Strah u mladosti

Autor 19.12.2011. u 15:52

Strah u mladosti

“U takvo postavljenom mizanscenu, dobro prolaze
samo oni agresivni, nesposobni i spremni da udare
 pajserom po svakom ko se usudi da (is)postavi bilo
 kakvo racionalno pitanje ili zahtev. Jedino na taj
 način su primitivci dominantni u društvu, jedino na taj
 način i društvo ostaje primitivno, sa uvek, makar i
podsvesno, uključenim nagonom da se sačuva barem
živa glava. A ogromna energija je potrebna za tako
nešto. Koje onda ne ostaje za pijane trajekte po
 Baltiku ili Oktobar fest.”

 

 

Da se studenti bune, to ga je uvek bilo i vazda će biti. Od onih što su osamdesetih galamili da im se „pojača“ menza pa sad kukaju za tim vremenima, do Tjen Amena gde su pomislili da je zaista pravi trenutak za uspostavu normalnog života.

Represija koju bi buntovnici osetili po leđima, uglavnom je zavisila od toga koju mečku čačkaju. Jednostavnije rečeno, odnos vlasti je otprilike izgledao ovako: ako hoćeš šniclu – daćemo ti je nekako (sredom i petkom, poraniš li u blagovaonicu) ali, ako hoćeš da i sve ostalo bude kako ti hoćeš a ne kako mi kažemo, e, onda idu tenkovi. I to su dva ekstrema. Podvarijacija ima raznih, zavisi šta se traži i kakve su mogućnosti. Mogu se tako šnicle zateći jedino ponedeljkom, od 11 do 11 i 15 uz televizijske kamere, a ima i toga da oni gluplji šalju uniformisanu vojsku da ih razbija ako bi studentarija nešto drugo osim punog stomaka. Lukaviji opet, ama baš ništa ne znaju o tome da su zabludelog junošu nekakvi baš-slučajno-smo-prolazili-tuda nasilnici sačekali pred zgradom i pokazali mu kako se priprema mleveno meso.

Što bi Aristotel rekao, sve je stvar mere.

Ali u Srbiji više nikakve mere nema. Nedavno je na studente koji su zahtevali smanjenje školarina bačen molotovljel koktel. Takozvani ćelavci, istovremeno i njihovi vršnjaci, što nije beznačajno, upali su na fakultet i demonstrirali groznicu fudbalskog derbija. Da stvar bude još luđa, na njih su nekom drugom prilikom nasrtale i profesorke sa klimakteričnim (eufemistički rečeno) drthajima u glasu, pa valjda i rektor, pa još i nekakav rektorov podguzni… Tu je bilo i gušanja sa privatnim obezbeđenjem, hvatanja za revere – što studentske što profesorske, da bi na kraju dvojica giliptera nasrnuli s pajserom na njih. Ponavljam dve stvari: u pitanju su Filološki i Filozofski fakultet u Beogradu, i pri tom su zahtevi studenta manje-više ekonomski, uz neke (opet politički benigne) zahteve za izmene u nastavi.

I da je bilo ko sad na mestu tih studenata u Srbiji, šta mu se drugo može reći osim „pa hajde se ti sad ne plaši.“ Svega i svačega.

A kome taj strah koristi? Za odgovor na ovo pitanje bilo bi dobro pogledati stvar iz malo šire perspektive.

Ako me sećanje ne vara u vezi sa jednim zvaničnim istraživanjem, svega 7 % mladih iz Srbije je ikada izašlo iz zemlje. To stvara različite vrste fobija, od nepristajanja na različitost (za šta je pre svega kriv izostanak susretanja sa drugim) do krajnje devijantnih oblika suzbijanja svega drugačijeg, bilo to homoseksualno opredeljenje ili pank frizura. Shodno tome, ulazak u Šengen-zonu bi trebalo da postepeno radikalno izmeni stvari. Ispostavilo se, međutim, da je broj mladih koji su prešli granicu ove zemlje ostao na gotovo istom nivou na kom je bio i pre liberalizacije. Ko je ranije putovao, sad putuje lakše, ko ranije nije nigde otišao, neće ni sad. Pri tom treba dodati da je veliki broj putovanja mladih u tom zanemarljivom procentu čine organizovane školske ekskurzije koje umeju da se završe i smrću đaka, od pada kroz prozor do brutalnih ubistava u međusobnim tučama. No, da ne idemo previše u širinu: da je više putovanja po belom svetu, bilo bi manje nasilja i straha u samoj Srbiji. Ali zašto tog lutanja nema, iako je prošlo više godina od ukidanja viza?

Naime, problem je u tome što je veoma mali broj mladih spreman da samoorganizovano pođe u skitnju po Evropi. Na Vudstok, na primer, ili da prespava u nekom dvorištu četvrtog pariskog arondismana ili da se pak provoza ludim trajektom koji između Estonije i Finske saobraća samo zbog jeftinog pića. Kada im postavite pitanje zbog čega, najčešći odgovor je nedostatak novca koji je u Srbiji postao hroničan, mada često i vrlo opravdan izgovor za zamiranje svih aktivnosti. Opet, kada ih uporedite sa njihovim vršnjacima iz drugih evropskih zemalja, vidite da ovi drugi dolaze čak i na Balkan za vrlo male pare. Jedan mlad poljski par je tako za gotovo smešan novac od 300 evra proveo tri nedelje obilazeći Srbiju, Bugarsku i Crnu Goru. Stopirali su, spavali preko couch surfinga, jeli u jeftinijim restoranima i vratili se puni utisaka i uglavnom prijatno iznenađeni. A srpska/bosanska/crnogorska… mladost, ako negde i letuje, to najčešće bude Grčka, na ona ,,tri dosadna prsta” gde često sreću pola svog grada. Takav odmor košta zapravo više od samostalnog lutanja, ali se za to nekako skupi; ako roditelji nemaju sve, daće koji dinar baba, deda ili kakav udovac od deda-strica. Za uzvrat će roditelji tih ,,turista” morati čitave godine da izigravaju patronažne sestre i da vodaju darodavce po kojekavim bolnicama ili banjama. Trošak za benzin i izgubljeno vreme često prelazi sumu koje je podmladak skrckao za deset dana Halkidikija, ali, šta mari… Roditelji za ovo imaju izgovor: Kad će dete da ide, ako ne sad.

A kad tu decu zapitate što se sama ne zapute po svetu za duplo manji novac, prvo što bi hteli da vam kažu opet jeste „Nemamo para“ ali ih vaše pitanje koje taj odgovor isključuje, zbunjuje. Tad se umešaju ponovo roditelji koji „peglaju“ pasivnost: „Ma gde će sam, vidiš ti šta se dešava“.

I zaista, ako fizičkom ili verbalnom nasilju pribegava i onaj sa tri razreda osnovne škole i fakultetski profesor, ali i rektor beogradskog univerziteta, šta o svetu oko sebe treba da misli prosečan student, sem da zazire od svega živog. I tad se neposredan svet oko sebe doživljava kao neka vrsta džungle, gde već iza prvog ćoška ne možeš da znaš šta te čeka.

Taj strah koji se skuplja i skuplja u samoj Srbiji, reflektuje se i na ostatak sveta, u čemu ima logike ali ne i istine. I zato mladima ostaje uglavnom beskrajno ispijanje kafa u baštici lokalnog kafića. Tu su sigurni i svoji na svome, dok i tu ne zasmetaju kakvom lokalnom siledžiji. Tad se sklone negde u stranu, i čekaju da bura prođe. Umesto da očekuju da se nasilnici uklone, reakcija mladih je otprilike: „Dobro sam i prošao, svašta je moglo da mi se desi“. Ali u takvo postavljenom mizanscenu, dobro prolaze samo oni agresivni, nesposobni i spremni da udare pajserom po svakom ko se usudi da (is)postavi bilo kakvo racionalno pitanje ili zahtev. Jedino na taj način su primitivci dominantni u društvu, jedino na taj način i društvo ostaje primitivno, sa uvek, makar i podsvesno, uključenim nagonom da se sačuva barem živa glava. A ogromna energija je potrebna za tako nešto. Koje onda ne ostaje za pijane trajekte po Baltiku ili Oktobar fest.

Zbog toga o nečem daljem, boljem, novom, drugačijem… ne vredi ni misliti.

A baš takvi su potrebni silnicima. Takvi koji su spremni samo da beže, ne i da sami nekud krenu.

Autor 19.12.2011. u 15:52

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija