Svetislav Basara: Zamke besplatnosti

Autor 12.4.2011. u 10:22

Svetislav Basara: Zamke besplatnosti

U kakvom li će čemeru sve ovo završiti? Čak nijedna bezazlena i humana manifestacija, kakva je skup podrške postradalima u Japanu, nije uspela da prođe bez krvoprolića. Neko je lako mogao izgubiti glavu u postmanifestacionom stampedu zbog besplatnih sadnica japanske trešnje. Prizor sa Trga republike podsetio me je na prizore sa svojevremenog otvaranja nekog tržnog centra. I tad umalo nije bilo žrtava. U pitanju bio neki popust na televizore za prvih sto ili petsto kupaca. Kako stvari stoje, Rim iz perioda najcrnje dekadencije izgleda kao idilična varošica u odnosu na prestonicu „lidera u regionu“.

Ideja besplatnosti – u nas „zaživela“ i ukorenjena za SFRJotovog vakta – kada se računi konačno svedu, košta mnogo više nego bilo koja realna cena, ali ta ideja nijednog trenutka ne gubi svoju privlačnost. Naročito u državama zasnovanim na populističkom modelu vladavine. Popusti, džabaluk, bescenje i dalje deluju kao snažan psihološki magnet. Radikali su svojevremeno privukli mnogo glasova onim legendarnim hlebom od tri dinara. Nije ga, majci, niko okusio. Niti će ga okusiti. Ali, brate, bilo jeftino. Nije postojao, ali ga imalo koliko hoćeš.

Ni „demokratski“ se blok ne ustručava da ponudi nepostojeća blaga. Setimo se samo Dinkićeve hiljade evra. Odmah sam znao da je u pitanju žestoka prevara. Pojma nemam o ekonomiji. Još manje o berzi i obveznicama.

Ali znam ono što i svako dete zna: pare nikada ne padaju s neba. Pogotovo ne ovde, gde je tradicionalno teško uterati i ono malo zarađenog novca. Hiljadu evra nikada ne dođoše, ali je furtutma oko upisivanja povećala ionako veliku entropiju u srpskim poštama. Đavo beše udesio da sam tih dana morao slati neke pošiljke u inostranstvo, a šalterima ni prići. Poštanski život gotovo zamro zbog jedne iluzije.

Da mi to slučajno danas ne otplaćujemo sve one SFRJotove regrese, trinaeste plate, besplatne stanove i još besplatniju i na jedvite jade ugašenu „društvenu svojinu“. Sve se to zbivalo u mojoj mladosti, druge su me stvari interesovale, pa nisam uopšte zalazio u ekonomska pitanja. Ama, od malih nogu, instinktivno, nisam verovao u besplatnost. Jer, kako se ono kaže, ako ne daš na mostu, daćeš na ćupriji.

A tamo mostarina po pravilu bude skuplja. SFRJot nam jeste davao puno besplatnih stvari, ali smo ta dobra papreno plaćali slobodom donošenja samostalnih odluka i slobodom mišljenja. Onda SFRJot propade, nestade regresa, trinaestih plata i drugih poslastica samoupravnog socijalizma. A pomenute slobode potrošene. I sad – daj šta daš. Neka hleb bude i iluzoran. Samo neka je džabe.

Tekst prenosimo sa prijateljskog portala Danas

Tagovi:
Autor 12.4.2011. u 10:22