Sve su zakuvale pokretne mumije

Dragan Banjac
Autor 6.3.2021. u 14:58

Sve su zakuvale pokretne mumije

Danas se u Srbiji “nota”o tome ne samo da li je zločin kažnjen, nego je stvoreno široko mnjenje da više nismo sigurno da li je zločina i bilo.

Piše: Dragan Banjac

Krajem najkraćeg meseca Matija Bećković, akademik zloglasne Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) govorio je u kameru i video poruku poslao publikumu. U njoj “otac zaklanog naroda” poručuje mumijama koje hodaju, članovima ove kobajagu najviše naučne ustanove da se izjasne o pitanju svih pitanja – o Kosovu. Bećković je, zapravo, nišanio na akademike a “pucao”na predsednika Akademije Vladimira Kostića koji se u poslednjih nekoliko godina više puta drznuo da javno kaže da Kosovo de facto odavno nije u Srbiji i da to “neko treba da kaže građanima”. Naravno, i vrapci znaju ko je taj “neko”, ali ON(O) ne bi da to baš kaže i seiri (uživa) ako se neko drugi izlane o toj stvari. Inače, to je onaj isti koji Federaciji BiH nedavno dade sadaku (vakcinu), iako bi je da može zgromio. Insani beogradske kasabe su Bećkovićev apel dvojako-trojako tumačili: da se mumije pojedinačno izjasne o svetoj srpskoj zemlji, da  Kostić abdicira ili da ga buntom oteraju srpsko-crnogorski velikosrbi i najvišu skamiju prepusti Bećkoviću. U tom slučaju (ne zna se kuda bi Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC) mogao da zakrene novoizabrani patrijarh Porfirije) saglasje o novoj okupaciji Crne Gore, dela Bosne i Hercegovine (genocidne tvorevine, Republike Srpske) bilo bi potpuno, a teška vrata SANU otvorila bi se nekim novim članovima, poput onog sarajevskog jalijaša koji se pokrstio. ili,što da ne,čak onom cirkusantu, muzikanta-drekavca što se potpisuje kao doktor…

Kostić je još pre šest godina izjavio da je jedina politička mudrost na koji način, sa elementima dostojanstva, napustiti Kosovo, jer “ni de fakto ni de jure nije u rukama Srbije”. Sa istim stavom predsednik Akademije izlazio je u javnost više puta i bio meta mnogih velikosrpskih dušebrižnika, vlasti indirektno a najdirektnije od njenih satelita, bogami i od ovih što su biva opozicija. Sve do zimušnje peticije, okupljanja i protesta vajnih srbo-crnogorskih četnika ispred zgrade u Knez Mihailovoj ulici, među kojima je bio zamašan broj aspiranata na članstvo.

Šta je rekao Matija? Obratio se,zapravo, Udruženju jezika i književnosti SANU: “Poštovane kolege. pridružujem se akademicima Piperu, Tešiću i Danojliću. Ono što ja mislim o Kosovu i Metohiji svima je poznato i to neću ponavljati. Ono što je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti ne jednom izjavio o Kosovu i Metohiji postalo je neka vrsta magične kocke. Neki kao i on sam smatraju da je to njegovo lično mišljenje na koje on ima pravo, a drugi da mišljenje predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti ne može biti lično. U svakom slučaju, to mišljenje je izašlo u javnosti na protivljenja i odobravanja, izazvalo je polemike i peticije. Bilo je povod za prve demonstracije u 150-godišnjoj istoriji Srpske akademije nauka i umetnosti. A što je najbitnije, proizvelo je nedoumice šta je stav Srpske akademije nauka i umetnosti o Kosovu i Metohiji, tom najaktuelnijem i najvažnijem pitanju Srbije i srpske nacije. Da bismo bili načisto neophodno je da se Srpska akademija nauka i umetnosti zvanično izjasni i u ovom presudnom času onlajn i oflajn saopšti svoj stav, odnosno da se izjasne svi njeni članovi, jer su se Predsedništvo i Izvršni odbor već nemušto izjasnili”. Ako to ne učini Srpska akademija nauka i umetnosti, kaže Bećković, Odeljenje jezika i književnosti ne bi smelo da ćuti i javnost ostavi bez svog jasnog i nedvosmislenog odgovora.

Prema pisanju Večernjih novosti (novine koje su imale obraza da svojevremeno  objave crno-belu fotografiju umetničke slike Uroša Predića „Siroče plače na majčinom grobu“, naslikane 1888, uz objašnjenje da se tu radi o srpskom dečaku koji 1991. plače na grobu majke koju su zaklali ustaše), svaki  akademik pojedinačno treba da se izjasni da li je za njega Kosovo i Metohija deo Srbije ili nije. Akademija bi trebalo da odgovori na pitanje da li je Kosovo nakon toliko vekova prestalo da bude u sastavu Srbije i da li je Ustav obavezuje. Ni pomena o tome da je to isto Kosovo (i Metohiju, kako oni vole da kažu) iz Srbije isterao niko drugi do njihov obožavani vožd srpski Slobodan Milošević, koji je dobrahno ojadio ne samo Kosovo nego i Hrvatsku u Bosnu i Hercegovinu.

Akademik Predrag Piper kaže da je predsednik Akademije mogao “tu proalbansku i antisrpsku izjavu da povuče i to bi bio kakav-takav izlaz iz ove situacije, ali pošto se to nije desilo,pošto ta izjava očigledno nije slučajna, Akademija bi iz ovoga mogla časno i dosledno izaći samo razrešenjem predsednika. Piper se u duhu svojih dalekih predaka malo jezički razbarušio,citira bivšeg episkopa Artemija koji je govorio (Vidovdan, 2006) da je Srbija hram,a Kosovo i Metohija oltar. “Bez oltara,hram gubi svoju svrhu i svoj smisao postojanja. Srbija je telo, a Kosovo je srce u tom telu. Iščupa li se srce iz tela, ostaje leš koji se raspada”. Na kraju je postavio dijagnozu.

Drugi akademik Milovan Danojlić u pismu iznosi svoj stav o Kosovu: “Rekao sam da ovo nije pitanje odnosa prema ‘državi Kosovo’, nego odnosa prema okupaciji. Okupator je Amerika. Sve drugo je nevažno. Ne misli, valjda, neko da su nas pobedili Tači ili Haradinaj? Zna se ko je okupirao Kosovo, zna se pod čijim se pokroviteljstvom nalazi ta lažna država. “Naš odnos, kao nacije, poznat je vekovima. Te stvari su svakome od nas jasne. Kosovo može da bude okupirano 30 ili 400 godina, ali znamo gde je ono i šta ono za nas znači. Kosovo je neodvojivi deo naše svesti. To je naša istorijska realnost. A ova,okupatorska realnost,od danas do sutra, to, znate, traje,pa prođe. Ništa nije večno!”

Vodi li nas trag ovih ludosti u bližu prošlost i do Memoranduma SANU?  U vreme kada je obelodanjen (1986) izazvao je možda najveću buru u ondašnjoj srpskoj u jugoslovenskoj javnosti. Prema tvrdnjama njegovih stvaralaca Memorandum nije imao pamfletskih namera niti da bude politički dokument. Autori su govorili su da su “sakupljene naučne činjenice prerasle u dijagnozu, tekst upozorenja o položaju srpskog naroda, koji je pledirao za ravnopravnost srpskog naroda u jugoslovenskoj zajednici”.Naroda koji je,oprostite na izrazu, jahao sve druge narode u toj zajednici.

Sve je počelo na sednici Skupštini SANU 23. maja 1985. godine, kada je profesor Ivan Maksimović, tada dopisni član predložio da se o krizi u zemlji “sačini dokument”. Trinaestog juna SANU je imenovala telo u koga su ušli: Pavle Ivić, Antonije Isaković,Dušan Kanazir, Mihailo Marković,Miloš Macura,Dejan Medaković, Miroslav Pantić, Nikola Pantić, Ljubiša Rakić, Radovan Samardžić,Miodrag Vukobratović, Vasilije Krestić,Ivan Maksimović,Kosta Mihailović,Stojan Ćelić,Nikola Čobeljić. Predsedavao im je Medaković.

Ali nijedno telo SANU nije razmatralo niti verifikovalo tekst Memoranduma, koji je, iznenada i na volšeban način septembra 1986. godine izašao iz zgrade. Objavljuju ga Večernje novosti. Potom akademici prekidaju rad,a zasedaju komisije, komiteti, oglašavaju se borci mesnih zajednica na Novom Beogradu, koji u njemu vide napad na bratstvo i jedinstvo, Jugoslaviju i druga Tita. Traži se smena Antonija Isakovića, a Ivan Stambolić se žalaže da se sve sredi na civilizovan način. Pominjalo se i krivično gonjenje, a akademik Pavle Savić u Politici je govorio da je Memorandum “tempirana bomba”. Osuđen je način na koji je “radna verzija” došla u javnost, a na vanrednoj skupštini Vukoje Bulatović, tada potpredsednik Predsedništva Srbije je rekao da je potrebno “uveriti sve radne ljude i građane naše zemlje da SANU nije, niti to namerava da bude mesto sa kojeg će polaziti poziv za razbijanje jugoslovenske socijalističke zajednice, ili zahtevi za uspostavljanje naknadne istorijske pravde za srpski narod koja bi se neminovno ostvarila na štetu jugoslovenskog naroda”.

Zanimljivo da u gotovljenju teksta Memoranduma nisu bili uključeni “disidenti”,Dobrica Ćosić i Ljubomir Tadić, mada se u javnosti nagađalo da su upravo oni kumovali njegovom osnovnom tonu. Birani su čistunci,govorio je sociolog Nebojša Popov. Sledi (1991) kritika Memoranduma, sa prafom Koste Mihailovića i Vasilija Krestića. Memorandum je, ipak,shvaćen kao “svojevrstan nacionalni program za hod srpskog naroda u budućnost”. Krestić je onda govorio da se Memorandum zalagao i za promene, “ali za promene u okvirima drugačije  koncipirane Jugoslavije od one skrojene Ustavom iz 1974. godine”. Naravno,taj najviši državni akt nije predviđao/podržavao stvaranje velike Srbije, ali ne na sprat na šta nema prigovora Abdulah Sidran nego na račun suseda i njihovih teritorija. Radoslav Stojanović, profesor međunarodnog prava, pored suđenja Slobodanu Miloševiću pred Haškim sudom, gde se pominje Memorandum SAN. pominje tužbu BiH pred (stalnim) Međunarodnim sudom pravde u Hagu protiv Savezne republike Jugoslavije (SRJ) za agresiju i genocid, gde je Memorandum prozvan i naveden kao “objašnjenje, to jest dokaz da je postojao motiv za stvaranje velike Srbije koji je izražen u Memorandumu”. Znam ko je pisao tu tužbu, govorio je Stojanović,ti ljudi su veoma dobri pravnici, tužba je jako dobro napisana, to su jedan advokat,Amerikanac i jedan Englez,ali njima su podatke servirali ljudi iz BiH, jer oni to nisu mogli znati. U toj tužbi piše sledeće: Memorandum SANU je formulisao, izrazio volju, za stvaranje velike Srbije i taj memorandum je potpisalo 250 srpskih intelektualaca. To je faktografska greška i siguran sam da će pravnici u Međunarodnom sudu pravde, gde su se sakupili najveći pravnici (ne kao u Haškom tribunalu), to da odbace.

O Memorandumu njegovi tvorci javno nikad nisu hteli da govore,ali su često uzvraćali na napade. Tako je, naprimer, jedan dopis potpisan od svojevremeno predsednika SANU Dejana Medakovića bio upućen na adresu Monstruma iz Takovske (RTS) jer je nekadašnji izvršni sekretar Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, Radmilo Kljajić “klevetao SANU”. A Kljajić je samo rekao da je Memorandum “bio početak bujanja srpskog nacionalizma koji je krenuo prvo kroz medije i koji je, nažalost, bio inspirisan iz SANU,čuvenim Memorandumom. Prvi sukob počinje oko Memoranduma,u njemu učestvuju istaknuti srpski akademici, intelektualci, novinari, koji izlaze s jednim nacionalnim programom. Nacionalnim programom koji obuhvata teritorije”. Sve bi mu bilo oprošteno da nije pomenuo poslednju, ključnu reč – teritorije.

Memorandum je olakšao srpski nacionalizam. Olakšao i dao simboličku legitimaciju da je u tom spisu koji mnogi nisu čitali, ali su se na njega pozivali, da je u njemu maltene sve objašnjeno, samo ga je trebalo primeniti. Komentarišući to svojevremeno mi je Nebojša Popov rekao da on ne bi da upadne u zamku pa da zaobiđemo suštinu suđenja u Hagu. Tamo se, kazao je, nije sudilo srpskoj inteligenciji na čijem čelu je bila SANU,tamo se sudilo za zločine!  Za građansku manjinu u Srbiji gore od toga što se čoveku sudi tamo a ne ovde je da se očekivala istina od nekakvog međunarodnog seminara koji se održava u Hagu o onome što se ovde događalo. Umesto da se srpska kultura – i danas – stavi pred ispit zrelosti i mi ovde odgovorimo šta se to dogodilo. Na to pitanje nema odgovora ako pristanemo na zamenu teza da,umesto onoga što je središte stvari, a to su zločini, raspravljamo o tome šta je rekao ovaj ili onaj nevažan lik što bi rekli klinci, o ovom ili onom dokumentu. Danas se u Srbiji “nota” o tome ne samo da li je zločin kažnjen,nego je stvoreno široko mnjenje da više nismo sigurno da li je zločina i bilo. (Od 21 dosadašnjeg predsednika Akademije(1887-2021) – deset nema ulicu u Beogradu, a u Zemunu se ovih dana privodi kraju preimenovanje Prvomajske u – Ulicu popa Đujića. Aferim!)

Na kraju sam se prisetio dve dame,Mostarke Hadžije Hadžibajramović i beogradske glumice Sonje Savić. Sedeći jedne večeri u friško poratnom Mostaru na terasi s koje se gledaju Neretva i Kujundžiluk, Hadžija je (tada direktorica mostarskog Narodnog pozorišta/kazališta) molila da prenesem pozdrave Sonji i kažem joj da dođe i pomogne u obnovi pozorišta i repertoara. “Kakve god uslove postavi biće ispunjeni”, rekla je Hadžija. Pričao sam sa Sonjom koja je bila već narušenog zdravlja. Obradovao ju je Hadžijin poziv ali, videlo se, nije imala više snage za tako nešto, rekavši “možda ne bi bilo loše skončati u Mostaru”. Dugo smo ćutali u prizemlju restorana Doma omladine da bi mi na kraju rekla ono što i danas važi za ovaj ovde prostor:  “Ovo je jedna usrana malograđanska rupetina!”

Dragan Banjac
Autor 6.3.2021. u 14:58

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija