Svetislav Basara: Sto godina očaja

Autor 10.4.2011. u 10:20

Svetislav Basara: Sto godina očaja

Ovih dana se obeležava stogodišnjica rođenja Emila Siorana, pa je to baš zgodna prilika da se privremeno okanemo lokalne politike koja, ruku na srce, ima sve više veze sa pozorišnim kalamburima drugog jednog znamenitog Rumuna, Ežena Joneska. Ali da se mi vratimo Sioranu. Ovaj se „mizantrop nežnog srca“ kako ga neki (dosta tačno) definišu, rodio u Rumuniji, ali je na vreme – još pre Prvog svetskog rata – zbrisao u Francusku. I dobro je učinio.

Da je poslušao Aleksu Šantića i ostao onamo ili bi se bio ubio – što je planirao – ili bi ga nešto kasnije ubili komunisti. A zaborav mu je bio zagarantovan. Jer, kao ni ovde, ni u bratskoj Rumuniji ne mare mnogo za mislioce koji štrče iz nacionalnog, je li, kanona.

A Sioran je, bogme, zaista štrčao. Čak i za evropski ukus naviknut na svakakve ekstreme. Da nije one nesporne nežnosti srca, njegovi tekstovi se uopšte ne bi mogli čitati. Ima tu jedna čudna stvar: kako vreme prolazi i kako se na postistorijskoj sceni pojavlju sve pitoreskniji varijeteti homo sapiensa, Sioranova misao sve više dobija na značaju. I sve je tačnija. Sioran nema naročito visoko mišljenje o čoveku niti takozvanoj ljudskoj kulturi i umetnosti. Čak ni o filozofiji. Nije, ipak, sve jednostavno u biografiji ovog čudesnog čoveka. Mnogi ljubitelji njegovih knjiga ne znaju da je Sioran u mladosti bio vatreni rumunski nacionalist. Ima autora koji tvrde da se kasnije zbog toga pokajao, ali ja u to čisto sumnjam. Iz prostog razloga što su za njega sve ideologije i sve politike bila podjednako besmislena carstva neautentičnosti i dodatne dehumanizacije.

Prozrevši nacionalizam kao „čudesnu pomamu potčinjavanja“, ovaj se veliki Rumun zauvek okanio velikih priča. Do kraja života je ostao „stranac pred bogom, policijom, pred samim sobom“ i iz te je neudobne pozicije stvorio fragmentarno, a ipak impresivno delo. Moram priznati (mada nikada nisam ni krio) da je jedna od Sioranovih knjiga (prva kod nas prevedena) „Kratak pregled raspadanja“ , zajedno sa nekim Ničeovim spisima, izvršila presudan uticaj na mene kao (tada) mladog pisca. (Nadam se, iskreno, da se taj uticaj vidi u najboljim rečenicama koje sam napisao.)

Uprkos tome što je Balkan opisao kao „javnu kuću u plamenu“ (čemu se malo šta može prigovoriti), i činjenici da se nikada nije, makar nakratko, vratio ni na Balkan ni u Rumuniju, teško je oteti se utisku da je imao puno saosećanja za male balkanske narode koji su „po volji neba osuđeni na propast u istoriji“. Rekao bih, nagađam naravno, da su mu Balkan i balkanski murdarluk ponekad i nedostajali, a da su mu Francuska, kao i francuski jezik, povremeno bili isuviše uređeni, uglađeni i – zašto da ne – dosadni. Jednom mu je, cenjeni publikume, Alber Kami rekao da bi bilo dobro da se „uključi u tokove ideja“. Na šta je domnul Emil odgovorio: „Odjebi!“

Tekst prenosimo sa prijateljskog portala Danas

Autor 10.4.2011. u 10:20

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija