Svetislav Basara: Već decenijama smo taoci dobro organizovane bande

Povezani članci

• Juratović: Pregovori o izmjeni Izbornog zakona su smiješni, ne može se trgovati pravilima koja važe u EU
• HDZ-ov postizborni juriš na komunjare
• BOSANSKA POŠTA – MOST SA DOMOVINOM
• Zarade na sunce
• Milijan Brkić von Solingen
• Belma Žiga: Fenomen “Dvije škole pod jednim krovom” je kontekst socijalnog isključivanja

Bazajući internetom naleteh na tekst Biljane Srbljanović u kome piše kako je srednjoškolska publika – još, znači, vode decu u pozorište – aplaudirala nekom njenom dramskom junaku, ratnom zločincu, a ladno izviždala junakovu scensku ženu koja je cenjenom publikumu otkrila da joj je muž pobio neke nedužne ljude.

Vidite li vi, dame i gospodo, kako cveta stotinu cvetova „demokratskog nacionalizma“. Pa ti sad reci: deca sluđena decenijskim čemerom i isto tako čemernim fejsbukom, ne znaju šta čine, upri prstom u prave autore dečije mržnje, sve grotesknije „nacionalne veličine“, odmah će iz tabora mahnitih mrzitelja, koji su uzgred rečeno najviše profitirali od takozvane političke korektnosti, graknuti kako „mi“, to jest „oni“ samo „vole svoju naciju, svoju tradiciju i nikoga ne mrze“. Sad mi ga baš saši Đura.

Neki pronicljivi tip je svojevremeno definisao patriotizam kao poslednje utočište nitkova, ali vremena su takva da definicija vapi za proširenjem. Bar u našem slučaju. Takozvane „nacionalne veličine“, ti besprizorni sarmojedi, lelemudi, narodni mudroseri i narodni pjesnici ne vole nikoga osim sebe. Mada ni to nije izvesno. Ima odstupanja. Oni najugledniji i sebe mrze.

Godinama ih gledam iz prikrajka kako u sedam sati uveče kukaju nad Kosovom, a već u osam, treba li reći besplatno, žderu i piju u Klubu književnika sve ispaljujući imbecilne, tupoumne dosetke koje su ih kvalifikovale za ANUS, kako sam – veoma tačno – krstio SANU u jednom mom izletu u Srbljanovićkin zanat. Gledam ih već decenijama kako uživaju u samima sebi i u (zavisno od afiniteta) svojoj tričavoj slavi, jadnoj „uspešnosti“ i uspešnom lopovluku, amnestirani i od državnog i od moralnog suda samo zato što su zabrinuti za „narod“, zbog čega narod treba da im bude večno zahvalan.

Ko je, međutim, taj srpski narod? Daj da mi to vidimo. Oni koji misle drugačije od pomenutih, svakako nisu, oni su izdajnici. Odmah otpišimo bar pedeset procenata Srba koji svojim glasovima i svojim delovanjem očigledno pokazuju da misle drugačije. Ni regionalno samosvesni Vojvođani nisu dobri Srbi, jer bajagi snevaju san o nezavisnosti.

Ako po strani ostavimo tihi i osiromašeni ostatak stanovništva, za koje naše „nacionalne veličine“ savršeno zabole dupe, ispada da srpski narod nema više od – cenim – tri, tri i po hiljade pripadnika. To su ovim redom: „nacionalne veličine“, njihova posluga, njihova piskarala, njihova rodbina, njihovi donatori, njihove švalerke, njihove frizerke i njihove kućne pomoćnice. Mi smo, da ne dužim, cenjeni publikume, već decenijama taoci dobro organizovane bande prepredenih i nedodirljivih nesposobnjakovića, antitalenata i muvatora. Ua!