Šta ćemo ako nas Edi Rama zaključa?

Povezani članci

• Neimar
• Gojko Berić: Rusija usred Bosne
• Hrvatski srednji pobačajni vijek inkvizicijske naravi
• „Ljudi moji je li to moguće“
• Prodavci zavetne magle: Ne damo Kosovo, Madagaskar, Neptun i Andromedu
• Nismo svi jednaki

Kažu neki koji nije trebalo ni da se rode, da albanski premijer Edi Rama koji nam dolazi u goste, traži da mu se uruče ključevi grada Beograda. Plaše se da nas ne zaključa i ne proguta ključ. Onda nećemo moći da izađemo, jer nemamo rezervne.

Piše: Čedomir Petrović, e-novine.com

Dalje kažu da gospodin Rama hoće da poseti Preševo, grad sa najvećim brojem stanovnika albanske nacionalnosti u Srbiji i tamo se obrati svojim sunarodnicima na javnom mitingu. Da se obrati svojoj braći. Može doći do incidenata. Šta ćemo ako krenu na Beograd, a on ima ključeve?

„Cveta jorgovan, idu letnje noći,

Leši kapetan, kada ćeš mi doći“

Moja prva saznanja o Albancima potiču iz vremena kada sam bio dete. Stanovao sam sa ocem i majkom u Profesorskoj koloniji, u XV paviljonu u ulici Braće Grim 18. Preko puta u jednoj kućici, u podrumu živela su tri brata. Satki, Veap i Sead. Uvek su “oni” stanovali u podrumima i suterenima. Tri brata su sekla drva starom testerom i unosila ih u naše podrume. Ubacivali su ugalj. Nosili su, cimali, vukli. Nijednog posla se nisu stideli. Živeli su skromno, na ivici gladi, ali su uvek ostavljali jedan deo novca i slali tamo negde dole daleko, svojima. Ponekad bismo u razgovoru „sasvim slučajno“ spominjali veoma očuvanu odeću i obuću koju smo još uvek nosili, rečima – Probaj ovo Satki, molim te, kupio sam ali mi se u pranju skratilo… ako ti ne odgovara, videću sa nekim iz familije… Vidi ove cipele, ubijaju me, možda će ti odgovarati… Igrali smo predstavu. I oni i mi smo znali. Kada smo počeli da odlazimo na godišnje odmore, ključeve smo ostavljali Satkiju. Zašto njemu? Zato što smo nekoliko puta ostavljali najbližim komšijama i uvek bismo po povratku primetili da je sve ispregledano i ispreturano. Ormani, fioke… Satki je brisao prašinu, vetrio stan, polivao i negovao cveće. Ništa nije bilo taknuto, kao da nismo nigde ni odlazili.

Išao bih uveče kod njih na Bajram i Ramazan. Majka bi im poslala po meni narandže, a oni su meni nudili još uvek tople baklave. Sedeo bih sa njima prekrštenih nogu na zemlji prekrivenoj šarenim ćilimom. Soba je bila mala i u njoj su spavali sva trojica. Bilo je toplo. Pucketalo je suvo drvo iz ognjišta. Da li su mi da povučem dim-dva neke krdže koju su pušili. Osećao sam se dobro i sigurno.

Za Svetog Nikolu dolazili bi krišom, ne zbog njih, kod nas na slavu.

Kada dođe zima i padne sneg, pravio je Satki štapove za hokej svoj deci iz kraja. Posle mnogo godina otišao je iz Beograda, ali se setio mog rođendana. Postao je poslastičar i doneo mi na poklon, jedne hladne zime, tortu koju je on sam napravio. Na torti je bio napravljen avion od marcipana. To se nikada ne zaboravlja.

Moja Smiljka je kao dete stanovala na sasvim drugom kraju grada u ulici Strahinjića Bana i duplikat ključeva stana, ne samo njihovog već mnogih u okolini, imao je Smail.

Koliko je u to vreme širom Beograda bilo Smaila i Satkija? To su bili odani čuvari tuđih poseda. To su ljudi od bese. To su oni koji danas hoće da budu nešto više i veće. To su oni ljudi koji žele da budu kao svi ostali, što i jesu. Priđimo im kao ljudima i oni će tako prići nama. Razlike između nas nema, ako se pojave biće to na našu štetu.

Kažu neki koji nije trebalo ni da se rode, da albanski premijer Edi Rama koji nam dolazi u goste, traži da mu se uruče ključevi grada Beograda. Plaše se da nas ne zaključa i ne proguta ključ. Onda nećemo moći da izađemo, jer nemamo rezervne.

Dalje kažu da gospodin Rama hoće da poseti Preševo, grad sa najvećim brojem stanovnika albanske nacionalnosti u Srbiji i tamo se obrati svojim sunarodnicima na javnom mitingu. Da se obrati svojoj braći. Može doći do incidenata. Šta ćemo ako krenu na Beograd, a on ima ključeve? Ovi iz medija, najveći zlotvori i trovači srpskog naroda, najviše bi voleli da ga smeste u neki podrum i suteren gde su nekada živela njegova braća, da su tu obave razgovori i da se pred svetom „odradi“ poseta neželjenog gosta.

Hoće da položi venac na grob Dimitrija Tucovića? Udario Edi gde je najtanje. Pisao je Dimitrije i kritikovao zavojevačku politiku srpske buržoazije i napao srpsku osvajačku politiku prema Albaniji i zločinie počinjene nad Albancima tokom Balkanskih ratova.

Ako bih mogao da biram kome bih danas ostavio ključeve stana, bili bi to Satki, Veap i Sead, ili Smail. Njih verovatno nema već dugo. Pored naše prve komšinice Dragane, ukoliko ne dobije ključeve grada Beograda, ja bih gospodinu Rami predao ključeve stana u kome živim sa mojom porodicom.

Stan je svetinja i ne daju se ključevi bilo kome.