Srce Srbije

tačno.net
Autor 24.11.2014. u 11:41

Srce Srbije

Turska policija je saopštila da je mladić iz Srbije zapravo ubijen u sukobu između srpskih navijača. Ako je tako, da li je ubistvo mladića manje tragično? Iz ugla zdravog razuma, odgovor je očigledan. Iz ugla ovdašnjih svetovnih i verskih vlasti, ta činjenica – inače nebitna za svest o vrednosti jednog života – menja pogled na stvari iz korena. Jer, kada „Srbin“ ubije „Srbina“ to za njih nije ni od kakve (spoljno)političke koristi.

Piše: Dejan Ilić-  Peščanik.net

Na početku treba razdvojiti stvari. Na jednoj strani je ubistvo mlade osobe iz Srbije u Istanbulu, u Turskoj. Mladić je ubijen – prema jednim vestima (u međuvremenu su pristigle i druge, o čemu više kasnije) – u sukobu dve navijačke grupe ispred sportske hale u kojoj su igrali utakmicu košarkaški timovi Galatasaraya i Crvene zvezde. To jeste tragičan događaj. Za taj zločin počinilac mora biti priveden pravdi. Ako za to ima kapaciteta, treba otići i korak dalje. Taj korak bi podrazumevao ozbiljnu analizu navijačke potkulture koja redovno, i u Turskoj, i u Srbiji, i u mnogim drugim zemljama, odnosi živote. To sve, dakle, na jednu stranu.

Na drugoj strani su, onda, reakcije ovdašnjih zvaničnika na događaj u Istanbulu. Odmah treba primetiti: te reakcije sa samim ubistvom gotovo da nemaju nikakve veze. Ubistvo je tu samo povod da se pošalju političke poruke. Sadržaj tih poruka je zabrinjavajući. Konzul Srbije u Istanbulu iskoristio je ubistvo da upozori kako se „Srbiji zabada nož sa svih strana“. Ovako konzul: „Ovo je jedan gest neprijateljstva, da u vreme kada se Srbiji zabada nož sa svih strana, u Turskoj bude zabijen nož u srce navijača iz Srbije.“

„Srce navijača iz Srbije“ ovde je samo metonimija koja treba da pojača osnovnu sliku Srbije izbodene noževima. Tek toliko je konzulu bitan život ubijenog mladića. Iako je, kako sam kaže, potresen, konzul je ipak bio svestan šta izgovara. Među onima koji Srbiji „zabadaju nož sa svih strana“ on je nedvosmisleno uvrstio i Tursku. Pritisnut težinom vlastite izjave, konzul je požurio da je ublaži: „Želim da naglasim da su se turski lekari borili kao lavovi za njegov život“. Ali, notorni „krčag“ (ostavimo „lavove“ konzulu) već je razbijen i „mleko“ je krenulo da se proliva.

Za izjavom konzula promptno je usledila izjava njegovog šefa, ministra inostranih poslova. Ako je i postojala nada da će šef ukoriti službenika i popraviti utisak o diplomatskoj nekompetenciji službe na čijem je čelu, ministar ju je razvejao. Pokazalo se da su izjave konzula u skladu sa važećim smernicama u srpskoj spoljnoj politici. Ministar je morao ostati samo pri tome da „tražimo istinu o tom zločinačkom aktu“, ali, nije se uzdržao, već se direktno obratio treneru košarkaškog tima iz Istanbula: „Nije naš cilj da se dodvoravamo ljudima u svetu. Niko ne sme da ponižava Srbiju i naziva njene građane teroristima, pa makar to bio i trener Galatasaraya“. I zato, poentira ministar, trener Galatasaraya „više nije dobrodošao u Srbiju“.

Naravno, koliko god da je glupa izjava trenera Galatasaraya o navijačima Crvene zvezde kao teroristima, shvatiti je kao „ponižavanje Srbije“, još je gluplje. Treba se ozbiljno zamisliti o statusu Srbije i njenom dostojanstvu u glavama njenih čelnika, ako je tako lako poniziti je u njihovim očima. O ponižavanju Srbije i kulturi poniženja koju je prigrlila tekuća vlast, a povodom jedne druge sportske priredbe i jedne posete, ovde smo već govorili. Okrenimo se zabrani ulaska u zemlju jednom košarkaškom treneru. Po kom osnovu ministar ne dozvoljava treneru Galatasaraya da uđe u Srbiju? Da li je trener prekršio neki zakon? Da li je već sprovedena procedura po kojoj se nekom zabranjuje ulazak u zemlju? Da li je subjektivno osećanje ministra da je neko ponizio Srbiju dovoljno za odluku o zabrani ulaska u zemlju? I zbog čega se ministar jedne države obraća jednom treneru košarkaškog kluba?

Onda se oglasila i Kancelarija šefa ministra spoljnih poslova. Ako se neko ponadao da će šef ukoriti svog službenika što nije ukorio svog službenika nego je naprotiv samo ponovio iste neurotične izjave svog potčinjenog, uzalud se nadao. Umesto da Kancelarija predsednika vlade, koja govori u ime samog premijera, povuče usmenu zabranu ulaska u zemlju turskom treneru, ona je u svom saopštenju tu zabranu samo potvrdila, kao da je bila u strahu da ministar neće biti ozbiljno shvaćen. Dakle, Kancelarija kaže da je predsednik vlade rekao turskom predsedniku vlade „da šef stručnog štaba Košarkaškog kluba Galatasaray Ergin Ataman nije dobrodošao u Srbiju nakon izjave u kojoj je ubijenog mladića, kao i sve ostale navijače Crvene Zvezde, optužio za terorizam”.

Reći Kancelariji da objasni predsedniku vlade da se turski trener već izvinio i objasnio da nikako nije mislio na ubijenog mladića, jer je izjavu dao pre nego što je saznao za ubistvo, ne bi imalo nikakvog smisla. Jer ni Kancelariju ni predsednika vlade ne zanima pre svega ubijeni mladić; njih, naprotiv, zanima ta veza između uvrede koja je strašna ako je upućena ubijenoj mladoj osobi, koja tu stoji umesto „ostalih navijača Crvene zvezde“, koji tu, opet, stoje umesto čitave Srbije. Sledi: Srbiji je upućena najstrašnija uvreda. I ne kažnjava se tu jedan košarkaški trener, nego se kažnjava Turska, koja Srbiji, zajedno sa drugima, zabada nož sa svih strana. Zbog toga su dvojica predsednika vlade razgovarali o turskom treneru.

Kako to i dolikuje u jednoj uređenoj zemlji, i nad šefom ima šefica, nad izvršnim vlastima stoji zakonodavna vlast, pa se oglasila i predsednica srpskog parlamenta. Ne, nije ona rekla da su konzul, ministar i predsednik vlade, potreseni tragičnim događajem, prenaglili i preterali sa svojim izjavama. Ona im se pridružila da zakuca i poslednji ekser u kovčeg zdravog razuma. Ovako predsednica parlamenta: „Ne možemo da gradimo odnose saradnje i poverenja dok huligani u Turskoj zabijaju nož u srce čoveku koji dolazi iz Srbije, samo zato što navija za drugi klub“. Zašto ne možemo? Nije reč o Turskoj državi nego o huliganima, kojih, kao što znamo, ima i u Srbiji. Mladić nije ubijen zato što je Srbin, nego, kako to i predsednica jasno vidi, zato što navija za drugi klub. Dakle, ni jedno ni drugo nema nikakve neposredne veze sa dvema državama. Ali, predsednica ipak tvrdi – „ne možemo graditi odnose saradnje i poverenja“.

Konačno, i nad zemaljskim vlastima postoji viša vlast. Oglasio se sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Naravno, nije taj sveštenik u ime višeg zakona i morala zemaljsku vlast opomenuo na razum, saosećanje i praštanje (da ne pominjemo novozavetnu, hrišćansku skrušenost i okretanje „drugog obraza“). Nije to u tradiciji njegove crkve. On je požurio da nesrećnog mladića proglasi novim mučenikom, „novim Milošem Obilićem“. Tako, prema ovom svešteniku, navijači iz Beograda nisu krenuli u Istanbul da gledaju sportsku utakmicu i navijaju za svoj klub. Ne, misli sveštenik, naprotiv: oni su tamo u ime Srbije krenuli u rat protiv mrskih Turaka. I s tog najvišeg mesta, kad se krene hijerarhijskom lestvicom nadole, sve najednom zadobija jezivo naopaki smisao.

Taj smisao bio bi naopak sve i da je tačna prva informacija da su turski navijači ubili mladića iz Srbije. Međutim, za tom informacijom stigla je druga. Turska policija je saopštila da je mladić iz Srbije zapravo ubijen u sukobu između srpskih navijača. Ako je tako, da li je ubistvo mladića manje tragično? Iz ugla zdravog razuma, odgovor je očigledan. Iz ugla ovdašnjih svetovnih i verskih vlasti, ta činjenica – inače nebitna za svest o vrednosti jednog života – menja pogled na stvari iz korena. Jer, kada „Srbin“ ubije „Srbina“ to za njih nije ni od kakve (spoljno)političke koristi.

Tek u tom kontekstu mogu da se objasne demonstracije ispred Ambasade Turske u centru Beograda. Samo u vezi sa tim postaje jasna odluka Fudbalskog saveza Srbije da odloži fudbalsku utakmicu između Voždovca i Novog Pazara, uprkos očajničkim, zdravorazumskim vapajima uprave FK Novi Pazar: „… kakve veze sa našim fudbalskim klubom imaju dešavanja u drugoj državi.“ I dalje: „Znači li to da će ubuduće sve što se bude dešavalo u Turskoj da bude povezivano sa nama?“ Na ova pitanja tekuće vlasti u Srbiji nisu u stanju suvislo da odgovore. Zato u njihovo ime govore „navijači“, a politika se ponovo seli na stadione.

tačno.net
Autor 24.11.2014. u 11:41

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija