaru Zorana Đinđića osvanule su “table” da ulica pripada ratnom zločincu Ratku Mladiću. Kao dopisnik sarajevskog Oslobođenja (što mi je golem kiks u karijeri!) vrebao sam i u sitne sate skinuo je. Čuvam je i dalje. Sedam dana kasnije radikali su preuzeli odgovornost, Vučić i Dragan Todorović su priznali da su ih postavili na zgradu RTV B 92 na Novom Beogradu. Javna tužiteljica IV opštinskog suda Biljana Radovanović tvrdila je da su to izveli “lukavo”, da prekršajno mogu biti kažnjeni “svi koji nemaju poslanički imunitet”, rekla je, ne pojasnivši zašto je izostala akcija prema “svima ostalima”.
Nacijo, predsednika “boli”!
Autor/ica 👤Dragan Banjac
