SREĆOM (I PAMEĆU), VUČIĆEVA RUKA OSTAJE ISPRUŽENA KA BOŠNJACIMA

tačno.net
Autor 12.7.2015. u 08:45

SREĆOM (I PAMEĆU), VUČIĆEVA RUKA OSTAJE ISPRUŽENA KA BOŠNJACIMA

Tupave izjave preplavile komemoraciju u Srebrenici

ALI SREĆOM (I PAMEĆU), VUČIĆEVA RUKA OSTAJE ISPRUŽENA KA BOŠNJACIMA

Piše: Stipe Sikavica    

Pljušte izjave nakon kamenovanja premijera Srbije Aleksandra Vučića, koji je 11. jula predvodio delegaciju svoje zemlje na međunarodnom komemorativnom skupu u Srebrenici, a u povodu dvadesete godišnjice genocidnog pomora više od osam hiljada bošnjačkih muškaraca, sve od golobradih dečaka pa do totalno osedelih glava. Pljušte izjave sa svih strana, i to takvom učestalošću da ih je nemoguće ni registrovati, a kamoli razvrstati po bilo kojem kriterijumu. Pa ipak, uzmemo li sadržaj izjava i njihove izvore kao bazične kriterijume, mogli bismo ih posložiti u dve bazične vrste: na jednoj bi strani bile one koje su lansirane u javnost sa zvaničnih  bošnjačkih i srpskih „platformi“, a na drugoj sve ostale, koje su, dakako, i manje važne. Ali pre nego što se ovlašno osvrnemo tek na pojedine fragmente samo nekih izjava, zastanimo na trenutak na Vučićevom prisustvu u ceremonijalnom delu srebreničke komemoracije.

     Iako je u sastavu brojnih državnih (i inih) delegacija koje su iz celoga sveta pristigle na komemoraciju bilo neuporedivo poznatijih ličnosti (a među njima čak i krunisanih glava) od Aleksandra Vučića, on je (premijer Srbije), posredstvom medija naravno, dospeo u fokus domaće i svetske javnosti, i zamalo pa da postane i centralna figura obeležavanja dvadesete godišnjice tragedije u Potočarima. Ta medijska glad, ispoljena nakon Vučićevih prvih kontakata sa članovima porodica stradalih u srebreničkom masakru, proistekla je iz formalnog protivrečja između srpskog upornog i konstantnog poricanja genocida (to je odavno poznato) i Vučićevog dolaska u Srebrenicu, na poklonjenje žrtvama. Srbijanski premijer nije izlazio za govornicu u Memorijalnom centru. I dobro je što nije, jer bi njegova beseda, bilo kako da je brižno sročena, nužno bila osakaćena odsustvom ključne činjenice sadržane u pojmu „genocid“, što bi, osim izvesno i drugih posledica, osetno umanjilo značaj Vučićevog „saginjanja glave“.

    Da, i onda je usledilo kamenovanje ne samo Vučića (i pitanje je da li i prvenstveno njega kao opskurne ličnosti iz onih davnih Miloševićevih devedesetih!), već i cele komemorativne svečanosti, pa i samih žrtava. Jer, te bačene kamenice (i ostali „tvrdi predmeti“) jedva da su mogle naneti veću nepravdu žrtvama i onima kojima su odavno presušile suze oplakujući ih, niti su, na drugoj strani, mogle učiniti veću uslugu Vučiću i državi koju je predstavljao u Srebrenici. Od toga časa počela su što zvanična, što nezvanična tumačenja toga neljudskog čina sa obe strane Drine. I čini se da ih je načeo reis Husein Kavazović još u  toku samog meteža koji je nastao u Potočarima. Naime, on je, prekinuvši verski obred pri ukopavanju posmrtnih ostataka stotinu trideset i pet zlosrećnika identifikovanih u najnovijoj ekspertizi, pozvao prisutne da „ostanu dostojanstveni“: „Nemojmo dozvoliti onima koji su bol prouzrokovali da danas budu ovde iznad našeg dostojanstva…“ Aluzija je u najmanju ruku nejasna i ostala je da leluja na povetarcu iznad groblja u Potočarima.

    Inače, sa bošnjačke strane, smesta je usledila serija zvaničnih izvinjenja i izraza žaljenja, upućenih državnim institucijma Srbije i Aleksandru Vučiću lično zbog onoga šta se dogodilo i kako se dogodilo na završetku ceremonijalnog dela komemoracije. I tu, izvan stručnih analiza organizacije rečene manifestacije i „bezbednosnih mera“i izvan obećanja bošnjačkih zvaničnika da će „uraditi sve što je u njihovoj moći“ ne bi li se otkrili „zlotvori“, jedva da bi se išta drugo, a suvislo moglo reći. Kako se i očekivalo, i iz zvaničnog Beograda, odnosno iz sedišta srbijanske Vlade koja se hitno okupila čim se njen premijer, „jedva izvukavši živu glavu“, vratio u prestonicu, potekle su strelovite i žestoke osude u pravcu oficijelnog Sarajeva, dakako, isključivo u pravcu njegove bošnjačke trećine, i sva je odgovornost, čak i krivica svaljena na tu trećinu i na organizatora obeležavanja jubilarne godišnjice srebreničke tragike. U redu, ne kažemo da bi rečeni „sramotni napad na srpskog premijera“ trebalo držati marginalnim incidentom, ali ni ono neodmereno, prenaglašeno osuđivanje bošnjačkih zvaničnika i organizatora obeležavanja jubilarne godišnjice o kojoj je reč – ne vodi dobrosusedskim odnosima. No, kako već rekosmo, tako burne reakcije mogle su se i očekivati iz Vlade u Beogradu. Jedino iznenađenje, makar za pisca ovih redaka, predstavlja gospođa Zorana Mihajlović: zašto li se ona, ona u čijim je javnim nastupima do sada preovlađivao pametan, dakle racionalan politički rezon, zašto li se ona ovoga puta povela za poltronerijom koja je inače dominantna u Vladi Srbije!?

     Srećom (i pameću, dakako), protivtežu (ako on usamljen i može da bude protivteža) ostalim ministri(ca)ma predstavljao je sam premijer, Aleksandar Vučić. Iz njegovog obraćanja javnosti izdvajamo samo ovaj fragment: „Komšije i prijatelji Bošnjaci, pružam vam ruku, a ne brinite za budale… budala ima svuda, nismo ni mi u deficitu sa njima…“ Ta ispružena Vučićeva ruka, čak i da je sumnjiva, odjeknula je u svetu (vidi se to i bez preciznijeg odmeravanja) makar onoliko koliku je rezonancu imalo i kamenovanje u Potočarima. Druga je stvar što će se i jedno i drugo (zlo)upotrebljavati i tamo i ’amo, po svoj prilici – u Srbiji mnogo više i intenzivnije. (Pa, evo kvazipatriotski mediji se već utrkuju ko će pre i žešće da zabije klin u srpsko-bošnjačke ionako ne naročito dobrosusedske odnose. „Najstariji list na Balkanu“ i jedan od „stubova srpskog identiteta“, recimo, u nedeljnom izdanju izašao je pred svoju čitalačku publiku sa vrlo sugestivnim naslovom: „Daleko je pomirenje: premijer Srbije napadnut u Potočarima“. A kako li će tek da se razigravaju jurišna pera ovoga dnevnika, jurišna iz devedesetih, koja su još i danas ne na rezervnom položaju, nego na prvoj borbenoj liniji!)

    Svemu uprkos, ulažemo „amandman“ na drugi deo Vučićeve misli koju smo citirali, odnosno na onaj deo u kojem se gotovo bagatelišu budale. Kada bi se budale aktivirale samo svojom kratkom pameću, one i ne bi predstavljale tako veliki problem iako je tle ex Jugoslavije veoma plodno, i budale su se namnožile do neslućenih razmera. Međutim i nažalost (to i A.Vučić dobro zna), neumitna nas logika uči, neuporedivo više nego praksa otkrivanja skrovišta u kojem obitavaju majstori proizvodnje zla i nesreće, dakle, logika nas uči da se budale gotovo isključivo aktiviraju daljinskim upravljačem iz nevidljive ruke skrivene u dubokoj ideološkoj i političkoj pozadini. Nema ama baš nikakvih čak ni indikatora a kamoli dokaza da bi se ta praksa (posebice u Srbiji) u bliskoj budućnosti mogla promeniti!

tačno.net
Autor 12.7.2015. u 08:45

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija